autor tekst 002

 

 

Aleksandar Hemon

 

Aleksandar Hemon: Od odrastanja u Sarajevu, pisanja romana na engleskom do koscenariste „Matriksa 4“

Kad je počela pandemija, pisac Aleksandar Hemon nije pao u depresiju, već je kupio gitaru.

 „Kad ustanem ujutru, tražim projekat u koji ću uložiti energiju, pandemija mi je samo podmazala mašinu, jer sam uvek navijen," kaže on za BBC na srpskom.

 Romane, priče, memoare i scenarije, Hemon piše na engleskom, zbog čega ga mnogi porede sa Vladimirom Nabokovom (Lolita, Bleda vatra), ruskim piscem koji je najbolja dela napisao na engleskom.

 Ipak, potrebno mu je da piše i komunicira na maternjem jeziku, zbog čega često dolazi u rodno Sarajevo.

 „Kad dolazim, ne mislim da će sve biti divno, da će ćevapi biti divni, ali u Sarajevu se nalazim sa ljudima s kojima delim izvesno istorijsko iskustvo, kojima ne moram da objašnjavam akcenat, ko je šta kome uradio na Balkanu, viceve, popularne pesme i druge kulturne reference", objašnjava on. 

Raja iz Čikaga koja je stvorila Matriks

 Kao novinar 1992, Hemon je dobio stipendiju za posetu Sjedinjenim Državama, a po izbijanju rata, ostao je u Čikagu, gde je radio slabo plaćene poslove i pokušavao da piše na engleskom.

 Seća se kako je krajem 1990-tih često posle posla igrao šah.

 Pored kafea u kome su se održavale partije, bio je bioskop i neko od igrača mu je rekao da ode da pogleda film koji je radila „lokalna raja".

 Film je bio Matriks, a njegovi autori, braća Vačovski, u to vreme živeli su u Čikagu.

 „Bio sam u potpunom šoku, nisam znao odakle je to došlo", seća se gledanja antologijskog filma.

 Tada se bavio preživljavanjem, ne književnošću i nije mu padalo na pamet da će sarađivati sa čuvenim rediteljima.

 Sa Lanom Vačovski (koja je u međuvremenu završila tranziciju u ženu), radio je na scenariju za seriju Sense8 i četvrti nastavak Matriksa.

 U ekipi scenarista, u kojoj je pored nje i pisac naučne fantastike Dejvid Mičel, Hemon je zadužen za, kako on to opisuje, testiranje logičke konzistentnosti radnje.

 „Ja udaram u gume da vidim da li su naduvane", kaže on, uz smeh.

 Dok se on drži istorije i sećanja, Vačovski i Mičel su u stanju, smatra on, da osmisle kako izgleda život 500 godina od sada.

 Priznaje da uživa u saradnji sa ljudima koji imaju drugačiju estetiku, jer mora da „vežba maštu".

 Ipak, sa Mičelom i Vačovski deli zajedničke stavove, jer im je svima važna „vrednost drugih ljudi u životu likova".

 „Niko nije sam sebe izmislio, uvek postoje drugi ljudi sa kojima razgovaramo." 

Kako ga je Donald Tramp doveo na Twiter

 Za razliku od mnogih pisaca, koji preziru društvene mreže, Hemon je aktivan na Tviteru, gde piše o fudbalu i politici.

 Ovu mrežu vidi kao ventil i kanal komunikacije, svestan da mu svako može reći da je budala zbog onoga što piše.

 „Energija, bes, nervoza bi ostali unutra, a onda bi to eksplodiralo", objašnjava razloge tvitovanja.

 U poslednje dve godine, najviše je pisao o Trampu, jer kaže da je kod njega prepoznao „strategiju pojačavanja sukoba, koja se jedino može razrešiti nekom vrstom nasilja".

 Prijatelji Amerikanci su govorili da preteruje, da je to simptom posttraumatskog sindroma, ali on Trampovu retoriku poredi sa govorom bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića iz 1987, „u kome je rekao: 'Niko ne sme da vas bije', i tad smo znali da se to neće rešiti na sastancima predsedništva".

 Svemir iskustava ljudi u izbegličkoj koloni

 U književnom radu, Hemon voli da kombinuje lična sećanja i svedočenja ljudi sa istorijskim događajima.

 Jozef Pronek, glavni lik njegovog debi romana Nowhere Man, nazvanog po istoimenoj pesmi Bitlsa, bosanski izbeglica ukrajinskog porekla, piščev je alter ego.

 U romanu Projekat Lazarus, Hemon koristi stvarni događaj s početka 20. veka, kada je načelnik čikaške policije ubio moldavskog Jevrejina, uspaničen zbog pojave anarhista, kao zamajac romana.

 Sudbinom mladog ubijenog Jevrejina, u romanu se bavi pisac Vladimir Brik, poreklom iz Bosne, koji živi u Čikagu.

 „Volim da prelazim sa jedne na drugu stranu, knjige su o meni, jedan od sastojaka je moje iskustvo, a ja kao mnogo ljudi sa Balkana imam višak iskustva," objašnjava on književni metod koji koristi.

 Lazarus iz njegovog romana je postojao, a on kao pisac je pokušao da zamisli šta je taj mladić osećao u zatvoru, kako je bilo njegovoj sestri, kako je izgledao Čikago tog vremena.

 Od velikog uzora, jugoslovenskog pisca Danila Kiša, naučio je da je „moralno i etički zamišljati kako je ljudima u istoriji".

 „Mi znamo da je u staljinističkim logorima poginulo 20 miliona ljudi, ali i znamo kako se osećao jedan od njih, Boris Davidovič," kaže on, pozivajući se na Kišovu Grobnicu za Borisa Davidoviča.

 I njega porede sa drugim piscima, najčešće sa Poljakom Džozefom Konradom (Srce tame) ili Rusom Vladimirom Nabokovim (Lolita), autorima koji su pisali na engleskom jeziku.

 Hemonu je to poređenje „laskavo, ali nategnuto", jer podseća da je Nabokov imao englesku guvernantu i kao dete je progovorio engleski.

 Od Rusa, koji je živeo u Nemačkoj, Americi i Švajcarskoj, naučio je da je „piščeva suverena domovina jezik".

 Pisanje na engleskom za Hemona podrazumeva izražavanje u fusnotama, „jer stalno mora svoje iskustvo da prevodi drugima".

 Nabokov je, po njemu, najznačajniji pisac koji se bavio iskustvom izmeštanja, odnosom prema domovini, a upotrebljavao je nostalgiju i sećanje kao materijal.

 Slične teme opsedaju Hemona i u fikciji i knjigama memoaristike.

 U Knjizi mojih života, u naslovnoj priči, Hemon piše o svom fakultetskom profesoru, Nikoli Koljeviću, od koga je učio o pisanju eseja i kritičkom čitanju, a koji je proučavanje Šekspira zamenio učešćem u predsedništvu Republike Srpske tokom rata u Bosni.

 On ne beži od tema koji će ga potpuno ogoliti pred čitaocem.

 U priči Akvarijum, objavljenoj u istoj zbirci, opisuje lečenje jednogodišnje kćerke od malignog tumora i tragičan završetak njenog života.

 Porodičnim temama se vratio u poslednjoj objavljenoj knjizi Moji roditelji: Uvod.

 Da se bavi životom roditelja, koji su obeležili socijalistička Jugoslavija, rat u Bosni i izbeglištvo u Kanadi, naterala ga je migrantska kriza iz 2015.

 Te godine, Tramp je započeo predsedničku kampanju, a mediji su izveštavali o ljudima koji se utapaju u Mediteranu na putu „ka mestu gde misle da će im biti bolje".

 Nagurani u čamce, u kolonama duž balkanske rute, oni su „bili bez identiteta, lišeni života i pojedinosti".

 „Svaki taj život ima u sebi svemir iskustva, ljubavi, istorije, mišljenja, svega," kaže on.

 Svestan da ne može da piše o njihovom iskustvu, Hemon se okrenuo roditeljima i „njihovom sistemu razmišljanja o svetu".

 Želeo je da prikaže kako se novoj zemlji prilagođavaju već formirani ljudi, jer ga je oduvek nervirala ideja da su imigranti koji dođu u Ameriku „poluprazni ljudi, njihov ljudski potencijal nije ispunjen tamo gde su živeli, već će rascvetati tek kad dođu u SAD".

 Tvrdi da nije puno toga novog otkrio o roditeljima, ali da je saznao razne detalje.

 „Konačno sam ih slušao, što je njima prijalo," kaže smejući se, dok pije kafu u podrumu roditeljskog doma u Hamiltonu, gde je stigao čim su se pre nedelju dana otvorile granice između Kanade i SAD. 

(Jugo)nostalgija i budućnost 

Pored priča o snalaženju sredovečnih ljudi u novoj sredini, Moji roditelji: Uvod donosi dosta sećanja na Jugoslaviju.

 Priznajući da se kao mlad, podsmevao entuzijazmu roditelja u vezi sa samoupravljanjem i izgradnjom nove države, Hemon kaže danas drugačije gleda na to.

 „Jugoslavija je bila građanska država, koja je imala neki projekat. Moji roditelji su verovali u to.

„To što su išli na radne akcije, što su studirali, oni su verovali da će nama nekad biti bolje."

 Osamdesetih, Hemon je često dolazio u Beograd da izveštava sa filmskog festivala Fest, pa vezuje tadašnju prestonicu Jugoslavije sa popularnom kulturom, koju je pratio - filmovima i muzikom novog talasa.

 Njemu Beograd takođe predstavlja sentimentalnu kopču sa mladalačkim uspomenama roditelja koji su tu studirali, išli na igranke, gledali filmove Ester Vilijams i pevušili pesmu Devojko mala iz filma Ljubav i moda.

 Dugo godina je pisao kolumnu za magazin BH Dani i dobro je upoznat sa kulturnom i političkom scenom regiona bivše Jugoslavije.

 Za države, koje su nastale na zgarištu Jugoslavije, tvrdi da nisu funkcionalne, jer im je „jedini projekat očuvanje nacije i borba protiv stvarnog ili zamišljenog neprijatelja".

 „Nacionalizam je ćorsokak, što mi svi na Balkanu znamo. Počne u krvi i kriminalu i završi se tako."

 Nije optimista po pitanju budućnosti Bosne i Hercegovine i očekuje „sve veću fragmentaciju društva pod pritiskom nacionalizma, pa i fragmentaciju regiona".

 Nacionalisti vladaju uz, njemu deluje, prećutnu podršku međunarodne zajednice, „sve dok nema oružanih sukoba i ne stižu izbeglice do granica EU". 

Pandemijska hipomanija

 Pandemija, koja je zaustavila svet, omogućila je Hemonu da završi roman, koji je pisao 11 godina.

 Trenutno bez naslova, ovaj roman je ljubavna priča između sefardskog Jevrejina Rafela i Bošnjaka Osmana.

 Radnja romana počinje 1914. u Sarajevu, a završavao se 1949. u Šangaju.

 Napisao je i zbirku pesama, koju takođe planira da objavi.

 Ljubitelje njegovih knjiga iznenadiće da se intenzivno bavio muzikom, kad su na snazi bili mere zatvaranja, izazvane pandemijom.

 „Shvatio sam da treba raditi nešto da um ne očajava, onda sam odlučio da to treba da snimam, ali produkcija mi omogućava da slažem fragmente, na način koji je sličan pisanju," opisuje način na rada na projektu elektonske muzike Cielo Hemon.

 Radi s muzičarima iz Bosne i jugoslovenske dijaspore, jer „njima ne treba da objašnjavam ko su Pankrti".

 „Volim da guram stvari do njihovog logičkog ekstrema, hobiji me ne zanimaju, to nije razbibriga, ja ću objaviti tu muziku u novembru."

 Stalno sluša muziku, žanrovski šarenu, voli i heroje alternativne scene osamdesetih Sonic Youth, klasičnog kompozitora Gustava Malera i džez muzičara Čarlsa Mingasa.

 „Samo da muziku ne opisuju kao lajt ili soft, težinu mogu da podnesem, tu lakoću nikako."

 Komunikacija i rad preko onlajn platformi mu nisu smetali.

 „Na to se čovek navikne, kao na auto, a ja ne volim da vozim auto."

 Na predstojećem festivalu Krokodil, Hemon će nastupiti preko video poziva 27. avgusta.

 izvor: bbc.com ›››

 

autor tekst 001

 

 

Aleksandar Hemon

 

Banksijev grafit

Batine: Uzroci i posljedice

Jedno od mojih najranijih sjećanja je kako bježim, pošto me ganja neki jalijaš ozbiljno zainteresovan da me razbije ono čega se ja zapravo sjećam je kako sve u meni želi da trči brže, ali ja nikako ne mogu da ubrzam. Mali sam, noge su mi kratke, ne umijem da nadmašim sam sebe, moja brzina i moje tijelo bolno su ograničeni. Ne mogu tačno da se sjetim ko me je ono ganjao, ali vjerujem da me je stigao i k'o zvečku razbio. 

A sjećam se i dana kad sam se vratio iz škole (OŠ 29. novembar), bacio stvari i, kao i obično, poletio napolje da se igram sa rajom. Zakasnio sam, međutim: dok sam ih ja u srednjem ulazu upratio, oni su već bili podijelili i potrčali da se sakrivaju i traže. Zaustavio sam jednog jarana i zahtijevao da se priključim, ali je moju molbu on glatko odbio i otrčao za ostalima. Ljut što me raja nije sačekala, šutnuo sam u huji ulazna vrata od haustora, da bi mi neko s leđa opalio strašnu šamarčinu. To je bio neki čiko u finom kaputu i šeširu, koji me je, uz kišu šamara, bijesno ružio što razbijam vrata i nanosim štetu društvenoj imovini. Ono čega se sjećam je kako pokušavam da mu objasnim kako nisam vandal nego sam samo ljut što me je raja napustila, ali od šamara ne mogu da dodjem do riječi. Čiku više nikad nisam pozdravio, iako mu se i dan danas jasno sjećam face potpuno izobličene mržnjom prema dječaku iz komšiluka. 

Negdje u ta doba, u školi me je redovno maltertirao jedan dečko. Ja sam bio peti, a on osmi razred. Svaki dan bi me našao da mi zavrće ruke ili pali čvoke. Kad sam se požalio ocu i tražio da interveniše, on mi je rekao da bi mogao da nađe tog siledžiju i zaprijeti mu, ali da ne može sa mnom svaki dan ići u školu—ovaj bi me sigurno uganjao i kaznio. Otud me je otac posavjetovao da uzvratim udarac kad siledžija na mene nasrne. (Nije nam nekako palo na pamet da se požalimo direktorici škole ili nastavnicima.) Primijetio sam da ću tako sigurno zaraditi silne batine, a otac je rekao: “Da, ali onda će on dirati nekog drugog”. Siledžija me je nedugo zatim spopao dok sam u redu čekao da uđem u razred, a ja sam ga zauzvrat špicem zapucao direktno u cjevanicu. Srušio se na pod i u bolu se valjao, a onda je ustao da me zgazi. Dočim me je zgazio. 

Nikad me više, međutim, nije pipnuo. Uvjeren da je samoodbrana jedini način da se preživi u dječačkoj džungli, bacio sam kasnije kamen direktno u lice izvjesnog Zlojutra (osmi razred) i pogodio ga u nos koji je momentalno prokrvario. Zlojutro me je danima, sa psihopatskim uživanjem, lovio da mi se osveti, što sam ja čudom izbjegavao sve dok me konačno nije ulovio u pustom školskom hodniku. Tu mi je glavom štemao zid sve dok se nastavni kadar nije odazvao mojim kricima i spasio me. 

Nisam, međutim, odustajao od doktrine samoubilačke samoodbrane. Kad je jednom juniorski jalijaš po imenu Sadik počeo bez razloga da vitla metlom po dvorištu, pod parolom: “Koga udarim toga ne žalim!”, druga su se djeca sklanjala, dok se ja nisam micao. Sadik me je opalio metlom, a ja njega štosom. Nakon toga me je rutinski razbio, ali mu je oko dugo krasila impresivna šljiva. Proslavio sam se kao njen autor i postao tako “mali sa srcem”. 

Ponesen novostečenom titulom, šakom sam uzvratio čvoku koji mi je opalio čuveni Kemo. Pošto je često ponavljao razred, Kemo je duboko zagazio u pubertet, te je tako bio najjači u školi, dodatno razbacan poslom u nekom mitskom skladištu gdje je poslije (neredovne) nastave nosao teške sanduke i kutije. Slatko me je isprepucao, ali me je onda proglasio svojim štićenikom ako me ko bude dirao, trebalo je samo njemu da javim. Samo jedna Kemina intervencija je bila dovoljna da postanem nedodirljiv i da se, shodno tome, počnem folirati i bezrazložno paliti čvoke manjima od sebe. Cijena novog statusa bile su povremene gladijatorske borbe u školskom dvorištu. Morao sam se, recimo, marisati sa jednim Jasminom, protiv kojeg nisam lično imao ništa, dok je stručna komisija jalijaškog podmlatka Grbavice i, kojom je presjedavao popularni Kemo, odlučivala da li je jači Jasmin ili ja. Ne sjećam se ko je tu kome razbio pičku, ali znam da sam tom borbom ovjerio reputaciju, koja mi je davala za pravo da i ja nekog iz ćeifa razbijem, da se osjećam jakim. 

Reputacija se, međutim, nije mogla prebaciti sa Grbavice u Koreju ili na Džidžikovac, iz 29. Novembra u Drugu gimnaziju u koju sam bio krenuo. Pa ipak, prvi školski dan sam svojoj novoj raji bio upadljiv zato što sam konstantno kinjio druga sa kojim sam i u osnovnoj školi zajedno išao u razred jedna mi je žrtva bila dovoljna da pokažem kako sam zajeban. Nije odmoglo ni to što sam srednju školu započeo u špicokama. 

Sve nakon toga je druga i duga priča. Reći ću samo da sam u gimnaziji prestao lično fizički maltretirati, ali i da se nisam usprotivio kad su moji dobri jarani kinjili druge dječake, zbog čega se jedan od njih u svojoj šesnaestoj godini i ubio. Reći ću i da je prije rata bio trenutak kad sam shvatio da koškanje i marisana nisu više ono što su nekad bili, pošto je bilo razumno prepostaviti da je Sarajevo prepuno mladih mužjaka oboružanih noževima i pištoljima. Onda je, naravno, došao rat, u kojem su se ovaplotili mnogi jalijaši, psihopate i dječaci, i u kojem nisam lično učestvovao. 

Pouke? Nekolike: 

- Hvala ti, svemire, što imam kćerke; 

- Nekad 'nako hodam ulicama Chicaga, a u glavi mi jalijaški glas, prijeti slučajnim američkim prolaznicima: “Šta je, ba, šta m' gledaš, jebem te u ta usta žvaljava?” Onda spontano maštam kako se nevini Amerikanac nešto breca i kurči, što mi omogućava da ga sa uživanjem isprepucam. 

Oštećenje je, dakle, trajno; 

- Ovi kalifatski prvoborci koji su, kažu, u nekom videu govorili “našim” jezikom nekad su, često, 'vako ili 'nako, bivali dobro biveni, a sad eto diljem Iraka i Sirije rube tuđe glave; 

- Sve dok politički monopol u Bosni, a bogami i šire, budu držali mužjaci, rat će uvijek biti izgledna mogućnost, a napredak bezizgledna; 

- Nemojte se, djeco, tući.

izvor: vijesti.me ›››