autor tekst 001 ›››

 

 

Dragan Vranješević

 

Bolje da pričam sa robotima

Kad vidim šta su ljudi u stanju sve da izgovore a da se ne zacrvene, kada vidim šta sve tabloidi napišu samo da bi zaradili, samo pomilujem moga robota i zahvalim mu se na poslušnosti i učtivosti. Kada Srbinu uspete da utuvite u glavu da puno razmišlja a malo priča, stvorili ste od njega perfektnog pojedinca.

 Zbog nesrećnog rata 1991. godine završio sam u Švajcarskoj. Ne, neću reći da sam zahvalan tadašnjoj hrvatskoj vlasti što sam napustio Hrvatsku i što sam tu gde sam, ali da nije bilo tog rata verovatno nikada ne bih napustio prostor Jugoslaviju „trbuhom za kruhom”.

 Nisam nešto vičan pisanju proze ili poezije, pripovetki, basni, romana. Slučajno, moj život je otišao u jednom drugom smeru. Ja pričam sa robotima, mašinama koje nam olakšavaju svakodnevni život, kompjuterima. Ponekad pomislim da je bolje tako.

 Kad vidim šta su ljudi u stanju da izgovore a da se pri tom i ne zacrvene, kada vidim šta sve tabloidi napišu samo da bi zaradili, samo pomilujem moga robota i zahvalim mu se na poslušnosti i učtivosti.

 Posao me vodio po gotovo svim evropskim i dosta svetskih zemalja. Nekada sam čak  vodio statistiku o spavanja u raznim hotelima. Odustao sam kad je brojka prešla tri stotine, umaralo me, sve je postalo radna rutina. 

 

Prijatelji mi često zavide na silnim putovanjima, međutim nikako da im objasnim da ja ništa ne vidim i ništa ne doživim u turističkoj smislu. Dok putujem u glavi imam viziju posla koji moram obaviti ili nekog predavanja koje moram održati. Ta predavanja su malo specifična jer gotovo svaka tačka, svaki zarez, svaka reč ima određeno tehničko-operativno ili izvršno značenje i ne može biti sinonimski zamenjena. Onog časa kada Srbinu uspete da utuvite u glavu da puno razmišlja a malo priča, stvorili ste od njega perfektnog, temeljitog pojedinca, jer sve drugo Bog mu je dao poreklom i rođenjem.

 Moja prva životna lekcija koja me naučila da manje pričam, a više razmišljam dogodila se u novembru 1994. godine, prilikom mog prvog boravka u Švedskoj, u gradu Borasu.

 Od Ciriha do Kopenhagena putovao sam tadašnjim švajcarskim ponosom kompanijom „Sviser”, a odatle sa „SAS-om” do Geteborga. Ostatak puta prošao sam „Volvo” džipom. Tražio sam rešenje za određena filamentska vlakna koja su oko 100 puta tanja od ljudske dlake. (Skandinavci zbog brodogradnje imaju milenijska iskustva sa vlaknima).

 Nakon prvog radnog dana izveli su me na večeru u jedan manji restoran u starom delu Borasa. Sećam se da je tu kao konobar radio i jedan zemljak, izbeglica iz Bosne.

 Dok smo mi zabavno ćaskali došao je konobar po narudžbu. Hteo sam da probam nešto novo, nešto što ranije nikada nisam jeo i pio. Posle kraće serije pitanja čovek mi preporuči norvešku rakiju koja se zove „linija”. Pravi se tako što se u friškom stanju sipa u burad, do tri četvrtine bureta, a potom pečati, burad se tovare na brodove koji plove do Australije i nazad. To mućkanje koje traje mesecima ili čak godinama izaziva dozrevanje rakije što je čini neponovljivom. 

 

Za jelu preporučili su mi pečenje sa krompirom i tradicionalnim sosom od nečega što nisam razumeo šta je, niti sam znao kako izgleda. Prihvatio sam. Jelo i piće su bili odlični a atmosfera još bolja.

 U blizini je pucketao kamin sa otvorenom vatrom bez dima, a kroz prozor se napolju video sneg od pola metra. Po stolovima sveće, prigušeno svetlo, tih i ugodan žamor, vrlo tiha i jedva čujna muzika.

Posle dva sata opraštamo se, a ja zamolih konobara da mi kaže ime jela koje sam probao. Dopalo mi se pa da znam ako opet budem dolazio. Ljubazno mi odgovori: „Jeli ste „Bog”. Molim,  Bog? Čekajte, ko ste Vi, pitam ga? Zašto Vas to zanima, odgovori mi. Pogledam ove moje Šveđane a oni izbečili oči, nije im jasna naša konverzacija, niti moja reakcija.

 Posle sam celu noć razmišljao o tome, kako neko jelo može da se zove Bog. Možda me neko zavitlavao. Sutra dan u firmi pitam Šveđane da li se zaista jelo tako zove i dobih potvrdan odgovor. Pokušao sam da im objasnim da u našem žargonu postoji i drugačije značenje ove reči. Tek tad njima nije bilo ništa jasno.

 Šest meseci kasnije dolazim u Dansku, na sličan zadatak. I Danci me izvedu na večeru. Prilazi ljubazna devojka i pita me šta želim da naručim. Kažem da sam probao jedno odlično skandinavsko jelo i da bih voleo da ga naručim.

 Mogu li da dobijem najbolji Bog?

 Ona pocrvene, ode od stola kao ošamarena. Danci izbečili oči, a ženski deo grupe pocrveneo. Dolazi šef sale i vrlo oštro me upita: „Šta bi gospodin  želeo?”.

 

Kažem da sam bio u Švedskoj i da sam tamo jeo jedno ukusno jelo koje se zove Bog. Pokušao sam da mu opišem kako izgleda. On se umiri i posavetova me da u Danskoj nikada ne poručujem u restoranima to jelo. Kasnije su mi objasnili da ta reč kod njih ima višesmisleno žargonsko značenje koje označava „prodavačicu najstarijeg zanata” ali i stari jako prljavi, zapušteni, sanitarni čvor.

 Bila mi je to prva oštra jezička životna lekcija koje se uvek prisetim kad se nađem u nekoj novoj sredini. O opasnosti korišćenja jezika i pojmova koje nedovoljno poznajem a naročito o njihovom značenju u drugim kulturama, iako se identično pišu ili izgovaraju. O akcentima da ne govorim.

 Još veći šok sam doživeo u Japanu u „Tojoti”. Ali o tome neki drugi put.

 Jezik je čudo! 

izvor: politika.rs ›››