Bezbednost građana postala je
prvorazredna tema. Desni bi oštrije kazne i više zatvora,
levi više socijalizacije i resocijalizacije. Ali brzog
rešenja nema
Almedalen ili Almedalenska
politička nedelja simbol je švedske demokratije, otvorenog
dijaloga i javnog diskursa koji se kreira kroz taj dijalog.
Može da se opiše i kao veliki sajam politike, medija… a u
novije vreme i pi-ara i lobiranja. Odigrava se u prelepom
srednjovekovnom gradu Visbiju, na baltičkom ostrvu Gotland,
na vrhuncu kratkog švedskog leta. Kad se prvi put pohađa,
pogotovo u ovo naše „doba cinizma“, deluje nestvarno i
utopijski.
Ovogodišnji Almedalen iščekivao
se sa nestrpljenjem. Nije ga bilo dve godine, zbog korone, a
u septembru su redovni izbori (vanrednih nije bilo od kraja
pedesetih)… i opšti osećaj bio je da će održavanje
Almedalena biti konačna potvrda da su se stvari vratile u
normalu; da je i posle svega „stanje redovno“.
Možda su upravo očigledni trud i
napor da sve bude „kao i pre“ i „normalno“ stvarali šum.
Podsećalo je malo na Melanholiju Larsa fon Trira – planeta
„Melanholija“ preti da će udariti Zemlju, osećaj nelagode je
opšti, ali se svi ponašaju kao da je „stanje redovno“.
Na kraju
„Melanholija“ ipak udari…
Leto na Gotlandu
Za almedalenske dane smeštaj u
Visbiju i okolini mora da se rezerviše mesecima unapred.
Isto važi i kad je reč o kartama za trajekt i avion.
Političari, novinari, aktivisti, NVO-zaposlenici, lobisti i
razni drugi koji se bave politikom, javnim poslovima i
kreiranjem javnog diskursa „moraju“ da budu tu; Almedalen
nipošto ne sme da se propusti. Ako se ne rezerviše na vreme,
nemoguće je doći i do karte za trajekt, kamoli do smeštaja.
Po proceni organizatora tih dana na Gotland dođe 30-40
hiljada pojedinačnih posetilaca.
Ambijent na prvi pogled može da
podseti na starogrčki polis. U prisustvu hiljada „građana“,
„dijalozi“ u različitim „agorama“, kao i „peripatetičke
šetnje“, traju bukvalno od svitanja do sumraka (a početkom
jula obdanica je na Gotlandu duga). Od rana jutra do
večernjih sati, u brojnim „agorama“ širom grada na programu
su seminari, diskusije, predavanja, prezentacije… Bude ih
više od tri hiljade zvaničnih i malo manje nezvaničnih.
Program Almedalena je knjiga od tristotinak strana; podseća
na kataloge filmskih festivala sa bezbroj filmova.
Vodeći mediji – SVT (javni
servis), TV4, Aftonbladet, Dagens niheter, Ekpresen… –
ulogoreni su u središtu polisa. Imaju svoje štandove i
improvizovane studije, emituju program uživo, gosti im se
smenjuju kao na traci. Mediji igraju tu važnu rolu. Osećaju
se važno.
Na kraju svakog „radnog dana“, u
parku, sa velike bine, lider jedne od parlamentarnih partija
drži „slovo“. Svaka partija ima svoj dan za predstavljanje.
Almedalenski govori partijskih lidera smatraju se
„programskim“, pošto obično najavljuju strateški pravac u
predstojećem periodu. Pogotovo je to slučaj u izbornim
godinama, poput ove.
I ovaj put od samog početka bilo
je veoma intenzivno – mali milion seminara o svemu i
svačemu, iskričavi politički govori, predizborna oštrenja i
debate… „Da li biti Šveđanin mora da bude skupo?“, tema je
jednog seminara koja se posebno primila; stalno je citirana
i parafrazirana. Cene skaču, počinje da boli… To je jedna od
tema trenutka. Kao i ruska invazija na Ukrajinu. Mada… Dart
Vejder i Zla imperija tema su odavno, takoreći od pamtiveka.
Smrt na Almedalenu
Uprkos hiljadama seminara,
uprkos oštrim debatama i pažljivo pripremanim političkim
besedama, Almedalen 2022 neće se pamtiti ni po čemu od toga.
Na žalost. Pamtiće će se – po ubistvu, „na otvorenoj sceni“.
U sred bela dana, pred masom
sveta na centralnom trgu, u samom srcu festivala, samo
nekoliko desetina metara od mesta gde je predsednica Centra
Ani Lev trebalo da održi pres-konferenciju, nožem je
izbodena psihijatrica Ing-Mari Viselgren, psihijatrijski
koordinator Švedskih opština i regiona (SKR). Od povreda je
ubrzo preminula.
I da je bilo „obično“, ubistvo
na tom mestu i u to vreme izazvalo bi šok i nelagodu. Po
svoj prilici nije bilo „obično“, mada motiv nije do kraja
razjašnjen. Mediji su brzo iskopali da tridesettrogodišnji
ubica ima veze sa ekstremno desnom, rasističkom
organizacijom Nordijski pokret otpora i da je po
„majnd-setu“ blizak toj „školi mišljenja“. Policija je
najavila kako će ubistvo biti tretirano kao teroristički čin
i čuju se mišljenja kako je tragedija mogla da bude i veća.
Lik, kažu, podseća na Brejvika.
Nezavisno od toga šta će se
ustanoviti posle istrage i suđenja, brutalna fizička
likvidacija u poslednjoj oazi idile švedskog sna, skoro da u
sebi nosi šekspirovski element.
Istog trenutka otvorila se
pukotina koja razdvaja epohe; ono što je bilo i ovo što je
sad, kao najava onog što dolazi. Takvog nasilja na
Almedalenu nikada ranije nije bilo. Jeste u poslednje vreme
bilo „vesnika bure“ – kad su na Almedalen počeli da dolaze
(ekstremno desne) Švedske demokrate i njihovi sledbenici.
Tenzije su se digle, incidenti su postali učestaliji, a veća
prisutnost policije – nužnost. Ipak, nije padala krv.
Kad je pala, „standardne“
predizborne teme – imigracija, integracija, bezbednost,
zdravstvo, školstvo, klima… za trenutak su skrajnute.
Duh vremena
Iste večeri, na almedalenskoj
sceni SVT-a (Švedskog javnog servisa), u emisiji „Aktuelt“,
pomenuta predsednica Centra Ani Lev i njen kolega iz Zelenih
Per Bolund skrušeno su se saglasili kako je sada najvažnije
od svega da se stane na put daljoj radikalizaciji društva i
da se sačuvaju otvorenost, demokratija i dijalog. Oboje su
konstatovali kako se atmosfera promenila i da se nasrće čak
i na dijalog kao takav, što je bilo nezamislivo. Nisu oni
toliko direktno govorili o Švedskim demokratama, ali je
jasno na šta su mislili. „Nova“ retorika i kultura javnog
opštenja stupila je na veliku scenu zajedno sa njima.
Dok je u SVT-ovom improvizovanom
studiju razgovor (pun pijeteta prema žrtvi) još trajao,
nedaleko odatle, kao i od mesta ubistva, zahuktavala se
„Di-džej bitka“, najpopularniji almedalenski večernji
„ivent“, gde koplja ukrštaju političari iz suparničkih
partija. „Di-džej bitku“ smislila je i organizuje jedna
pi-ar agencija i godinama unazad oko te „bitke“ vlada takva
(neshvatljiva) fama da se uvek traži karta više. Ni te
večeri nije otkazana. Štaviše, bilo je puno. Megdan su
vodili podmlaci Centra i Konzervativaca… Sudeći po
fotografijama, bilo je ludo zezanje. Život ide dalje, a na
mladima svet ostaje…
Koji dan ranije,
socijaldemokratska premijerka Magdalena Anderson upozoravala
je u svom govoru kako će se zemlja nepovratno promeniti u
slučaju da Konzervativci (i njihovi privesci) udruženi sa
esktremno-desnim Švedskim demokratama osvoje vlast posle
izbora.
Ubistvo u srcu Almedalena i
žurka posle njega kao da sugerišu da se „duh vremena“
neumitno promenio, nezavisno od toga ko će pobediti na
izborima.
Svi na „ti“
Koncept Almedalena, koji su
kasnije preuzeli i Danci, Norvežani i Finci, a u novije
vreme i Estonci, tekovina je Ulofa Palmea. Ali, isto tako bi
moglo da se kaže kako je to bio plod duha jednog drugog
vremena.
Palme je 1968, kao ministar
obrazovanja i jedan od kandidata za predsednika
Socijaldemokratske partije (samim tim i premijera), letnji
odmor provodio na Gotlandu, zajedno sa porodicom. Letovao je
kao običan građanin, nije imao nikakvo obezbeđenje, i
meštani bi, kad ga vide, priupitkivali šta ih je već
interesovalo. Na kraju se Palme obratio sa prikolice kamiona
– preko megafonskog ozvučenja održao je govor i potom
odgovarao na pitanja…
Sa neformalnim almedalenskim
nastupima nastaviće i narednih godina, kao predsednik
Socijalemokratske partije i premijer. Neposrednost nije bila
samo njegov lični stil, već i način da se potcrta osobenost
švedskog puta i vizije demokratskog socijalizma. Opet, u
želji da Palmeu i Socijaldemokratama oponiraju, u Visbiju
će, u isto vreme kad i Palme, početi da se pojavljuju i
predstavnici drugih političkih partija, da predstavljaju
svoje programe i ideje. Zahvaljujući tome događaj će
vremenom postajati „svepartijski“, šire društveni i na kraju
neka vrsta „javnog dobra“.
O tome kakvo je to vreme bilo, i
kakva su bila stremljenja, govori i jedan drugi detalj. U
Švedskoj je u leto 1967. zakonom ukinuto „vi“. Od tada su
svi sa svima na „ti“. Novinari su na „ti“ i sa premijerom, i
sa kraljem, i sa članovima Švedske akademije… Ideja
jednakosti na švedski način počinjala je od obraćanja.
Znači, ni „gospodine“, ni „druže“, nego oslovljavanje imenom
ili imenom i prezimenom. Zvanično pismo ne počinje se sa
„Draga gospođo Johanson“, nego sa „Hej Monika“.
Taj duh egalitarnosti oblikovao
je i razgovore i diskusije na javnoj sceni. Norma je da
neistomišljenici diskutuju, u tolerantnom duhu, i da se kroz
široko postavljen dijalog dolazi do rešenja po meri većine.
Duh Almedalena, dakle, nije ostao ograničen na ostrvo.
Prožeo je čitavo društvo. Diskusije na seminarima,
tribinama, televizijskim sučeljavanjima veoma su
egalitaristički postavljene i „minimalistički funkcionalne“.
Norma je, takođe, da su i
najviši državni funkcioneri samo službenici, da su dostupni
(javnosti), neupadljivi, nerazmetljivi, da se ne šepure
besnim automobilima, telohraniteljima, preskupim satovima i
garderobom… To uglavnom ne čine ni najveći kapitalisti.
Svoja bogatstva i klasu, oni demonstriraju na drugačije
načine.
Ubice neposrednosti
Osvrćući se unazad i poredeći
ono nekad i ovo sad, novinarski veteran, politički
komentator SVT-a Mats Knutson, koji Almedalen prati
decenijama, primećuje da do najveće suštinske promene u
prirodi Almedalena nije došlo zbog neke političke promene,
već – eksplozijom socijalnih medija. To je, smatra,
neminovno vodilo oseci neposrednosti i spontanosti.
Ranije je, na primer, bilo
uobičajno da (u Visbiju) prisutni ministri, ambasadori,
visoko rangirani političari i državni službenici, glavni
urednici i dopisnici, izađu u neki od lokalnih barova i
restorana, da popiju malo ili više, da se upuste se u
neformalnu priču sa znanima i neznanima. Toga više nema…
I dalje se odlazi u barove i
lokale, ali je drugačije. Mobilni telefoni su svuda, sa
njima i foto-aparati, kamere, diktafoni… Svako opuštanje,
neformalnost, odstupanje od zacrtanog, odmah biva
registrovano i razglašeno na Fejsbuku, Instagramu, Tik-toku,
konvencionalnim medijima… Na kraju, čak i da hoće, ljudi ne
mogu da budu spontani i prirodni. Moraju stalno da paze kad
i gde izlaze, s kim stupaju u komunikaciju, šta i koliko
piju…
Tako se, eto, i na Almedalenu –
koji je sinonim za živ razgovor, susrete, neposrednost –
neminovno došlo do „političkog“ pitanja da li su za
razgovor, debatu, javnu diskusiju uopšte potrebni „agora“ i
susreti „oči u oči“, ili je budućnost susreta, razgovora,
razmene mišljenja, dijaloga u Instagramu, Zumu, Fejsbuku,
Tik-toku… U sledećem koraku, pitanje je i kakvom poretku
vode „diskursi“ i „dijalozi“ koje kanališu i artikulišu
socijalni mediji, u čijoj je prirodi da podstiču i
pothranjuju „konfliktnost“, jer to donosi „klikove“ i
„lajkove“.
Uticaj socijalnih medija i
erozija društvenosti, kojoj oni često vode, nije u Švedskoj
tema od juče. Pokazivalo se još ranije da je do prilično
velikog broja ljudi, pogotovo mlađih (zavisnika od telefona
i socijalnih medija) maltene nemoguće dopreti – jer oni
bukvalno ne izlaze iz začaranog kruga onlajn „lajkova“ i
istomišljeništva (o čemu god da je reč). A to su punoletni
ljudi sa pravom glasa; njihovi glasovi odlučuju i tek će
odlučivati… I to je takoreći budućnost demokratije…
Paradoksi konsenzusa
elita
Iz perspektive miljea gde se
odluke nameću „odozgo“, silom i bez razgovora, postojanje
širokog i elementarno demokratskog „mejnstrima“ na prvi, a i
drugi pogled, deluje kao blagodet. Normalno se komunicira,
poštuje se neistomišljenik, teži se usaglašavanju stavova…
Na treći pogled počne da upada u oči nešto čega u skladnoj,
harmoničnoj slici nema; komadić koji ponekad nedostaje.
Različite branše“ i interesne
grupe koje na Almedalenu, a i van njega, „mingluju“ i
„umrežavaju se“, nekad se tako dobro umreže da deluje kao da
su jedno (te isto); uprkos navodnim razlikama, kao da između
njih nestane distanca; kao da se otupi oštrica kritičnosti…
Ranijih godina, ekstremna
desnica (oličena u Švedskim demokratama) bila je jedini
snažan subjekat izvan „pakta o nenapadanju“. Zato su je i
označavali kao antiestablišmentsku. Nekog drugog vidljivog
„andergraunda“, koji bi bio dovoljno snažan ne samo da
kritikuje i preispituje mejnstrim, nego i da iznedri i široj
javnosti nametne neke nove ideje – alternativne,
vizionarske, kakve god – nije bilo. Sve drugo suviše je
slabo primetno, „odsečeno“.
U međuvremenu, Švedske demokrate
su ušle u tal sa Konzervativcima i Hrišćanskim demokratama,
odnosno kooptirani su, ne bi li se ovi zajedno sa njima
nekako domogli većine. Na kraju balade, i „nacoši“ su
promenili ploču – ni njihova kritika nije više
antiestablišmentska, nego pre svega antisocijaldemokratska.
Zločin bez žrtve
Poznati slučaj Sture Bergvala –
„najvećeg švedskog masovnog ubice“ koji to u stvari nije
bio, nego je priznao desetine nerešenih ubistava zarad
pažnje i „lekića“ – a da je to prošlo kod svih nadležnih
organa (policijskih, pravosudnih, medicinskih) – jedan je od
najilustrativnijih primera kako se i „idealnim sistemima“
dešava da zabaguju, kad je „konsenzus elita“ takav da odbija
da čuje bilo kakav kritički i neodobravajući glas.
U društvu konsenzusa,
potencijalna opasnost je konsenzus zasnovan iz nekog razloga
na pogrešnim premisama, a nema nikoga da to preispituje,
dovodi u sumnju, kritikuje. Odnosno, kada su i maltene svi
veći i relevantniji mediji deo konsenzusa, a kritički
glasovi slabi ili irelevantni.
Uz ogradu da sam ovogodišnji
Almedalen pratio preko medija, tako da nemam celovitost
uvida, na osnovu onoga što se dalo čuti, videti i pročitati
– rekao bih kako je švedsko pridruživanje NATO-paktu, kao i
„tragedija i farsa“ sa pregovorima i umiljavanjem Turskoj i
Erdoganu, bilo skrajnuto kao tema, po sličnom principu koji
sam opisao.
Partije su se bavile „izbornim“
temama, mediji su ih u tome sledili, a pitanje NATO-a (kao)
nije tema, dok (mejnstrim) mediji skoro ništa o tome nisu
pitali…
Kao i uvek, vreme će pokazati da
li je konsenzus establišmenta u pogledu članstva u NATO-u (i
pregovora iza zatvorenih vrata sa Turskom), koji je u
velikoj meri eskivirao bilo kakvu otvorenu diskusiju, bio
ispravan ili možda ne.
Čak i da se pokaže da je odluka
o kraju švedske dvovekovne vojne neutralnosti bila ispravna
u pogledu bezbednosti zemlje, to ne menja činjenicu da je
oktroisana bez prave, otvorene i demokratske, javne
diskusije. I da je zarad dodvoravanja „diktatoru“ Erdoganu,
Švedska pokazala spremnost da izvrši reviziju nekih svojih
fundamentalnih principa.
Zlatanovim stopama
Činjenica da između 15 i 20
posto današnje švedske populacije čine rođeni van Švedske i
oni kojima roditelji nisu Šveđani, često se spominje u
raznoraznim publikacijama. U metrou ili na ulicama
Stokholma, multi-kulti stvarnost je očigledna. Pre 30 ili 40
godina Švedska sigurno nije bila melting pot; u poslednjih
15-20 jeste i to na veoma osoben način.
Uzimajući u obzir lično iskustvo
američkog i brazilskog melting pota, rekao bih da je švedski
u mnogo čemu istorijska novina, prvenstveno zato što je
struktura društva – gledano u globalnom kontekstu – bila
izrazito, ili bar pretežno srednjeklasna. Ugrađivanjem
neoliberalnih reformi i razgrađivanjem socijalne države,
socijalno-klasne razlike se poslednjih godina produbljuju.
To neminovno stvara jazove.
Razgradnja solidarističkih i
egalitarističkih postulata znači i menjanje prirode
unutrašnje lojalnosti. Poslednjih 10-15 godina dođoša je
stiglo mnogo; švedskog modela je, s druge strane, sve manje.
„Mašina“ ne uspeva sve da usisa i „integriše“. Štuca. O tome
koliko je onih koji su „ispali iz igre“ rečito govori
razmera i priroda kriminala. Pucnjave, puškaranja,
podmetanje eksplozivnih naprava… i brutalna ubistva,
planirana i sa predumišljajem, nikad nisu bili učestaliji.
Bezbednost građana postala je
prvorazredna tema. Svi bi da to reše. Na rečima znaju i
kako. Desni bi oštrije kazne i više zatvora, levi više
socijalizacije i resocijalizacije.
U stvarnosti, brzog i
jednostavnog rešenja nema.
Petnaest odsto
Na Almedalenu spomenutih 15-20
odsto drugih nije tako vidljivo kao u stokholmskom metrou.
Naravno da je teško reći ko je ko i ko odakle dolazi samo po
izgledu lica ili boji kože, ali na Almedalenu je očigledno
da glavnu reč vode bledoliki, dok su tamnoputiji Šveđani tu
još uvek poprilično retka vrsta, posebno kao govornici u
„agorama“.
Zlatan se smatra nacionalnim
blagom Švedske, a njegova priča ultimativnim uspehom.
„Zlatanov put“ kroz opoziciju dominantnom narativu izgleda
kao prilično legitiman pravac društvene pokretljivosti – za
nekoga iz imigrantskog predgrađa poput Zlatanovog Rozengorda
koji želi da bude fudbaler. „Zlatanov put“ je, međutim, još
uvek znatno prohodniji prema nekim drugim odredištima nego
prema Almedalenu… Još je manje „Zlatana“ koji se nisu
komformirali i iz pragmatičnih razloga interiorizovali
dominantni narativ.
Demografska transformacija
Švedske neverovatnih je razmera za zemlju od samo deset
miliona stanovnika. Na ovaj ili onaj način redefinisanje
pojma „mi“ uveliko jeste i neće prestati da bude izazov –
kratkoročan, srednjoročan i dugoročan. To je, u suštini,
redefinisanje nacije. Oko toga kako to činiti više je veoma
različitih zamisli. Nezavisno čak i od samih zamisli, podela
u društvu je takva da onemogućava da bilo koji koncept
odnese prevagu.
U poslednjih osam godina u
Švedskoj nije bilo prave parlamentarne većine. Vlade su bile
plod teško opisivih (i teško razumljivih) solomonskih
rešenja. Istraživanja javnog mnjenja ukazuju da zapetljanost
(u čvor) lako može da se nastavi i posle predstojećih
izbora. Većina, ako bilo ko do nje dođe, opet može da bude
tanka. Što onda opet može da vodi u dalje produbljivanje
podvojenosti i tenzija.
Švedski model
Kada je Palme „stvarao“
Almedalen, i to je predstavljalo materijalizaciju nastojanja
da stvori „švedski model“, koji bi bio alternativan i
vizionarski ne samo u nacionalnim ili skandinavskim
okvirima, već i globalno. Duh vremena je bio takav; činilo
se da je bolji i pravedniji svet moguć i da borba za njega
ne samo da ima smisla, nego da je i vredna žrtvovanja.
Generacija koja je Švedsku posle
Drugog svetskog rata pretvorila u jedno od najnaprednijih i
najprogresivnijih društava u svetu, nije u svom vidokrugu i
fokusu držala samo Švedsku. Ona je želela da menja svet,
prvenstveno dajući (svoj) pozitivan primer. To je bila
generacija koja se nije ustručavala da „govori za svet“,
kako je to rekao Dag Hamaršeld, koji je kao generalni
sekretar Ujedinjenih nacija ubijen u Rodeziji.
Današnju Švedsku vodi generacija
rođena u doba prosperiteta koja nema neposredno iskustvo i
sećanje na teža vremena. „Mi radimo sve po knjizi (kako
treba), kako je napisano da se uradi, ali ne znamo šta je
patnja…“, kaže jedan moj švedski prijatelj, koji smatra da
je nedostatak takvog iskustva limitirajući. Sklon sam da se
saglasim sa takvom dijagnozom. Rekao bih da je sada mnogo
više (samo)zadovoljstva i konformizma nego prave volje i
strasti da se vode „globalne bitke“.
Pored toga što se etiketira kao
kontroverzno, vođenje globalnih bitki i „govorenje za svet“
može da bude i opasno po život, što pokazuju sudbine Daga
Hamaršelda i Ulofa Palmea. Udobnije je brinuti samo o svojim
ličnim i porodičnim stvarima, ili lokalnim, nego se baviti
pravim silama, a pogotovo stajati im na put.
Može biti da je moje viđenje
stvari ideološki obojeno, ali meni – na osnovu viđenog i sa
ovogodišnjeg Almedalena – liči da je jedan nedeklamovani
konsenzus da se „gledaju svoja posla“; drugim rečima,
suštinsko odustajanje od uloge uzornog modela za nešto drugo
i drugačije.
No, bez obzira na to, leto na
Gotlandu zaista je divno. Šteta bi bilo toga se odreći…
izvor:
standard.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)