Kroz bolnički
prozor ispratio me je pogledom kao da se rastajemo poslednji
put, a ne prvi. Tog dana u posetu je došao moj bivši suprug
s kojim sam se na dostojanstven, civilizovan, možda i lep
način razišla deset dana pre Strahinjinog rođenja i pred
detetom ošamario. Iako moj bivši suprug nije želeo kontakt
sa sinom, uspela sam da kod Strahinje razvijem ljubav prema
ocu. Taj udarac je imao veliki uticaj na kasniji tok
Strahinjine bolesti.
Narednih deset
meseci lečen je najčešće ventolinom od opstruktivnog
bronhitisa.
Nasilna smrt mog
oca, jedinog muškarca iz njegove blizine i moje tadašnje
ponašanje bilo je drugi jači potres koji je pojačao njegovu
nesigurnost, a možda i osjećaj neželjenosti.
Ispitivanjem sa
Instituta za majku i dete u Beogradu avgusta 1990,
konstatovana je astma. Započelo je lečenje pumpama,
spirometrijsko naduvavanje, normalna uznemirenost srca kojoj
po savetu pulmologa nije trebalo davati važnost (pri
spavanju 140 otkucaja u minutu)...
Započelo je Strahinjino gušenje
Nabavila sam knjigu
pulmologa dr. Stretena Šićevića u kojoj se nalazi podatak
da više od deset asmatičnih napada u toku godine ukazuje na
teži oblik astme. Kod Strahinje taj bonus bi bio ispunjen za
četri noći, a ostalih 360 noći bile su samo njemu znana
borba za onaj dah koji čini život uz povremeno
nekontrolisano, za njega užasno ponižavajuće, vršenje male i
velike nužde. Danju se nije mnogo razlikovao od ostale dece.
Retko bi mi rekao „Kako je lepo mama kad spavaš celu noć“
Prva dva meseca u
školi davala su nadu za Strahinjin normalan ulazak u život.
Prva jedinica zbog nepažnje, „šenlučenje rezervista po
gradu“otac sa naoružanjem i u uniformi, strah od kazne,
pljevaljska jesen – 16.11.1991. Strahinja je morao ponovo u
bolnicu. U bolnici je zaradio obije boginje koje su se
javile i na dlanovima i na tabanima i svuda, a trajale
gotovo mesec dana. Uz svo razumevanje za nezadovoljavajući
položaj prosvetnih radnika, moram priznati da ga učiteljica
nije adekvatno uključila u nastavu posle dugog odsustvovanja
iz škole. Strahinja je izgubio onaj neophodni takmičarski
duh, pa se i danas zadovoljava sa srednjim i nižim ocenama,
kako iz znanja tako i iz ponašanja.
Početkom juna 1992
godine upoznala sam čoveka čijem sinu je Mihailo Pavićević
pomogao da savlada astmu. Na pomen da tamo negde postoji
čovek koga treba da upoznam javila mi se misao – eto još
jedan uz sve ostale babe čije sam savete slušala i
primjenjivala, a od čijih saveta i lekarija mom detetu nije
ništa bilo bolje.
Krajem oktobra ili
početkom novembra 1992. Odlazeći na još jedno mučno
spavanje, moj sin sa svih svojih osam i po godina mi je
rekao: „ Mama, ja mislim da je sve uzalud“ Obzirom da mi je
to rekao smireno i obzirom na njegov uzrast pomislila sam da
je pogrešno upotrebio termin.
Kako objasniti
osjećaj roditelja koji nema moći da detetu od osam i po
godina približi lepotu života, ljubavi, sunca – detetu koje
oseća da to što živi na takav način nije život? Kako da
shvatim i prihvatim i kako da se pomirim sa njegovim
beznađem.
Uz Željkovu pomoć
Strahinja i ja smo se 30.11.1992 godine upoznali sa
„njegovim Cucom“
Pri tom prvom
susretu izgubila sam i ono malo poverenja koje sam ponela.
Prvo, Cuca mi je rekao da će Strahinja to izbaciti iz pluća,
a mene su lekari ubedili da je astma oticanje sluzokože
bronhijalnog tkiva pri čemu se smanjuje prohodnost kroz
alveole. Drugo, Cuca je rekao da će Strahinja biti dobar
sportista, a on bi pri smehu plavio. Treće, Cuca nije
prodavao, a nije se ni plaćao.
Dobijenim melemom,
kod kuće, radila sam kako sam ja smatrala da je pametno, a
ne kako mi je Cuca savetovao. Nagoveštena reakcija,
Strahinjinog tela bila je jeziva – napad u kome sam poželela
da izdahne i da se više ne muči.
Postoji neka sila
koja se usprotivila svakoj pa i roditeljskoj uobraženosti i
spašava nedužne. Ujutru, moj sin je iskašljao prvi komad
„onoga“ o čemu je Cuca govorio. Bio je to jako gust sekret
nataložen godinama u malenim plućima koji je pod uticajem
hemikalija zločinački živeo kao zaseban organizam u
Strahinji, i setih se filma „Isterivanje đavola“
Cuca je možda
zaboravio da je toga dana bio toliko ljut, ali ja sam tada
počela da učim. Svakodnevno iskašljavanje unelo je nemir u
našu kuću. Nije više bilo suvih ropaca, cviljenja, vrisaka
pri noćnim napadima. Nije se više čulo ni zviždanje njegovih
pluća. Od mirnog deteta koje je uvek primalo batine,
pretvorio se u osvetnika, ali ako ne bude drugih nevolja i
razviju se ove osobine koje poseduje biće dobar čovek, makar
ga „dopala“ i vlast.
Na poslednjoj
kontroli na Institutu na koju je Strahinja (meni za ljubav)
otišao 16.12.1993. dr. Savić je uvređeno primetio da
ponižavam njegove lekove koji se zaslugama članstva
udruženja pulmologa dobavljaju mimo blokade i koštaju 110 DM
– i „lepo je to što je bankar očistio glavno stablo
gospodinu Strahinji“.
Početkom primene
melema Mihaila Pavićevića izuzev par andola protiv zubobolje
ni moj sin ni ja drugih lekova nismo koristili.
A htela sam platiti
Mihailu Pavićeviću. Sa tog kraja Mihailo Pavićević vratio je
mog sina i mene. Kada je malo na snazi izgubio onaj veliki
osjećaj stida zbog nepovrenja i niza drugih gluparanja i
svojstvenih gestova, javila se ne samo zahvalnost, ljubav,
sigurnost, zaštićenost već i obaveza ozbiljnosti
dostojanstvenog življenja, da kao čovek položim popravni iz
života
15.05.1994
Svetlana
Ana Popčetović Pljevlja
