autor tekst 002 ›››

 

 

Dragan Štavljanin

 

Vakcina će odrediti novi svetski poredak

 Virus ne poznaje nacionalne granice, ali u nastojanju da što pre dođu do neophodne vakcine protiv Covida-19 mnoge države, pre svega najbogatije, slede politiku "moja zemlja na prvom mestu" (my country first).

 Takav pristup može otežati borbu protiv korone, jer niko u ovom slučaju “ne može biti bezbedan, dok nisu svi bezbedni”, kako glasi moto Svetske zdravstvene organizacije (STO). U takvim okolnostima nije moguć ni brzi ekonomski oporavak.

 U tom smislu, ova situacija podseća na “zatvorenikovu dilemu” (prisoner’s dilemma) iz teorije igara koja objašnjava zašto dve osobe ne žele da sarađuju iako je to u obostranom interesu.

 Na kraju, taj nacionalizam vakcine (vaccine nationalism) može samo produbiti postojeće podele u svetu i voditi uspostavljanju novog globalnog poretka u kome će biti sve manje saradnje i multilateralizma, a sve više podozrenja, podela i sukoba. Stoga, kako piše “Tajm” (Time), postoji opasnost da “lek bude gori od bolesti”.

 ‘Trenutak Sputnjika’

 Trenutno je 21 vakcina u fazi kliničkog ispitivanja i sve zemlje nastoje da se obezbede. Manje i siromašnije države uglavnom pokušavaju da osiguraju nabavke preko zajedničkih međunarodnih šema kao što je COVAX, koju vodi SZO i Koalicija za spremnost na epidemije (CEPI).

 Do sada je ovom projektu pristupilo 90 siromašnih država, a 75 bogatih je izrazilo nameru da ga finansira. Međutim, SAD, Kina i Rusija nisu pokazavali interesovanje za ovu šemu.

 U međuvremenu, ove zemlje, zatim EU i Indija, nastoje da samostalno razviju vakcinu ili sklope sporazume sa farmaceutskim kompanijama kako bi obezbedile neophodne zalihe za sopstvene potrebe čime se, po mišljenju stručnjaka, zanemaruju globalne.

 Testiranje pet vakcina u Kini i četiri u SAD, poprimilo je i političku dimenziju koja, kako piše “Vošington post” (Washington Post), podseća na nadmetanje za tehnološku dominaciju tokom Hladnog rata, uključujući i “trenutak Sputnjika” (Sputnik’s moment), kada je nakon lansiranja sovjetskog satelita 1957. započela besomučna trka dve supersile za supremaciju u svemiru.

 Vakcina kao globalno javno dobro

 Svetski lideri poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, kineskog lidera Si Đinpinga, generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija Antonija Gutereša, ističu da su vakcine “globalno javno dobro”, odnosno resurs koji bi trebalo da bude na raspolaganju svima.

 Međutim, dosadašnja praksa to dovodi u pitanje, jer, kako navodi “Forin afers” (Foreign Affairs), snabdevanje vakcinama određenih zemalja dovešće do odlaganja nabavki za druge.

 “Vremenski horizont za većinu političkih lidera je veoma kratak, naročito za one koje uskoro očekuju izbori. Mnogi od njih i dalje nisu uvereni da će birači razumeti da su veće dugoročne zdravstvene i ekonomske posledice korona virusa koji se neometano širi po svetu, nego neposredna pretnja po njih ili njihove najmilije zato što moraju da čekaju da se vakcinišu”, pišu Tomas Boliki (Thomas J. Bollyky) i Čad Baun (Chad P. Bown) u “Forin afersu”.

‘Amerika sama’

 Predsednik SAD Donald Tramp je pokrenuo operaciju u cilju što bržeg (Warp Speed) obezbeđivanja neophodnih količina vakcine, tačnije nekoliko stotina miliona doza do januara 2021. godine. Planira da investira u sedam kandidata za pronalazak cepiva. Radi se o javno-privatnom partnerstvu vrednom 10 milijardi dolara.

 Tako je u maju postignut sporazum sa kompanijom AstraZeneca u vrednosti od 1,2 milijardi dolara o nabavci 300 miliona doza, pri čemu bi, kako se očekuje, prve količine bile isporučene u oktobru. SAD su napravile sličan aranžman i sa kompanijama Pfizer i BioNTech.

 Logiku kojom se rukovodi Bela kuća ilustruje i izjava iz juna Pitera (Peter) Marksa, visokog zvaničnika američke Agencije za hranu i lekove poredeći vakcine i situaciju kada u avionu dođe do dekompresije, odnosno nedostatka kiseonika. Naime, tada se roditeljima preporučuje da prvo masku stave sebi na lice pa tek onda svojoj deci: “Najpre stavite masku sebi a onda želimo da pomognemo drugima što je pre moguće”, ističe Marks.

 SAD očito imaju u vidu i iskustvo iz prethodne epidemije svinjskog gripa (H1N1) 2009. Po rečima, Skota Gotliba (Scott Gottlieb), prvog čelnika američke Agencije za hranu i lekove (Food and Drug Administration) u vreme Trampa, ova epidemija od pre 11 godina je pokazala koliko je bilo nerealistično “utopijsko gledište” da su zemlje spremne da ustupe vakcinu drugima pre nego što u potpunosti zadovolje svoje potrebe, prenosi “Fajnenšel tajms” (Financial Times).

 Naime, kako piše “Ju-es-tudej” (USA Today), SAD su tada potpisale ugovor sa australijskom kompanijom CSL vredan 100 miliona dolara o nabavci vakcine protiv svinjskog gripa. Međutim, kada je vakcina proizvedena, australijska vlada je naložila ovoj kompaniji da mora najpre da zadovolji potrebe domaćeg tržišta pre nego što bilo šta izveze.

 Stoga je Piter Navaro (Peter Navarro), koga je Tramp postavio u martu na čelo tima za snabdevanje materijalom za borbu protiv Covida-19, izjavio da “ako smo išta naučili iz epidemije H1N1, onda je to da ne možemo nužno da zavisimo od drugih zemalja, čak i bliskih saveznika, u snabdevanje neophodnim materijalom, od maski do vakcina”.

 Tada su, inače, bogate zemlje kupile skoro sve zalihe vakcine protiv svinjskog gripa. Nakon apela Svetske zdravstvene organizacije za donacijama, Australija, Kanada, SAD i još šest zemalja su se saglasili da proslede deset procenata od svojih nabavki, ali tek nakon što su utvrdile da imaju dovoljno za sopstvene potrebe, piše “Forin Afers”.

 U međuvremenu, dok se čeka na vakcinu SAD su kupile više od 90 odsto svetskih zaliha leka Remdesivir u naredna tri meseca, koji se do sada pokazao najuspešnijim u borbi protiv korona virusa.

 Na taj način se, kako ističe Ijen Bremer (Ian Bremmer), predsednik konsultantske firme “Euroazijska grupa”, Trampov pristup “Amerika na prvom mestu” (America First), “najočitije transformiše u politiku ‘Amerika sama’ (America Alone). (Time).

 Sedam godina čekanja na HIV tretman

 Slična situacija se desila 1996. kada su na Zapadu patentirani antiviralni lekovi za tretiranje zaraženih virusom HIV. Međutim, bilo je potrebno još sedam godina da bi ta terapija postala dostupna Africi, koja je najteže pogođena SIDA-om, podseća časopis “Sajens” (Science).

 Međutim, nisu jedine SAD stavile svoje potrebe na prvo mesto. U poslednjih šest meseci, 46 država je uvelo ograničenja na izvoz medicinske opreme, uključujući maske, rukavice, sredstva za dezinfekciju i mehaničke ventilatore, ističe se u analizi Sajmona Iveneta (Simon Evenett), profesora međunarodne trgovine na Univerzitetu Sent Galen.

 “Forin afers” navodi da je više od 70 zemalja plus EU, uvelo neku vrstu ograničenja. Tako su nemačke vlasti optužile SAD za “modernu pirateriju” jer su maske namenjene Berlinu preusmerile za svoje potrebe.

 Bilo je nesuglasica i unutar EU, poput poteza Francuske da prisvoji četiri miliona maski koje je švedska kompanija Molnlycke – sa sedištem u Lionu – planirala da pošalje Italiji i Španiji. Tek na intervenciju Vlade Švedske francuske vlasti su oslobodile kontingent, prenosi France 24.

 ‘Nemačka nije na prodaju’

 Nemački mediji su javili da su američke vlasti ponudile sredinom marta da kupe nemačku biofarmaceutsku kompaniju CureVac nakon Trampovog susreta sa njenim izvršnim direktorom Danijelom Meničelom (Daniel Menichella). Prema pisanju “Velt Zontanga” (Welt am Sonntag), predsednik SAD je, navodno, ponudio milijardu dolara za kupovinu nemačke kompanije.

 To je izazvalo žestoku reakciju u Berlinu, uključujući i ministra ekonomije Petera Altmajera, koji je izjavio da “Nemačka nije na prodaju”. (Financial Times). Šef kabineta kancelarke Angele Merkel je saopštio da vakcina razvijena u Nemačkoj mora da bude dostupna u “Nemačkoj i svetu”.

 Menadžement CueVaca je u početku negirao kontakte sa američkom administracijom, ali je većinski vlasnik kompanije Ditmar Hop (Dietmar Hopp) to priznao ističući da se “podrazumeva da nemačka kompanija ne bi trebalo da razvija vakcinu za isključivu upotrebu u SAD”.

 Sredinom juna, Vlada Nemačke je saopštila da će investirati 300 miliona evra u CureVac kupujući 23 odsto udela u ovoj kompaniji, prenosi PBS.

 ‘Sanofijevo srce kuca u Francuskoj’

 Slična situacija se desila i sa francuskom kompanijom Sanofi. Naime, u aprilu je njen izvršni direktor Pol Hadson (Paul Hudson), inače britanskog porekla, izjavio da SAD mogu prve da imaju pristup vakcini ove kompanije zbog velikih investicija u nju, prenosi “Politiko” (Politico).

 Međutim, zvanični Pariz je burno reagovao ističući da je “neprihvatljivo” i “nezamislivo” da kompanija sa sedištem u Francukoj koja “pri tom koristi poreske olakšice po osnovu istraživanja, isporuči vakcine SAD-u pre nego Francuskoj”.

 Sanofi je povukao svoju izjavu, predsednik Emanuel Makron je pozvao Hadsona u Jelisejsku palatu, nakon čega je najavio proširenje poslova u ovoj zemlji, te da “Sanofijevo srce kuca u Francuskoj”.

EU nastoji da drži korak

 U međuvremenu su Francuska, Nemačka, Italija i Holandija formirale Inkluzivnu alijansu za vakcinu (IVA), koja je potpisala sporazum sa AstraZeneca o 400 miliona doza za potrebe Evropske unije.

 Kada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nakon toga objavila strategiju kako bi uverila javnost da evropski blok ne zaostaje za ostalima velikim takmacima, poput SAD, prema pisanju “Tajma” bilo je uočljivo da nije pominjala mogućnost pristupa za druge zemlje izvan EU.

 Doduše, paralelno sa nastojanjima da snabde svoje članice, EU je izrazila spremnost da pomogne drugima. Tako je u maju organizovala virtuelni samit na kome su uz članice ovog bloka učestvovale i mnoge druge zemlje, poput Kanade, Japana, Izraela, Saudijske Arabije, zatim organizacije kao što su fondacija Bila i Melinde Gejts. Oni su tada obećali pomoć od osam milijardi dolara za globalni fond za razvoj vakcine, testiranje i druge tretmane.

 Međutim, kako piše “En-Bi-Si” (NBC), uočljivo je bilo odsustvo Donalda Trampa, koji nije poslao čak ni predstavnika. Kina je prisustvovala, mada je premijer Li Kečijang u poslednji čas odustao poslavši ambasadora EU Žang Minga na ovaj skup.

 Pojedini posmatrači su to doživeli kao omalovažavanje čitave inicijative. To potvrđuje i činjenica da je Kina, iako druga svetska ekonomija, obećala samo 49 miliona dolara za globalni fond, dok je, recimo, Norveška izrazila spremnost da izdvoji milijardu.

 I u Indiji je privatni Institut za serum, najveći proizvođač vakcina na svetu, saopštio da će “u najmanju ruku na početku”, svaka doza iz ove kompanija biti namenjena domaćem stanovništvu. Slične najave stigle su i od ostalih kompanija da će zemlje domaćini, ili one koje su prve naručile, najpre dobiti vakcine.

 ‘Kina ne može da priušti poraz’

 Nakon što se izborila sa prvim talasom pandemije, Kina nastoji da se pozicionira kao ključni faktor u svetu koji pomaže drugim zemljama u nevolji šaljući neophodnu opremu.

 Predsednik Kine Si Đinping je izjavio u maju na sednici Skupštine Svetske zdravstvene organizacije da ako njegova zemlja uspe da pronađe vakcinu, podeliće je sa drugima.

 Pošto su istorijski gledano veoma složenim procesom proizvodnje vakcina za nove viruse dominirale četiri multinacionalne kompanije sa sedištem u SAD, Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji – ukoliko Kina uspe da prva dođe do cepiva – to bi značilo mnogo ne samo za imunizaciju njenog stanovništva i mogućnost ekonomskog oporavka već i prestiž kao velike sile.

 Tako je virusološkinja i general major Čen Vej (Chen Wei), koja se nalazi na čelu državnog istraživačkog tima u Pekingu, izjavila u martu da “ako Kina prva razvije ovo oružje sa pravima sopstvenog intelektualnog vlasništva, to će pokazati ne samo napredak kineske nauke i tehnologije, već i naš imidž kao velike sile”, prenosi “Los Anđeles tajms” (Los Angeles Times).

 Pokušaj Kine da se pozicionira i kao vodeća naučna i tehnološka sila podseća hroničare na istorijsku situaciju iz 19. veka kada Evropljani nisu mogli da veruju da je Tomas (Thomas) Edison izumeo sijalicu za kojom dugo tragalo, pogotovo što je smatran čovekom skoro bez formalnog obrazovanja.

 “Amerika je krajem 19. veka apsolutno doživljavana kao tehnološki zapećak u odnosu na Evropu”, ističe Grejem Mur (Graham Moore), autor knjige “Poslednji danji noći” (The Last Days of Night) o rivalstvu Edisona i Džorda Vestingausa (George Westinghouse). Tek nakon što je Edison predstavio svoju blistavu kreaciju u Parizu, francuski list “Figaro” (Le Figaro) je napisao: “Edison nije mit”.

 Stoga za Kinu utrka da prva dođe do vakcine ima mnogo šire značenje od epidemiološkog.

 Kako je nedavno objavio kineski prodržavni list “Global tajms” (Global Times), “moramo biti svesni da je razvoj vakcine bitka koju Kina ne može da priušti da izgubi”. Ovaj list navodi da se “ni na koji način Kina ne može osloniti na Evropu ili SAD u razvoju vakcine. Kina mora da deluje sama za sebe u ovom ključnom polju”, nazivajući pomenutu utrku “bitkom na život i smrt”.

 S ozbirom na sve zategnutije odnose sa Zapadom, Kina fokusira svoje diplomatske napore ka zemljama u razvoju predstavljajući se kao alternativni saveznik u odnosu na SAD – sa obiljem novca i bez prigovora na stanje ljudskih prava kod potencijalnih partnera. Si Đinping je nedavno izjavio da će Kina nastojati da osigura pristup zemalja u razvoju kineskoj vakcini kada bude pronađena.

 “Međutim, takve ponude mogu da imaju negativan efekat po Kinu ako se pokaže da je njena vakcina nebezbedna i neispravna, kao u slučaju donacije maski”, piše “Vošington post”.

 Istovremeno, “Politiko” podseća da je međunarodno poverenje u kineske vakcine znatno poljuljano nakon što je 2018. godine utvrđeno da ih je jedna tamošnja kompanija pravila od sastojaka kojima je istekao rok.

Vakcina kao pitanje nacionalne bezbednosti

 Pandemija korona virusa se ne doživljava samo kao zdravstvena kriza, već “pitanje nacionalne bezbednosti”, kako je izjavio nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer (Seehofer). On smatra, kako prenosi vebsajt IMD, da je na vladi da osigura ne samo bezbednost svojih granica i snabdevanje hranom, već i “naših medicinskih proizvoda i zdravstva”.

 To iziskuje angažovanje gotovo svih resursa jednog društva, maltene kao u ratu, što ilustruje i izjava Emanuela Makrona da “smo u ratu (protiv virusa)”.

 Stoga, po rečima Stjuarta Bluma (Stuart Blume), profesora Univerziteta u Amsterdamu, jedan od najviše zabrinjavajućih trendova poslednjih decenija jeste “sekuritizacija globalnog zdravlja”, odnosno da je zdravstvo istovremeno u istoj meri postalo i pitanje nacionalne bezbednosti i međunarodne diplomatije. Tako, po njegovom mišljenju, Kina može da koristi bilo koju vakcinu kao način da “pokaže svoj međunarodni prestiž”, tako što će je davati afričkim i latinoameričkim zemljama.

 Nadmetanje staro 200 godina

 Nadmetanje zemalja u naučnom i tehnološkom smislu traje najmanje 200 godina, kaže za “Politiko” (Politico) Naomi Rodžers (Rogers), profesor istorije medicine na Univerzitetu Jejl (Yale).

 Značajna naučna dostignuća se “odražavaju na politički, ekonomski i obrazovni sistem jedne zemlje”, dodaje Džejson Švarc (Jason Schwartz), profesor sa istog univerziteta, postajući “svetionik kako zemlja sebe doživljava i…kako želi da je drugi doživljavaju u svetu”.

 Tako je poznato rivalstvo dva čuvena biologa – francuskog Luja Pastera (Louis Pasteur) i nemačkog Roberta Koha (Koch) – u drugoj polovini 19. veka. Osim u nauci, ono je bilo i refleksija neprijateljskog odnosa dve zemlje koje su nerado prihvatale najnovija dostignuća druge strane.

 Nakon Prvog svetskog rata, po rečima Rodžersa, “rasla je nelagoda u većem delu sveta zbog prevelikog oslanjanja na nemačku nauku”. SAD su iskoristile taj vakum i izgradivši poznate centre za zdravstvena istraživanja, kao što su “Džon Hopkins” (John) i Harvard, koji su postali mesto gde su ljudi iz celog sveta želeli da dođu i studiraju.

 Nakon Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je osim u nauci nastojao da po svaku cenu i u drugim oblastima pokaže svoj značaj, poput sporta. Nadmetanje u broju medalja je dovelo, po rečima Džejmsa Karafana (James Carafano), eksperta Fondacije Heritidž (Heritage), do “potpuno korumpirane sportske infrastrukture”. On dodaje da je to vidljivo i u današnjoj Rusiji sa nastavkom varanja i upotrebe steroida.

 Kada je reč o vakcini, ruske vlasti su najavile da će u oktobru započeti masovnu vakcinaciju. Međutim, kako javlja “Bi-Bi-Si” (BBC), pojedini eksperti izražavaju bojazan da neće biti ispoštovane sve procedure koje bi garantovale bezbednost i efikasnost vakcine.

 Mnogi smatraju da Putin želi da na taj način podseti na slavne dane Sovjetskog Saveza, kada je predvodio masovne kampanje vakcinisanja.

 ‘Zatvorenikova dilema’

 Trenutno dominantan pristup “najpre moja zemlja” imaće duboke i dugoročne posledice. U odsustvu globalne saradnje (prisoner’s dilemma), zemlje će se međusobno nadmetati, što će voditi povećanju cene vakcina i materijala neophodnog za njenu proizvodnju.

 Dok budu čekale da bogatije zemlje zadovolje svoje potrebe za vakcinom, siromašnije zemlje će trpeti, jer će, kako navode Tomas Boliki i Čak Baun, “zdravstveni radnici, milijarde starijeg i visokorizičnog stanovništva biti nezaštićeni, što će produžiti pandemiju, povećati broj smrtnih slučajeva i ugroziti već krhke zdravstvene sisteme i ekonomije”.

 To povratno može imati pogubno dejstvo i na bogatije zemlje. U ekonomskom smislu, pošto su uglavnom izvozno orijentisane, biće im sužena tržišta ako pandemija bude harala u ostatku sveta.

 “Sve dok pojedini delovi sveta pate od korona virusa, globalna ekonomija se ne može oporaviti”, kazao je za “Si-En-Bi-Si” (CNBC) Ijen Goldin (Ian), profesor Univerziteta Oksford i nekadašnji potpredsednik Svetske banke.

 “Sve dok je negde prisutan, virus može da mutira, kreće i delovi svetske ekonomije uništeni”, dodaje Goldin.

 U epidemiološkom smislu, virus se može vratiti i u zemlje koje sprovedu kolektivnu vakcinaciju, ukoliko se ispostavi da stvorena antitela protiv Covida-19 nisu trajnog karaktera, već se cepljenje mora obavljati svake godine kao u slučaju sezonskog gripa.

 “Opasnost od nacionalizma vakcine je u tome što to nije utrka ka vrhu, koja podrazumeva razmenu, već neka vrsta igre sa nultom sumom”, upozorava Goldin.

 Globalizovani lanci snabdevanja

 U nastojanju da dođu do vakcine, pojedine zemlje koje neće imati ekskluzivni pristup na samom početku, mogu da posegnu za blokadom izvoza ključnih komponenti.

 Naime, pošto je lanac snabdevanja globalizovan, malo je verovatno da bilo koji proizvođač vakcine ima sve neophodne komponente. “Forin afers” navodi kao primer da skoro svi koriste isti katalizator, odnosno supstancu koja se dobija od prirodnog jedinjenja izdvojenog iz takozvanog drveta sapunice (Quillaja Saponaria), koje raste u Čileu.

 Ovaj sastojak se potom procesuira u Švedskoj. To znači da bi ove dve zemlje mogle da iskoriste činjenicu da pomenuti sastojak postoji u ograničenim količinama, te da obezbede sebi među prvima vakcinu.

 Maraton a ne kratka trka

 Stručnjaci upozoravaju da nema garancija da će i kompanije koje su odmakle u istraživanjima uspeti da u tako kratkom vremenu dođu do željene vakcine. Tako Kejt (Kate) Elder, savetnica organizacije “Doktori bez granica”, kaže za “Ju-es-tudej” (USA Today), da vakcine koje su došle do faze kliničkog istraživanja na ljudima imaju samo 17 odsto šansi na uspeh.

To znači da, prema pisanju “Vošington posta”, biti prvi u medicinskim istraživanjima ne znači uvek i “dobiti trku”. Prve vakcine biće verovatno potisnute sa naknadnim inovacijama kako naučnici budi sticali nova saznanja koji je pristup najbolji.

 “Prve vakcine, najverovatnije, neće biti najbolje”, smatra Piter (Peter) Hotez, dekan Nacionalne škole za tropsku medicine na koledžu Bejlor (Baylor).

 “One mogu da delimično zaštite, ali će vremenom biti zamenjene boljim vakcinama. Možda možete da to nazovete (kratkom) trkom, ali to je više maraton”, ocenjuje Hotez.

 Visoki geopolitički ulozi

 Geopolitika je nesumnjivo duboko isprepletana sa utrkom za vakcinu. Osim zdravlja, ulog je i što brži ekonomski oporavak.

 Lorens (Lawerence) Gostin, profesor Univerziteta Džordžtaun (Georgetown) i savetnik Svetske zdravstvene organizacije, dodaje da je to nadmetanje i za nacionalni prestiž i koji je sistem bolji.

 “Stoga je ulog izuzetno visok”, navodi Gostin.

 Stoga se ulažu svi resursi i energija za postizanje cilja, ponekad nelegalna. Tako su SAD nedavno optužile kineske hakere da ukradu podatke iz istraživanja o razvoju vakcina.

 “Nacionalizam vakcine” bi bilo teško izbeći u bilo kojim geopolitičkim okolnostima. Međutim, magazin “Voks” (Vox) podseća da utrka za primat u svemiru nije izazvala tenzije tokom Hladnog rata, već je bila njihov simptom.

 “Nadmetanje za otkriće vakcine nije uzrok rastućih tenzija između Kine i SAD, već ventil za njih, što ima ozbiljne posledice po ostatak sveta kada je reč o isporuci bezbedne i održive vakcine”, navodi “Voks”.

 U tom smislu, pronalazak vakcine ne može da nadomesti neadekvatan američki odgovor na pandemiju, ali po rečima Džošue (Joshua) Rovnera, profesora američkog Univerziteta za međunarodna pitanja (American University’s School of International Service), može sprečiti dalje pogoršanje katastrofalne situacije.

 I ulog Kine je veliki. Osim demonstriranja nadmoći u nauci, time želi da neutrališe kritike da je pokušala da prikrije lošu reakciju u vreme izbijanja pandemije.

 U svakom slučaju, kako navode Boliki i Baun, nastojanja država da po svaku cenu postignu kratkoročne dogovore o vakcinama može imati negativne efekte po njihove dugoročne interese.

 S jedne strane, postoji rizik od stvaranja odijuma prema zemljama koje skladište vakcine. Istovremeno, način na koji manje zemlje pokušavaju da obezbede vakcinu, može uticati na njihovu dugoročnu geopolitičku poziciju.

 Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da se pregovara sa dve zemlje i dve kompanije. On očekuje da Srbija obezbedi cepivo do početka decembra i da će biti “među prvih 20 zemalja koji će da je plate”.

 Rizik od sukoba

 Velike krize imaju i velike posledice, podseća Frensis Fukujama (Francis Fukuyama), profesor Univerziteta Stendford, u tekstu u “Forin afersu”.

 Tako je Velika Depresija izazvala izolacionizam, nacionalizam, fašizam i Drugi svetski rat – ali i dovela do “Nju dila” (New Deal), uspona SAD kao supersile i na kraju dekolonizacije.

 Teroristički napad 11. septembra 2001. je imao za posledicu dve neuspele američke intervencije, uspon Irana i stvaranje novih formi islamskog radikalizma. Globalna finansijska kriza 2008. je podstakla uspon antiestablišment populizma.

 Političke posledice pandemije mogu biti još veće, smatra Fukujama. Počev od preraspodele globalne moći koja će se od Zapada pomerati ka Aziji, do jačanja nacionalizma koji će povećati mogućnost međunarodnih sukoba.

 “Ipak, imajući u vidu i dalje stabilizirajuću ulogu nuklearnog oružja i zajedničke izazove sa kojima se suočavaju svi glavni akteri, međunarodne turbulencije su manje verovatne nego na domaćem planu”, smatra Fukujama.

 SAD i SSSR zajedno protiv malih boginja

 Čak i u vreme najnapetijih odnosa tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez su prihvatili da se krajem 1950-ih zajednički angažuju u iskorenjivanju malih boginja. Međutim, kako ocenjuju Boliki i Baun, današnje geopolitičke tenzije čine takav dogovor teško ostvarivim.

 “No, bez toga su male šanse za adekvatnu pripremu za sledeću pandemiju. Sadašnja globalna zdravstvena arhitektura je daleko od dovoljne. Male su nade da može da obuzda još opasniju pandemiju.

 Umesto toga, biće potrebno nešto po ugledu na NATO – ugovorna organizacija usmerena na javno zdravstvo sa pripremljenim zalihama”, smatraju ova dva autora.

Igranje vatrom

 Kako ističe Stiven Morison, (Stephen Morrison), analitičar Centra za strateške i međunarodne studije (the Center for Strategic and International Studies), “ovo je planetarni problem i zahteva planetarno rešenje”.

 U svakom slučaju, ko će dobiti pristup vakcini, koliko je spreman da je plati ili napravi geopolitičke ustupke, po mišljenju Ijena Bremera, u velikoj meri će određivati međunarodne odnose i osnažiće naučne i proizvodne centre poput SAD i Kine u narednih 3 do 5 godina.

 “Ako ste mislili da će otkriće vakcine označiti kraj naših nevolja sa pandemijom, razmislite još jednom – ovi problemi će samo promeniti oblik”, zaključuje Bremer.

 Stoga je, po rečima Lorensa Gostina, “ovo opasno nazvati utrkom”. To je, po njemu, “igranje vatrom”.

izvor: www.slobodnaevropa.org ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Dragan Štavljanin

 

Epidemije od Troje i španske groznice do korona virusa 

Zarazne bolesti su kroz istoriju ne samo sejale masovnu smrt, već i u velikoj meri uticale na tokove istorije i ljudski identitet. Tako je “Justinijanova kuga” u 6. veku sprečila ovog vizantijskog imperatora u nameri da prisajedini ostatke nekadašnjeg Zapadnog rimskog carstva koje se raspalo 476. godine.

 Apokaliptična atmosfera koju su pratile zarazne bolesti olakšala je širenje hrišćanstva, jer su im obični ljudi u strahu i nemoći da sagledaju nevolju koja ih je zadesila, pripisivali božanski znak.

 Carstva su se uzdizala i nestajala pod naletom kuga i sličnih bolesti. Vođeni su ratovi ili obustavljani zbog bolesti, kao što je “Stogodišnji” između Francuske i Engleske (1337. -1453.) i utvrđivane granice nakon pandemija.

 Bojazan od apokaliptičnog kraja sveta - izazvana zaraznim bolestima – mnogo je intenzivnija nego od novog “Armagedona”, kao posledica nuklearnog rata, ili naših pojedinačnih strahova od smrti.

O nastojanjima ljudske vrste da se odupre ne samo smrti, već i ideji o njoj, pisao je i Albert Kami u čuvenom romanu “Kuga”. 

 

Bolesni grčki vojnici pod Trojom

 Zaraze su se pojavile još u vreme prvobitne civilizacije kada su ljudi stalno bili u pokretu skupljajući plodove kako bi opstali.

 Prelaskom na agrarni tip života pre oko 10.000 godina stvorene su trajnije zajednice što je otvaralo prostor raznim epidemijama. Tada se prvi put pojavljuju malarija, tuberkuloza, lepra, grip, male boginje i druge zarazne bolesti.

 Napredak civilizacije sa nastankom gradova, uspostavljanjem trgovinskih kanala, ali i ratovima među njima povećavao je mogućnost pandemija. Još je Homer u “Ilijadi” pisao o kugi koja je desetkovala grčku vojsku tokom Trojanskog rata u 12 veku pre nove ere. U antičko vreme se uglavnom smatralo da su epidemije delo bogova kako bi kaznili ljude. Doduše, u Levitskom zakoniku u Starom zavetu postoji čitav odeljak u kome se propisuje kako postupati sa ljudima za koje se sumnja da su zaraženi leprozom, sa instrukcijom da se izoluju te da ih sveštenik proverava svakih sedam dana da li je bolest uzela maha. Grčki lekar Hipokrat, koji je prvi definisao epidemije, takođe je ukazivao na nužnost izolacije osoba za koje se pretpostavlja da su inficirani. 

 

430. godine pre nove ere: Tukididova kuga

 Najstarija zabeležena pandemija se desila tokom Peloponeskog rata u 5. veku pre nove ere. Bolest je iz Libije, Etiopije i Egipta preneta preko bedema Atine koju je opsedala spartanska vojska. Kako beleži specijalizovani sajt “Histori” (History), preminulo je dve trećine stanovništva.

 Ovu epidemiju je opisao i čuveni istoričar Tukidid, pa je po njemu nazivaju i “Tukididova kuga”. On konstatuje da protiv ove bolesti nije bilo leka, te da se su zaražene mogli lečiti samo ljudi koji su je već preboleli. Sam Tukidid je preboleo zarazu.

 Simptomi bolesti, za koju se pretpostavlja da je bila tifus, bili su groznica, oteklo grlo i jezik, crvena koža i lezije (oštećenje i promene na tkivu). Epidemija je desetkovala Atinjane i u velikoj meri doprinela njihovom porazu od Sparte. 

 

165: Antoninijeva kuga

 Pretpostavlja se da su se male boginje najpre pojavile kod Huna, koji su zarazili germanska plemena, a oni preneli bolest rimskim trupama koje su je po povratku iz pohoda raširile po celom carstvu. Među simptomima su bili groznica, nateklo grlo, dijareja, a ako je pacijent duže poživeo i čirevi puni gnoja. Epidemija je trajala 15 godina.

 Rimski konzul i istoričar Kasiju Dion Kokejanu je naveo da je samo u gradu Rimu umiralo do 2.000 ljudi dnevno. Procenjuje se da je preminulo ukupno pet miliona osoba. Među žrtvama su bili i carevi Lucije Ver i Marko Aurelije iz dinastije Antonina, po kojoj je i bolest dobila ime. 

 

541: Justinijanova kuga

 “Justinijanova kuga” se najpre pojavila u Egiptu, proširivši se preko Palestine i dalje preko Mediterana. Mada najnovija istraživanja, koja navodi BBC, sugerišu da je bolest stigla iz Azije od Huna, koji su pokušavali da prošire svoju imperiju.

 Ova bolest se manifestovala povećanim limfnim žlezdama, a prenosili su je pacovi i njihove buve. Epidemija se u više navrata vraćala i u naredna dva veka od nje je preminulo najmanje 30 miliona osoba, dok se većina istraživača slaže da je stradalo oko 50 miliona ljudi ili trećina svetske populacije, mada pojedini izvori, poput časopisa australijske Asocijacije za vojnu medicinu, navodi čak 100 miliona. Hroničari beleže da je u Konstantinopolju (današnjem Istanbulu) dnevno umiralo između 5 i 10 hiljada stanovnika, tako da je u naredne tri godine nestala trećina populacije.

 Bilo je toliko žrtava da nije bilo moguće njihovo sahranjivanje, pa su slagane u gradskim crkvama i kulama, jer hrišćanska vera nije dozvoljavala njihovu kremaciju.

 Vizantijski dvorski istoričar Prokopius od Cezareje je u knjizi „Istorija ratova“ napisao da je epidemija „skoro dovela do nestanka ljudske vrste“. Takođe, hroničari beleže da je “Justinijanova kuga” pomogla širenju hrišćanstva, mada ima i autora koji smatraju da je to doprinelo usponu islama, kako se navode u američkom izdanju knjige „Infektivne bolesti“ (Infectious Diseases) koju su uredili Eskild Petersen, Lin Vej Čen (Hwei Chen) i i Patricija Šlagenhof Lavlor (Patricia Schlagenhauf-Lawlor). Istovremeno, deo eksperata, poput Merla Ajsenberga (Eisenberg) sa Univerziteta Merilend, smatra da je preterana tvrdnja da je „Justinijanova kuga“ bila prekretnica u antičkom svetu. 

  

1347: Crna smrt

 Ova druga po redu “bubonska kuga” je verovatno najsmrtonosnija epidemija od koje je preminulo najmanje 50 miliona ljudi, odnosno 60 odsto evropske i trećinu ondašnje svetske populacije, kako navodi Ole Benediktou (Benedictow) profesor istorije iz Osla, mada pojedini hroničari navode i mnogo veće brojke. 

Pretpostavlja se da je žarište bilo u Aziji, a da je tatarskim osvajanjima preneta u Evropu. Njihov nomadski način života je olakšao prenošenje bolesti. Ima i mišljenja da su širenju zaraze doprineli i krstaši, koji su se vraćali iz pohoda u Jerusalimu. U Evropu je stigla preko luke Mesina na Siciliji, u koju su prispeli oboleli. Hroničari beleže da su mrtvi ležali na sve strane, tako da su se njihova tela raspadala, šireći neprijatni miris.

 Stravične scene bolesti i smrti opisao je Đovani Bokačo u čuvenom delu „Dekameron“ 1348. godine. Engleska i Francuska su bile desetkovane kugom pa su sklopile primirje u “Stogodišnjem ratu” koji je besneo između ove dve države. Britanski feudalni sistem se raspao jer je kuga promenila ekonomske okolnosti i demografsku strukturu. I drastično oslabljeni Vikinzi nisu bili više u stanju da vode rat protiv starosedelaca na Grenlandu i odustali su od pokušaja da dopru do Severne Amerike.

 Dejv Vagner (Dave Wagner), profesor Univeziteta Flagstaf u Arizoni ističe na osnovu proučavanja „Crne smrti“ i prethodne, „Justinijanove kuge“, da „potencijal za (modernu) pandemiju i dalje postoji“, jer je opstala mutirana varijanta virusa, koji je izazvao pomenute dve bolesti.

 Naime, kako prenosi „National Geographic“. Vagner i njegov tim su potvrdili vezu između “Justinijanove kuge” i osam vekova kasnije “Crne smrti”, nakon što su izolovali fragmente DNK bakterije koja ih je izazvala – poznata kao Yersinia pestis – pronađenoj u skeletima dve žrtve sahranjenim pre 1,500 godina u Bavarskoj u Nemačkoj, Naučnici upozoravaju da je Yersinia pestis prisutna u oko 200 vrsta glodara širom planete, tako da je moguće da se pojavi i danas, navodi „National Geographic“. 

 

1492: Kolumbovska razmena

 Sa dolaskom španske ekspedicije na Karibe, bolesti kao što su male boginje, ospice i bubonska kuga, prenete su na starosedelačko stanovništvo, koje im prethodno nije bilo izloženo. Ono je bilo desetkovano i, kako navodi sajt “Histori”, oko 90 domorodačkog stanovništva je u narednom periodu preminulo. Kristofer Kolumbo je 1492. na ostrvu Hispaniola naišao na narod Taino sa 60 hiljada pripadnika. Do 1548. preživelo ih je svega 500. Isti scenario se desio širom američkog kontinenta.

 Tako je 1520. godine uništeno Astečko carstvo od zaraze malim boginjama koju su doneli afrički robovi. Istovremeno, naučnici za Univerzitetskog koledža u Londonu tvrde u studiji pod nazivom “Veliko umiranje”, objavljenoj prošle godine, da je evropska kolonizacija Amerike, u stvari, uticala na promenu klime na planeti.

 Naime, krajem 15 veka, oko 60 miliona starosedelačkog stanovništva je živelo na američkom kontinentu, koje je opstajalo zahvaljujući obilnim prirodnim bogatstvima na velikom prostranstvu. Međutim, po dolasku evropskih doseljenika – u talasu novih zaraznih bolesti u kombinaciji sa ratnih pohodima, istrebljenjima i ropstvom – do 17 veka je stradalo 56 miliona domorodaca.

 Zbog toga nije bilo nikoga da obrađuje zemljište. Stoga su drveće i bujna vegetacija ubrzo prekrili polja prethodno korišćena za poljoprivrednu proizvodnju. Kao rezultat, znatne količine ugljen dioksida su nestale iz atmosfere što je dovelo do hlađenja planete. Istoričari nazivaju taj misteriozni period kao “Malo ledeno doba” sa vrhuncem na početku 17 veka kada se, na primer, reka Temza redovno zamrzavala, a oštre zime i hladna leta širom planete smatrane odgovornim za glad. To je sve podsticalo “lov na veštice” u potrazi za krivcima, čak i ratove. 

  

1665: Velika kuga u Londonu

 Bubonska kuga se pojavila po drugi put u Londonu u drugoj polovini 17 veka, izazvavši smrt više od 20 odsto, odnosno između 75 i 100 hiljada stanovnika.

 Zaklano je na hiljade mačaka i pasa kao mogućih prenosioca zaraze da bi se zaustavila zaraza koja se širila po lukama duž Temze. Epidemija je počela jenjavati u jesen 1666. godine, kada je izbio “Veliki požar u Londonu” u kojoj je izgorelo više od 13 hiljada kuća i 87 crkava. Vatra se brzo širila je jer većina domova bilo sagrađeno od drveta i slame. 

1817: Prva pandemija kolere

 Prva od sedam pandemija kolere u narednih 150 godina izbila je u Rusiji gde je preminulo milion ljudi. Bakterija je preko vode inficirane izmetom i hranom, preneta britanskim vojnicima koji su je potom doneli u Indiju, gde je umrlo milion ljudi. S obzirom na veličinu britanske imperije i aktivnosti njene flote, kolera se proširila na Španiju, Afriku, Indoneziju, Kinu, Japan, Italiju, Nemačku i SAD, gde je preminulo još 150 hiljada ljudi. Vakcina protiv kolere je pronađena 1885., ali se pandemija pojavila još nekoliko puta. 

 

1855: Treća pandemija kuge

 Treća pandemija kuge je izbila u Kini i preneta u Indiju i Hong Kong, izazvavši smrt 15 miliona ljudi. Bolest su najpre širile buve u vreme ekspanzije rudarske industrije u Junanu u Kini. Ipak, Indija je podnela najveći teret i pandemija je korišćena za represivnu politiku koja je izazvala revolt protiv britanske vlasti. Bolest je smatrana aktivnom do 1960. godine, kada je broj zaraženih pao na nekoliko stotina. 

1889: Ruski grip 

Prva pandemija gripa je izbila u Sibiru i Kazahstanu, zatim se proširila na Moskvu, a onda u Finsku, Poljsku i ostatak Evrope. Sledeće godine je preneta preko okeana u Severnu Ameriku i Afriku. Do kraja 1990. preminulo je 360.000 ljudi. 

 

1918: Španska groznica 

Španska groznica je izbila pri kraju Prvog svetskog rata i od nje je preminulo oko 50 miliona ljudi širom sveta, prema nekim izvorima čak i 100 miliona - dok je pola milijarde ili skoro trećina svetske populacije bilo zaraženo. To je mnogo veći bilans stradalih nego u prvom globalnom ratnom sukobu – u kome je poginulo 10 miliona ljudi.

 Pretpostavlja se da je epidemija, izazvanu virusom H1N1 koji prenose ptice, izbila najpre u Kini, a zatim su je preneli kineski radnici koji su bili transportovani preko Kanade u Evropu. Groznica je nazvana španskom, jer je ova zemlja bila neutralna u ratu pa su mediji pisali o njoj, dok su ostale zemlje involvirane u tada u najvećem sukobu u istoriji, ograničile informacije strahujući da bi one mogle da dodatno uruše ionako poljuljani moral stanovništva.

 Virus je bio smrtonosan jer je imunitet mnogih ljudi bio slab zbog neuhranjenosti izazvanoj ratnim okolnostima. Takođe, penicilin je pronađen tek 1928, tako da 1918. nije bilo leka kojim bi se zaustavile bakterijske infekcije u oslabljenom organizmu, što je vodilo zapaljenju pluća sa smrtnim ishodom. Hroničari beleže da su se, na primer, ljudi u SAD preko noći razbolevali i umirali izjutra na putu za posao. Kako ocenjuje američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), španska groznica je bila ubitačna i manifestovala se brzim i ozbiljnim oštećenjem pluća.

 “U 1918-oj, žrtvama ovog pandemijskog virusa pluća su bila ispunjena tečnošću i imale su jaku upalu plućnog tkiva,” navodi CDC. Za razliku od drugih slučajeva, na udaru španske groznice bili su ne samo deca i stariji, već i populacija od 20 do 40 godina. Naučnici su nastojali od 2005. da naprave kopiju virusa koji je izazvao špansku groznicu, kako bi procenili njegovu patogenost i sposobnost izazivanja bolesti. Istraživanje tima naučnika predvođenog Terensom Tampejem (Terrence Tumpey) iz CDC-a, pokazalo je da je virus iz 1918. bio “jedinstveni smrtonosni produkt prirode, evolucije i mešanja ljudi i životinja”. 

1957: Azijski grip

 Pojavio se najpre u Hong Kongu i proširio po Kini, a potom SAD-u i Engleskoj, gde je preminulo 14.000 ljudi. U drugom talasu naredne godine, umrlo je 1,1 miliona osoba širom sveta, od toga u SAD 116 hiljada. Pronađena je vakcina kojom je zaustavljena epidemija.

 1968: Hongkonški grip

 Pandemija gripa – poznatog i kao “Hongkongški” – započela je u Kini u junu 1968, navodi “Enciklopedija Britanika”. To je treća pandemija gripa u 20-veku, koju je izazvao virus H3N2, od koga je preminulo milion ljudi širom sveta, od toga 100 hiljada u SAD.

 Pretpostavlja se da je “Azijski grip” iz 1957. omogućio pandemiju “Hongkongškog gripa” kroz proces koji se naziva “promena antigena”, tokom koje se dešavaju male modifikacije gena virusa grupa – što, pojednostavljeno rečeno, dovodi do reakcije imunološkog sistema čoveka. Pomenutom promenom se objašnjava zašto ljudi obolevaju od gripa više puta. 

 

1981: HIV/SIDA

 Prvi put identifikovana 1981., SIDA uništava imuni sistem ljudi, što na kraju dovodi do smrti od bolesti protiv kojih organizam ne može da se bori.

 Ova bolest je najpre registrovana u američkim homoseksualnim zajednicama, ali se smatra da se razvila od virusa u telu šimpanze u Zapadnoj Africi tokom 1920-ih. Preneta je na Haiti 1960-ih, a zatim u Njujork i San Francisko tokom 1970-ih. Do sada je od SIDA-e preminulo 35 miliona ljudi. Najnovijim terapijama je usporen razvoj bolesti, ali još nije pronađen lek koji bi je u potpunosti iskorenio. 

2002.–03: SARS

 SARS se pojavio najpre u Kini i manifestovao se kao ozbiljna upala pluća od koje je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, inficirano 8.098 ljudi u 29 zemalja. Od toga je 774 preminulo, odnosno oko 10 odsto.

 U početku se verovalo da su sisavci nalik rakunima (civet cats) bili prenosioci SARS-a, s obzirom da se meso ove životinje koristi u Kini za ljudsku ishranu. Međutim, istraživači su utvrdili 2017. da je, zapravo, kolonija šišmiša u kineskoj provinciji Junan izvor virusa, a da su pomenuti sisavci bili samo posrednici između njih i ljudi, prenosi američki magazin “Slejt” (Slate), koji ocenjuje da je slučaj SARS-a definisao okvir debate u 21. veku u smislu da li odgovor na pandemije treba da bude zatvaranje granica ili poboljšanje međunarodne saradnje kako bi se olakšalo praćenje bolesti i kontrola njenog širenja. U pojedinim mestima, SARS je izazvao ksenofobiju i “sinofobiju”, odnosno podozrenje prema Kini. Činjenica da su vlasti u Pekingu u početku ograničavale informacije o virusu, dodatno su uticale na stvaranje takve atmosfere. 

 

2003–07: Ptičji grip 

 Virus “ptičjeg gripa” H5N1 je prvi put registrovan u kineskoj provinciji Guangdong 1996., a njegovo prisustvo u ljudskom organizmu sledeće godine kod jednog pacijenta u Hong Kongu. Od 2003. Južna Koreja, Kina, Tajland i Vijetnam prijavilo su nove slučajeve zaraze H5N1 među životinjama, pre svega pticama, i na kraju ljudima. Oko 120 miliona ptica je umrlo od gripa ili ubijeno u cilju sprečavanja zaraze. Ovaj virus se prenosio i među ljudima. Doduše, mnogo ređe, ali sa visokom stopom smrtnosti – 6 od 10. Od “ptičjeg gripa” je preminulo oko 300 ljudi. 

 Protiv “pričjeg gripa” uspešno je korišćen lek Tamilflu. Tako je predsednik SAD Džordž Buš Mlađi (George W. Bush) 2005. zatražio od Kongresa milijardu dolara za obezbeđivanje zaliha ovog leka. 

 

2009: Svinjski grip 

Ovu bolest je izazvao novi tip virusa H1N1, koji nije prethodno identifikovan ni kod životinja niti među ljudima, ocenjuje američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC). Nastao je mutacijom humanog, ptičjeg i svinjskog virusa. Najpre je registrovan u SAD i ubrzo se proširio po svetu.

 Prema proceni ovog centra, oko 575.000 ljudi je preminulo, odnosno jedan odsto od ukupno zaraženih. CDC navodi da su najranjiviji na “svinjski grip” deca i odrasli srednje dobi, dok su starije osobe otpornije zbog imuniteta koji su razvile pod uticajem raznih virusa gripa koji su se pojavili od sredine 20 veka. Inače, ovu bolest je pratila i sumnja da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila pandemiju na nagovor stručnjaka koji su bili plaćeni od farmaceutskih kompanija, kako bi dobile sredstva za razvoj vakcina i lekova. Tada je SZO saopštio da se prema novoj definiciji, proglašenje pandemije temelji na širenju bolesti, a ne na njenoj ozbiljnosti.

 Nakon iskustva sa SARS-om i “ptičjem gripom”, svet je reagovao pomalo panično na “svinjski grip”, pa su napravljene velike zalihe vakcina i lekova, a ubijeno je i mnogo životinja. Tako je Egipat naložio uništavanje 300 hiljada svinja.

  2012–20: MERS 

MERS-CoV (Bliskoistočni respiratorni sindrom korona virus) prvi put je identifikovan kod pacijenta u Saudijskoj Arabiji 2012. Kao i SARS, manifestuje se kao jako zapaljenje pluća, ali su ga pratili i gastrointestinalni problemi i otkazivanje bubrega. U 27 zemalja je registrovano 2,494 inficiranih ljudi od kojih je 858 preminulo, uglavnom u Saudijskoj Arabiji. Svi slučajevi se odnose na ljude koji žive na Arapskom poluostrvu ili su tamo putovali. 

013–16: Ebola

 U epidemiji Ebola virusa zaraženo je 28.600, od kojih je 11.325 preminulo, uglavnom u Gvineji, Sijera Leoneu i Liberiji. Po prvi put epidemija se proširila iz manjih gradova u urbane centre, pa se zdravstveni radnici pribojavaju širenja zaraze.

 Ranjivost modernog, međuzavisnog sveta

 Savremeni svet raspolaže sa mnogo razvijenijim sistemom zdravstvene zaštite i tehnološkim kapacitetima da se odbrani od raznih bolesti nego ranije. Međutim, sam taj tehnološki napredak omogućio je stvaranje mnogo međuzavisnijeg sveta u kome se virusi kudikamo brže šire nego ranije.

 “Virusi su se nekada širili brzinom glisera, danas brzinom mlaznog aviona” kazao je za magazin “Helf” (Health) stručnjak za infektivne bolesti Ameš (Amesh) Adalja iz Centra Džon Hopkins.

 Prenošenje virusa olakšava i mnogo veća gustina stanovništva nego ranije. Takođe, kao što su nekada nehigijenski uslovi, zatim neuhranjenost, pogodovali širenju zaraze – tako sada to olakšava sve masovnija gojaznost i moderne bolesti, poput dijabetesa, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu „Granice u ćelijskoj i infekcijskoj mikrobiologiji“ (Journal Frontiers in Cellular and Infection Microbiology).

 Mada je pronalazak penicilina i drugih antibiotika pomogao u sprečavanju sekundarnih bakterijskih infekcija – čime su spaseni životi miliona ljudi – sada su mnoge bakterije postale imune na ove lekove.

 Obuzdavanje korona virusa ili najcrnji scenario

 Izbijanje epidemija uvek podstiče najcrnje slutnje i scenarije “sudnjeg dana”, odnosno da čovečanstvu preti kataklizma. Poznati stručnjak Džonatan Kvik (Jonathan D Quick) sa poznatog Univerziteta Djuk u Severnoj Karolini, upozorio je u intervjuu za “Gardijan” (Guardian) da je sve veća verovatnoća da “ćemo imati najcrnji scenarij”.

 On podseća da su slučajevi korona virusa registrovani na šest kontinenata. Doduše, smrtnost je 3,4 odsto, što je znatno manje nego kada je reč o SARS-u, ali se mnogo brže širi. Istovremeno, procenat preminulih je 34 puta veći nego kod sezonskog gripa.

 izvor: slobodnaevropa.org ›››