Suštinsko pitanje psihologije
ličnosti kao jedne grane psihologije jeste KO SAM JA (koji
je psihološki identitet čovečiji)? Teorije ličnosti nastoje
da daju odgovor na ovo pitanje. Za tzv. duševno normalnu
osobu, psihološki identitet se redukuje na svest. Na pitanje
Ko sam ja?, odgovor bi bio Ja sam svest. Ali, da li je baš
tako. Dopustite mi da najpre definišemo šta je to duševna
normalnost. Dr Dejvid Kuper, čuveni engleski antipsihijatar
koji je i skovao termin antipsihijatrija, u knjizi
„Psihijatrija i antipsihijatrija” razlikuje tri duševna
stanja: duševno zdravlje, duševnu normalnost i duševnu
bolest. Karakteristika duševnih bolesti je slaba Ja-svest
koja biva razorena pod uplivom nesvesnih sadržaja. Takve
osobe se identifikuju sa arhetipskim sadržajima psihe. Otuda
imaju slabu moć pažnje, pod uplivom su sumanutih i
opsesivnih misli iz nesvesnog. Kod duševno normalnih osoba
pak imamo rigidnu Ja-svest koja potiskuje nesvesne sadržaje,
te se razvijaju neurotički poremećaji usled potiskivanja.
Duševno normalna je većina populacije, jer je to uobičajen
način psihološkog funkcionisanja. Ali, ono što je
statistički prosečno nije i duševno zdravo. Duševno zdravlje
nije isto što i duševna normalnost. Duševna normalnost je
podjednako udaljena od duševne bolesti koliko od duševnog
zdravlja. Duševnu zdravu osoba odlikuje snažna ali ne i
rigidna Ja-svest, što joj omogućava da asimilira nesvesne
sadržaje tokom procesa individuacije i na taj način dođe do
svog istinskog identiteta. Dakle, duševno zdrava osoba je
ona koja svoj identitet ne nalazi u Ja-svesti, već u nečem
drugom što se rađa iz nesvesnog tokom procesa individuacije.
autor
citat ›››
_001.jpg)