Razlog što nisam više
nastupala u Srbiji je pomalo u pandemiji ali većim delom
zbog nemarnosti naših organizatora muzičkog života
Uoči ovog koncerta imam osećanja
nepopravljive Beograđanke koja je uvek iznova oduševljena
kad nastupa u svom rodnom gradu i sa ljudima sa kojima
obožava da svira! Posebno sam emotivna, jer me već gotovo
tri godine nije bilo na podijumu Kolarca, kaže uoči
večerašnjeg svečanog koncerta Nataša Veljković,
pijanistkinja, koja više od četiri decenije živi i radi u
Beču. Ovim novogodišnjim koncertom na sceni Kolarčeve
zadužbine, večeras od 20 časova, zatvara se festival BUNT
9.0.
Nataša Veljković je prvi deo
večeri posvetila delima kompozitorki kao što su Isidora
Žebeljan, Sofija Gubajdulina i Dora Pejačević. Koncert će se
završiti čuvenim „Karnevalom životinja” Sen Sansa. Nataša
Veljković je u ranom uzrastu počela da svira klavir, a sa 15
godina je primljena na Univerzitet za muziku i scenske
umetnosti u Beču, gde je diplomirala u klasi prof. Pola
Badura-Škode. Usavršavala se na Džulijardu u Njujorku i
ženevskom Konzervatorijumu. Prelomni trenutak u njenoj
internacionalnoj karijeri bio je 1985, kada je osvojila prvu
nagradu na značajnom pijanističkom takmičenju ,,Klara
Haskil” u Švajcarskoj. Život je posle sve podesio tako da je
mnogo godina kasnije Veljkovićeva učestvovala u radu žirija
ovog konkursa, a i danas predaje tamo gde je studirala, na
Univerzitetu za muziku u Beču. Osvajala je brojna priznanja,
nastupala sa značajnim orkestrima, snimala za poznate
diskografske kuće. Njena kćerka Milica je violinistkinja i
nastupiće takođe na večerašnjem koncertu, dok sin poznate
pijanistkinje uspešno svira violončelo.
Kako se dogodilo da nismo mogli da vas slušamo češće ovde u
Beogradu, Beč ipak nije daleko?
Razlog što nisam više nastupala
u Srbiji je pomalo u pandemiji, ali većim delom zbog
nemarnosti naših organizatora muzičkog života prema
umetnicima. Mi smo se od svojih prvih koraka u svet muzike
veoma odano i sa bilo koje strane sveta – sa honorarom ili
bez njega – uvek ponovo vraćali svojoj, beogradskoj publici.
Sećam se, moja kćerka je imala pet nedelja kada sam
nastupila na Bemusu 1999, posle carskog reza – dakle u onoj
kobnoj godini posle bombardovanja. Tako bih opet uradila i
nije mi žao. Ali ima ljudi koji su to zaboravili, što me
jako boli. Svako od nas umetnika ima neku sličnu priču, i
ono što je sada važno jeste da podržavamo jedni druge. Čini
mi se da je sada veoma nezahvalno živeti na nekom drugom
podneblju, a poticati odavde, biti vuk samotnjak u smislu
nepripadnosti određenim društvenim i političkim slojevima.
Nije nas zaboravila naša publika koja je fantastična i
verna, ali jesu organizatori.
Ipak BUNT se zatvara vašim koncertom. Kakva ste nam
iznenađenja pripremili?
Festival BUNT je upravo jedna
takva oaza prijateljstva, entuzijazma, podrške i razmene
među umetnicima kakvu priželjkujem. Večerašnji koncert
otvaram delima tri velike i značajne dame iz kompozitorskog
sveta koje su me inspirisale, a to su Isidora Žebeljan,
Sofija Gubajdulina, čijim delima obeležavamo njen 90.
rođendan i zatim sledi muzika Dore Pejačević. Raduje me što
ću u drugom delu večeri sa sjajnim muzičarima Ljubišom
Jovanovićem, Sandrom Belić, Ognjenom Popovićem, Sašom
Kulenovićem i Srđanom Palačkovićem izvesti Sen Sansov
„Karneval životinja”, koji je za mene vizija radosti i
jednog boljeg sveta. Oda humoru, rafiniranom govoru
životinja, dobrom ukusu. Neponovljivo napisano, genijalno!
Ovim nastupom ćemo obeležiti i sto godina od smrti Sen
Sansa, a naročito „osveženje” su mladi muzičari koji će nam
se pridružiti: Kata Stojanović, Nemanja Adamović i moja
kćerka Milica Zulus. Kao narator biće tu jedinstvena
Katarina Jovanović.
U proteklom periodu ste, i sami navodite, dosta snimali. Da
li biste nešto izdvojili od tih izdanja, ali i od koncerata
koje ste održali do sada?
U prethodnih sedam godina
snimala sam mnogo za nemačku diskografsku kuću CPO, između
ostalog, kompletna solo dela kompozitorke Dore Pejačević, na
dva kompakt-diska. Snimala sam i muziku manje poznatih
stvaralaca iz doba romantike i savremenih autora, zapravo
dosta neotkrivene klavirske literature. Istakla bih posebno
moj projekat „Pet godišnjih doba”, osnovan pre tri godine.
Reč je o nazivu ciklusa koncerata u kojima kombinujem ono
savremeno sa klasičnim muzičkim repertoarom. U sve to
uključujem iskusne muzičke prijatelje i mlade talente. Za
sada su ovi nastupi održani samo u Beču. Ovaj projekat je
spoj stare i nove muzike, dana i noći, vetra i kiše,
posmatrača i učesnika. I naravno, svako za sebe može da
otkrije, gde je peto godišnje doba… možda baš ono što sada
dolazi. Iza ugla ili tamo negde, gde cveta limun žut… A
možda tamo negde, gde su životinje preuzele vlast i umesto
da ostanu na Orvelovoj „Farmi”, one prave Karneval. Posle
onlajn perioda, nastupala sam uživo prethodnih nekoliko
meseci, a očekuju me gostovanja u Češkoj, Nemačkoj i
Austriji. I snimanje još jednog kompakt-diska sa delima
Mocarta.
Pošto ste profesor u Beču, a i vaša deca su muzičari, šta
biste poručili mladima?
U ovo vreme suštinskih promena
na planeti, moj apel mladima bi bio da se okrenu više
duhovnosti. Samo nas jačanje duha može učiniti snažnijim i
spremnim za usvajanje novog načina funkcionisanja i
osvajanje novih duhovnih svetova. Nikada nam nije više bila
potrebna kultura i znanje nego danas. Mladima treba ukazati
puno poverenje, ovo novo vreme pripada njima, treba ih
podržati i hraniti duhovnošću. Teorije zavere nam sada nisu
potrebne, već više ljubavi i razumevanja prema bližnjima i
ovoj našoj planeti, koja se umorila od nas ljudi i naših
ćudi. Možda onda i shvatimo šta je zapravo tražio onaj
Hemingvejev beli leopard na vrhu Kilimandžara…
izvor:
politika.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)