autor tekst 002 ›››

 

 

Charles Simić

 

Licem u lice 

Naravno, nikada nisam stvarno verovao da će se to dogoditi. Da ću ostariti, mislim. Znao sam šta predstoji, video sam dokaze na svojim prijateljima i rođacima, ali i pored toga sam se pravio da starenje nema nikakve veze sa mnom. Čak i kad mi ljudi čestitaju 75. rođendan, to mi ne zvuči normalno. Neko se negde usput, ili oni ili ja, sigurno zabrojao. Naravno, bolje je znati istinu nego se obmanjivati, ali ko još želi da svakog jutra pogleda istini u oči? Tokom godina, video sam nekoliko ljudi na samrti, pa ni oni nisu bili potpuno ubeđeni u ono što sledi. Držali su se slabe šanse da će baš oni ispasti izuzetak od pravila. „Pohvataće vas“, sećam se da sam rekao drugarima u mladosti koji su te noći planirali da provale u garažu i ukradu neki alat. Kako su se zacerekali! Kako su me ismejali! Hvataju samo budale, a ne pametne tipove poput njih, uveravali su me oni; pa su se sutradan našli u zatvoru.

 „Videćeš kad ostariš“, uvek nam je neko govorio kada smo bili mladi. U vreme pre bankomata, kada smo za hitne potrebe morali da tražimo pare od svojih baba, one bi nas prvo naterale da sednemo i odslušamo predavanje. Govorile bi nam kako se svet promenio nagore, kako su dečaci u njihovo vreme očevima govorili Vi, a devojke iz dobrih kuća crvenele kada im se momci obrate. Sedeo bih na rubu stolice klimajući glavom i čekao da baba otvori tašnu i izvadi lovu. Čak sam i tada naslućivao da je gunđanje o mladima jedno od malobrojnih zadovoljstava koje preostaje starima. Nisu mi toliko smetale ni priče o nesrećama koje su zadesile članove naše porodice koji nisu slušali razumne savete – sve sam to mogao da izdržim, dok ne počne da uzdiše i da mi govori kako ću sve to shvatiti kada dođem u njene godine. Jedva sam čekao da izađem. Sirota baba, bila je opasan gnjavator, ali danas moram da priznam da je imala pravo. S godinama zaista drugačije posmatram stvari nego nekada.

 Realost svega ovoga udarila me je tek u pedesetoj. Probudio sam se jednog jutra nekoliko dana pred pedeseti rođendan i iznenada shvatio svu strahotu. Pola veka nije šala. Kada sam dovoljno porastao da vučem našeg mačka u Beogradu za rep, nemački tenkovi su ulazili u Pariz. Nisu me potresle sede na mojoj glavi već poplava sećanja. Setio sam se kako sam sedeo u učionici u prvom razredu u jesen 1945. i gledao slike Marksa, Staljina i maršala Tita nad tablom. Prisetio sam se zaboravljenih marki balkanskih cigareta; ruskih, francuskih i američkih popularnih pesama iz rata i filmova iz tridesetih o kojima malo ko danas ima pojma, koji su se još uvek prikazivali u vreme mog detinjstva. Odjednom je navrlo toliko sećanja da mi se iznenada sopstveni život učinio kao život potpunog stranca. Trebalo mi je više meseci da se naviknem – ako čovek uopšte može da se navikne na saznanje da su svet i ljudi koje je nekada poznavao nestali bez traga.

 Poslednjih meseci života moga oca, svaki put kada sam odlazio da ga vidim razgovarali smo o knjigama. Više nije imao strpljenja za romane. Istorija ga je još uvek fascinirala, kao i pojedini filozofi. Što je mislilac koga je čitao bio mračniji, utoliko je moj otac bivao zaodovoljniji, jer je to potvrđivalo njegovu dugogodišnju sumnju: svet odlazi bestraga. Naravno, raspravljali smo o tome. U paklu barem nikada nije dosadno, stalno sam ga podsećao, samo u raju. Ja sam, rekao bih, honorarni pesimista. Umem da namirišem zlo na daljinu kao što je i on umeo, ali obično sam dobro raspoložen. Ujutru uglavnom ustajem pun nade. Međutim, moram da priznam da sam za trideset godina koliko smo vodili ove razgovore postajao sve više ozlojeđen u pogledu našeg roda, i da već predosećam da će doći dan kada više neću moći da se nateram da čitam novine i gledam televiziju zbog brige za svoje duševno zdravlje. Već sada moram da se doziram. Tomu Fridmanu dajem šezdeset sekundi; Džordžu Vilu trideset. Može li se možda, gledajući iz šire perspektive, reći da na kraju postajemo sušta suprotnost onome što smo nekada bili? Mislim, da li je zabeležen slučaj da je neki mladi pesimista pod stare dane postao optimista? Ne, osim ako usput nije izgubio koju dasku.

 Nekad se osećam kao auto sa previše kilometara na brojčaniku. Nešto lupa u motoru, hladnjak se pregreva, ulje curi, karoserija je zarđala, sedišta su pocepana i zamazana, jedan brisač ne radi i auspuh je pun rupa. „Ne brini“, kaže moj lekar. On tvrdi da sam u odličnoj kondiciji, i pored visokog pritiska, staračkog dijabetesa i toga što sve slabije čujem na oba uva. Zvuči mi kao prodavac polovnih automobila koji pokušava da se ratosilja kola zrelih za otpad, ali u svakom slučaju upijam njegove reči i dajem gas posle pregleda, pevajući na sav glas, dok se za mnom vuče oblak crnog dima iz auspuha.

 U četiri ujutru, posle čitave noći nemirnog prevrtanja, nisam tako samouveren. Odlazim u kupatilo i piljim u ogledalo i uopšte mi se ne sviđa to što vidim. Čak je i Piter Lori kao čedomorac u onom nemačkom filmu iz 1931. izgledao zdravije.

 Nedavno se jedan recenzent žalio da se moja nova zbirka pesama previše bavi smrću. Kao da hoće da kaže da treba da budem poletniji, da delim vedre mudre savete u jesen života, umesto što kad god mogu podsećam čitaoce na njihovu smrtnost. Samo polako, odgovaram mu u sebi, doći ćeš i ti u moje godine pa ćeš početi da odlaziš prijateljima na sahrane. Niko nas u mladosti na to ne upozorava, ali sve i da neko to radi, na jedno uvo bi ušlo a na drugo izašlo.

 Činjenica je da ljude ne zanimaju previše tuđa iskustva i pouke koje se iz njih mogu izvući. I ko može da ih krivi? Čak i za stare, iskustvo služi jedino lupanju glave po besanoj noći. Pre ili kasnije, svako sa dužim pamćenjem sretne svog Velikog inkvizitora. (Crna odora sa kapuljačom, uzgred, više nije obavezna.) Večeras, moja inkvizitorka nosi tamne naočare i farba nokte dok postavlja pitanja:

 Jednom ste rekli da su Hitler i Staljin bili vaši turistički vodiči. Da li to znači da njima dvojici treba da zahvalite za to što ste postali?

 Baš me je to pitanje noćas mučilo, gospođice.

 A šta je sa bogom?

 Hvala bogu što bog ne postoji, pa ne može da vidi šta smo napravili od sveta.

 Šta je sa đavolom?

 Video sam ga juče na televiziji kako ljubi malu decu i ceri se od uveta do uveta.

 Vaše ponašanje nema nikakvog smisla, gospodine, kaže mi ona. Kako možete da verujete u đavola i da ne verujete u boga, a da se opet s vremena na vreme krstite?

 Slažem se, gospođice, odgovaram ja. To što se krstim je verovatno nasleđena navika, jer potičem iz stare porodice seoskih sveštenika.

 Kada prestane da me gnjavi, pogledam na sat i ne mogu da verujem svojim očima. Kažu da vreme teče brže posle šezdesete. Nema sumnje, to je istina. Gde su ona duga, usporena leta moje mladosti, kada sam se od jutra do mraka razvlačio pokušavajući da smislim neku zabavu? Sećam se kako sam odlazio do ogledala i ponavljao sa sve većim ubeđenjem: „Život je dosadan“. Tih dana, stari časovnik se jedva kretao, samo da mi napakosti. Budalo jedna, mislim ja danas, to je bio raj. Tajna sreće je bila upravo tu, u tom starom satu koji je majka kupila u Woolworthu. Vreme u njemu je milosrdno zastalo, večnost je otvorila vrata, a ti si oklevao ili si se prepao na pragu, pa si sa olakšanjem odahnuo kada su ti se vrata zalupila pred nosom, a kazaljka nastavila dalje.

izvor: pescanik.net ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Charles Simić

 

Čudo u granitnoj državi

 Treba piti najbolje stvari, to je moj savjet, jer nikad ne znate šta donosi sjutra. I to treba raditi u društvu prijatelja.

 Čitaoci Washington Posta verovatno su se nedavno zaprepastili kad su pročitali naslov koji tvrdi da je „Nju Hempšir najbolja država u Americi za vinopije“, i u članku saznali da zahvaljujući ceni, dostupnosti, blagim propisima i činjenici da vino ne podleže porezu, „građani Nju Hempšira svake godine sliste 19,6 litara po stanovniku, što je najveća stopa potrošnje među svim državama, i manja samo od potrošnje u Vašingtonu“. Sirota Kalifornija, zemlja tolikih lepih vina, troši samo 14 litara po stanovniku. Ovaj podatak je sigurno obeshrabrio ljubitelje vina, somelijere u otmenim restoranima, i vlasnike prodavnica vina svuda, a da ne pominjemo turiste koji se ukrcavaju na avion krenuvši na skupi degustacioni obilazak vinograda Burgonje ili Toskane, koji su se iznenada zapitali da li je možda trebalo otići u Kin ili Lakoniju.

 I pored nekoliko besnih komentara žitelja Nju Hempšira na ovaj članak, koji s pravom ističu da najveći deo vina kupljen u Nju Hempširu najverovatnije popiju turisti u susednim državama, čak i iz Kanade, koji ne mogu da odole našim niskim cenama, uopšte ne sumnjam da je potrošnja vina porasla za 41 godinu koliko ja živim u Nju Hempširu. Otkad je država dozvolila prodaju vina ne samo u svojim prodavnicama pića, nego i u supermarketima, malim radnjama, benzinskim stanicama, pa čak i u drogerijama, postalo je jasno da i meštani piju vino. Moj drugi dokaz je gradska deponija, gde se prazne vinske boce odvajaju u posebne kontejnere u koje zavirim svake nedelje kad bacam svoje flaše. Tokom godina postalo je jasno da ne raste samo kvantitet, nego i kvalitet vina koje se pije. Budući da vino povezujem sa dobrim životom i civilizacijom, znajući da su ga pili svi, od starih Grka i Rimljana do osnivača naše države, pa je Bendžamin Frenklin čak tvrdio da je vino dokaz da nas Bog voli, smatram da je ovo vrlo pozitivan razvoj događaja.

 Godine 1973, kada sam se doselio u Nju Hempšir, vina su se mogla kupiti samo u državnim prodavnicama pića; izbor je bio toliko ograničen a kvalitet tako osrednji da je neko poput mene, ko je došao iz Kalifornije i navikao na dostupnost kvalitetnih vina, imao razloga da paniči. Da bismo se izborili sa ovom situacijom, ja i par prijatelja sa kojima sam delio ljubav prema vinu imali smo običaj da jednom mesečno otputujemo u Boston i Kembridž da tamo proširimo i obnovimo zalihe. To smo radili godinama, dok država nije olabavila propise tako da je veći izbor postao dostupan kod nas. U poslednje vreme, kad su najbolje državne prodavnice pića snabdevene kao bolje prodavnice u Bostonu i Njujorku, imamo drugi problem. Ni ja niti iko koga poznajem ne možemo da priuštimo 30-40 odsto vina koja se sada nude. Ko ih kupuje? Stalno se to pitamo, i pošto nabrojimo doktore, advokate, bogate turiste, nikako ne možemo da zamislimo meštane kako uživaju u vinima od dvesta dolara po flaši ili čak skupljim.

 Kada sam se doselio, u gostima su vam nudili pivo, koktel ili žestinu. Ako se vino služilo uz večeru, to je najčešće bilo neko bolje stono vino kao što je Almaden, ili kjanti u buteljci. Kad su kalifornijska, australijska i čileanska vina postala široko dostupna, a žene svih godina se zaljubile u šardone, sve se to promenilo. S vremenom su ljudi sve bolje poznavali različite sorte grožđa od kojih se pravi vino, ali i postajali sve izbirljiviji u pogledu ukusa koji očekuju. Sada možete biti sigurni, kad odete kod nekog na večeru, da vas čeka nešto što je u najmanju ruku prijhvatljivo a često i za pamćenje, u flaši koja možda potiče iz dotad nepoznatog vinskog regiona kao što su Dolina Vilamet u Oregonu ili Rioha u Španiji.

 Sećam se priče kako je predsednik Nikson imao običaj da na državnim večerama pije retki stari bordo koji nije delio sa svojim gostima, pošto mu ga je u čašu sipao verni sluga iz boce uvijene u belu salvetu da se ne vidi etiketa. Jedan deo mene razume njegovu nespremnost da deli. Kao što je Hrist rekao: „Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje da ih ne pogaze nogama svojim.“ Ali kada je reč o vinu, ne mogu da poslušam savet našeg Gospoda. Umro bih od stida pred sobom kad bih otvorio dugo čuvanu flašu vina kad nikog nema u kući, dekantirao ga u dekanter, pustio da malo diše pre nego što ga sipam u čašu, malo zavrteo, podigao na svetlo, pogledao ga zaljubljeno, pa zatim uzeo onaj prvi, nezaboravni gutljaj. Treba piti najbolje stvari, to je moj savet, jer nikad ne znate šta donosi sutra, i to treba raditi u društvu prijatelja.

 Nisam prvi koji je primetio da je u društvu vino slađe i nezaboravnije, i da podstiče kvalitetnije razgovore. Ljubitelji vina ne loču, nego pijuckaju. Ne samo što tako flaša duže traje, nego se stvara i utisak da vreme sporije teče. Davno sam pročitao u knjizi nekog vizantijskog istoričara da su Grci postali filozofi tek kad su počeli da razvodnjavaju vino. Pre toga su njihova vina imala toliki sadržaj alkohola da čovek nije bio ni za šta kad bi ih popio, nego je samo mogao da dohvati štit i koplje i traži nekog da zapodene kavgu. Onda se jednog dana dogodilo čudo. Malo kiše je palo u krčage ostavljene napolju, i kad su se prijatelji vratili da nastave da piju, zaprepastili su se koliko je prijatnije piti takvo vino i koliko su im glave posle njega bile bistrije. Vest o njihovom otkriću se proširila, i ubrzo je svako grčko selo imalo svog filozofa.

 U Nju Hempširu je zahladnelo, pa je ljubiteljima crnog vina sad lakše, jer se plaše da će vreli i sparni dani pokvariti njegov ukus i lišiti ih zadovoljstva. Međutim, u ovo vreme se ranije smrkava, u vazduhu se oseća neka melanholija, ptice su utihnule zabrinute za svoju budućnost - ili kako ja zamišljam, da bi slušale kako u ovo vreme pucaju čepovi po čitavom Nju Hempširu, i posle nekog vremena, kako se gusto crno vino, koje rasteruje zimu, toči u nečiju čašu. 

izvor: vijesti.me ›››