„Ovde nisam kod kuće.
Ali znam da više volim da ovde ne budem kod
kuće,
nego negde drugde.“
Tako piše Marlen Haushofer u romanu „Mansarda“.
Mogao bi to biti jezgrovit odziv na postavljeni
zadatak.
Neka to za mene bude inicijacija. A moj odziv
neka stane u još sažetiji iskaz, u još
zgusnutiju jednačinu. Ta jednačina glasi:
„Život je inostranstvo.“
Ta jednačina ima više nepoznatih. Pokušajmo da
je rešimo.
Kako je to i zašto je naš život – inostranstvo?
I kakvo to „ovde“ koje pominje Marlen Haushofer
mora da bude, da bi nas privolelo da ipak ne
odemo, da bi zasluživalo da ipak ostanemo? Čime
se odlikuje naše „ovde“ – odabrano svesno, zrelo
– a da to nije pristanak iz pristrasnosti, ili
iz bezvoljnosti, ili zbog prepuštanja odluke
nekome ili nečemu izvan nas, ili iz nekakvog
žrtvovanja, bilo da je žrtvovanje iz uverenja
bilo da je iznuđeno? Kakvo to „ovde“ našeg
inostranstva mora da bude da bi bilo slobodno
izabrano – da nije, na primer, rezultat prisile
niti ucene. Jer ucena, znamo to svi, ima raznih
vrsta i u nepreglednim varijetetima,
eksplicitnim i implicitnim.
To „ovde“ mora biti uspostavljeno i štićeno i
razvijano na osnovama imaginacije i odgovornosti
koji zaslužuju bitno drugačiji status nego do
sad. Pokušajmo da vidimo i razumemo zašto i
kako.
1. HABITAT I NEUKORENJENOST
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je
neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za
kukavice.
Kad si tu, neprestano misliš da moraš da odeš –
a nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da moraš da se
vratiš – a nikako se ne vraćaš.
Nemati kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati.
Kad si tu, neprestano misliš da ako želiš dobro
sebi i svojoj deci, prijateljima, svojim
najbližima, moraš što pre da odeš odavde – a
nikako ne odlaziš.
Kad nisi tu, neprestano misliš da tebi nije
mesto tu gde si sada i gde si manje zbunjen i
sluđen i zabrinut nego tamo odakle si došao, ili
čemu, čini ti se, pripadaš – a nikako se ne
vraćaš.
Najpre, sve zavisi od zadatog ili izabranog
okruženja – od toga gde i kad i kako neko živi.
Moramo precizno znati o čemu govorimo kada
govorimo o našoj kući i o našem odsustvu od
kuće.
Jer, neko živi u socijalizmu, a neko u
kapitalizmu. Nije to isto.
Neko živi u pozorištu, a neko u bioskopu. Nije
to isto.
Neko živi u Nemačkoj 1520. godine, neko u
Nemačkoj 1941. godine, a neko u Nemačkoj 2011.
godine. Nije to isto.
Neko živi u tridesetmilionskom Meksiko Sitiju, a
neko na pustom ostrvu sa Petkom. Nije to isto.
Neko živi na netu, a neko na čistom vazduhu, na
proplancima pored gorskih jezera. Nije to isto.
Neko živi u rudniku, a neko u iglou. Nije to
isto.
Neko živi u zdravlju, a neko u bolesti. Nije to
isto.
Neko živi u tenku, a neko u krevetu. Nije to
isto.
Neko živi u domu za nezbrinutu decu, a neko u
vrtiću do popodne, kad ga roditelji vode kući.
Nije to isto.
Neko živi na naftnoj platformi usred okeana, a
neko u metrou. Nije to isto.
Neko živi u getu, a neko na Azurnoj obali. Nije
to isto.
Neko živi u državi, a neko u plemenu. Nije to
isto.
Neko živi u orbitalnoj stanici, u uslovima
bestežinskog stanja, a neko svakog dana golim
rukama okopava tvrdu zemlju, po žezi i po mrazu.
Nije to isto.
Neko živi u ljubavi, a neko u mržnji. Nije to
isto.
Neko živi u sebi, a neko van sebe. Nije to isto.
Neko živi u krizi, a neko u nirvani. Nije to
isto. Neko živi u hotelu, a neko pod mostom.
Nije to isto.
Neko živi u veri, a neko u praznoverju, a neko u
sumnji, a neko ni u jednom od svega toga. Nije
to isto.
Neko živi na berzi, a neko na šaci pirinča
dnevno. Nije to isto.
Neko živi u političkoj partiji, a neko nikad
nije glasao na izborima. Nije to isto.
I tako u nedogled. A opet, sve su to
inostranstva. Nije to isto, ali je slično: nigde
kod kuće – svuda i uvek u inostranstvu.
Gde ti živiš? – upitaj bližnjeg, upitaj sebe,
pre nego započneš razgovor o domu i odsustvu, o
domovini i inostranstvu, o srodnosti i tuđosti,
o odlasku i povratku. Imaj pritom na umu: jedan
čovek – jedan svet. Te milijarde svetova samo se
delimično, čak samo rubno preklapaju, prožimaju,
sporazumevaju, deluju – samo delimično i rubno.
Stepen konfluencije je mali, bez kritične
nosivosti. Najbolje što možemo da dosegnemo je,
izgleda, ta razlivenost u uže ili šire mreže bez
opazivog težišta i usmerenja. Stoga je najpre
važno utvrditi u čemu svako od nas živi. Tek kad
to znamo i razumemo, sledi pitanje o neminovnoj
nedovoljnosti, neispunjenosti, nesavršenosti i
nestabilnosti habitata – tek tad sledi
ispitivanje ambivalencije kuće i inostranstva,
pripadnosti i otuđenosti, zavičaja i
bezzavičajnosti.
2. ŽIVOT JE INOSTRANSTVO
Život je čudesan, posut iskrama radosti, ali
iskre bljesnu i nestvarno trepere nekoliko
trenutaka na pozadini koja je tamna i bezdana,
jer život je često i surov, liči na pustinju,
ili na džunglu, ili na ratno polje. Prečesto,
osećamo se u njemu usamljeni u uverenju,
izgubljeni u neredu, zalutali, u neizvesnosti i
nesigurnosti, bez oslonca, bez utehe, bez
nedvosmislenog i garantovanog utočišta.
Skoro uvek je tu, bilo očevidno bilo
prikriveno, osećaj neuklopljenosti, izrazitog
ili blagog raskoraka, nesnalaženja,
isključenosti, bola, prepreka, nerazumevanja,
nikad potpune izvesnosti i sigurnosti, osećaj
beizlaznosti, osećaj nemoći, osećaj
neizdiferencirane ucenjenosti.
Rečju, to je osećaj straha. Ponekad, preti i
neposredna opasnost, po život i po zdravlje i po
porodicu i po prijatelje i po elementarno
dostojanstvo, od sila koje nisu prirodne nego
svesne, selektivne, ljudske.
Stoga je ipak najtačnije reći da se u životu
osećamo ne baš sasvim kao kod kuće. Život je
inostranstvo.
Osim toga, život ne može ne biti inostranstvo
kad je okruženje vrtložno, neartikulisano,
slabo, nedorečeno, a sam čovek utemeljen,
artikulisan i pouzdan prema drugima i sebi.
3. TRI PRIČE, ČETIRI MUSLIMANA I BESTEŽINSKO
STANJE
Ali problem na koji se očekuje da potražim
odgovor, ukotvljen je na nižem nivou od
jednačine život je inostranstvo. Na prvi pogled,
problem je ukotvljen na nivou identiteta i
nesravnjivih razlika koje otud proizilaze.
Međutim, uveren sam da nije tako, jer svi su
identiteti lažni, osim jednog: onog koji je
garantovan odgovornošću.
Identitet je inostranstvo, odgovornost je
otadžbina. Samo je odgovornost stvarna. Sve
drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve
drugo su lažne pretnje koje maskiraju temeljne,
strukturne, imanentne pretnje kakve su:
siromaštvo, eksploatacija, klasne razlike,
osipanje legitimiteta i suvereniteta institucija
sistema, bespovratno uništavanje prirodnih
resursa, itd.
Države naše vrle svim silama se trude da
kobajagi zaštite naša ugrožena tela ili naše
ugrožene duše to jest identitete. A ništa ne
čine da zaštite i unaprede jedino bitno: našu
egzistencijalnu i socijalnu funkcionalnost,
korisnost i svrhovitost, smislenu samoodrživost
naših života. Koji, zato, ostaju u klopci i
reprodukuju se kao trajno inostranstvo.
Ispričaću, brzo, tri priče, nasumice odabrane,
aktuelne, u prilog ovome uvidu koji ne umem
dovoljno da naglasim, samo pre toga da se
izjasnim još i tome o čemu se od početka očekuje
od mene da se izjasnim.
Svedoci smo kako najuticajniji evropski
predsednici i premijeri (Sarkozi, Merkel,
Kamerun, Berluskoni, na primer), kao i mnogi
evropski parlamenti i zakonodavna tela (švedski,
švajcarski, mađarski, na primer) sahranjuju
rečima, odlukama i skandaloznim delima ideju i
mit multikulturalnosti. Ali, to je, vidimo već i
videćemo još jasnije – skandal bez skandala. Jer
pravi skandal se odavno događa na mnogo dubljem
nivou realnosti, na nivou morala i slobode. Ali,
vratićemo se još na to, sad je vreme za
najavljene tri skandalozne priče, paralelne, o
ambivalenciji kuće i inostranstva, pripadnosti i
otuđenosti, zavičaja i bezzavičajnosti.
Priče su na temu „Kod kuće u inostranstvu“, a
jedna je čak i na temu uspešne integracije.
Priče su istovremene, događaju se pred našim
očima, sad, deli ih samo geografski razmak od
5.000 kilometara, kosmički razmak od jedne
svetlosne godine i mentalni razmak koji je
nepremostiv.
Prva.
Posebnu vrstu teškoća u bestežinskom stanju
imaju kosmonauti muslimanske veroispovesti. Pre
nekoliko godina, kosmonauti muhamedanci žalili
su se da tokom leta i kruženja na vasionskim
orbitama ne mogu da odrede na kojoj je strani
Meka, pošto su fizičke odrednice za
praktikovanje verskih obreda gotovo
neprimenjive. Klečanje je, na primer, nemoguće
bez dejstva gravitacije. Zatim, kad smo na
zemlji, obično znamo gde je nebo, ali kad smo
duboko u nebeskim sferama, ponekad ne možemo
znati gde je zemlja. Zbog toga je izrađen
Priručnik Muslimanskih obaveza u međunarodnim
svemirskim stanicama, Muslim Obligations in the
International Space Station: Manual, koji je
sastavio Savet Islamske Nacionalne Fatve, The
Islamic National Fatwa Council. Objavljivanje
Priručnika usledilo je nakon što je treći
musliman lansiran u kosmos – sa velelepne rampe
kazahstanskog kosmodroma u Bajkonuru – kosmonaut
po imenu Sheikh Muszaphar Shukora iz Malezije, i
to kao član ruske posade, ali prvi koji je u
nebesima boravio tokom praznika Ramadana, kada
se, osim redovnih verskih aktivnosti, vernici
tokom dana uzdržavaju od hrane, pića i seksa. U
Priručniku se, između ostalog, kosmonautima
ovako savetuje: “Tokom ritualne molitve, ukoliko
ne možeš da ustaneš, možeš da se pogneš. Ako ne
možeš da stojiš, možeš da sediš. Ukoliko ne
možeš da sedneš, treba da legneš.” Poznati
kartograf Kemal Abdali, međutim, autoritet za
pitanja teologije i strateške politike
muhamedanstva, tvrdi da vernik treba da se
koncentriše na molitvu,a ne na geografiju ili
astronomiju. To što nema gravitacije ne znači da
dužnosti i molitve upućene Alahu neće stići na
odredište. Nije li, uostalom, i sam prodor u
vasionu neka vrsta naše veličanstvene molitve
upućene Svevišnjem? Četvrtom kosmonautu
muhamedanske veroispovesti bilo je lakše tokom
misije, zahvaljujući uputsvima iz Priručnika,
kao i instrukcijama poput ovih uvaženog Kemala
Abdalija. Ta je misija trajala rekordnih
dvanaest meseci, sedam dana i jedanaest sati.
Bestežinsko stanje je inostranstvo, svemir je
otadžbina. Put u kosmos i usrdnost molitve
pokazuju se kao vrhunske dimenzije ljudskosti,
bez obzira na mesto gde se izvršavaju, bez
obzira na neposredno socijalno-tehnološko
okruženje, bez obzira na fizičko-biološke
okolnosti pod kojima su zadani.
Druga priča.
Muža je izgubila pre dve godine. Njena je kasta
nedodirljivih. Samohrana je majka, hrišćanka,
radi u nadnici na njivi, danas kao i svakoga
dana, sa komšijama i rođacima. Oko podne, kad
sunce najjače bije, prijateljica je zamoli da
odnese vode muškarcima na drugom kraju njive.
Ona tako i učini, odlazi do obližnjeg bunara,
zahvata vode u vedro. U jednoj ruci nosi vedro s
vodom, u drugoj čašu od pečene gline. Prvi
muškarac kome je prišla pije i zahvaljuje joj
se. Drugi čovek odbije da pije iako je žedan,
zato što je, kaže, voda prljava. Ona ga uverava
da greši, da je donela svežu vodu sa bunara. On
kaže da je voda prljava jer ju je ona dotakla,
jer je nevernica, ne priznaje Muhameda. Na to,
ona mu ponudi još jednom da se napije. Nemati
kud. Nemati s kim. Nemati čemu. Nemati. Ona
misli da žeđ i voda ne zavise od njenog ili
njegovog Boga i Proroka, ali ćuti, to ne
izgovara. On je pita da li ona to osporava sure
iz svetog Kurana i moć Alaha. Ona kaže da joj to
ne pada na pamet, da je samo htela da mu pomogne
i napoji ga. On prosipa vodu i otera je.
Sutradan, onaj čovek ovu ženu prijavljuje javnom
tužiocu za bogohuljenje. Zakon o zaštiti protiv
bogohuljenja na snazi je već trideset godina,
ali se retko primenjuje. Kazne za prekršaje
prema ovom zakonu su nemilosrdne. Ženu hapse i
sude joj. Sud utvrđuje da je kriva i po zakonu
joj se određuje najstroža kazna: smrt
kamenovanjem. Dok je u zatvoru i čeka na
izvršenje kazne, rođaci brinu o njeno sedmoro
dece, sedam kćeri. U novinama pišu o njenom
slučaju i sve to izaziva burne reakcije, kako u
javnosti, tako i u svakoj porodici u zemlji.
Pojedini intelektualci i političari zalažu se za
njeno oslobođenje i za ukidanje zakona o zaštiti
protiv bogohuljenja. Najuticajnija javna ličnost
koja staje na čelo ove inicijative je guverner
centralne i najmnogoljudnije pokrajine.
Izvršenje kazne se pod pritiskom javnosti
odlaže. Inicijativa za ukidanje zakona o zaštiti
protiv bogohuljenja dobija na zamahu i
pristalice su sve glasnije. Glasovi podrške
stižu i iz inostranstva, sa mnogih strana.
Guverner obilazi čitavu zemlju i drži govore, ne
posustaje. Pri polasku na jedan miting šef
njegovog obezbeđenja mu prilazi na parkingu i
pred svima ispaljuje 32 metka u njega. Ubicu
niko ni ne pomišlja da spreči. Potom se
atentator mirno predaje policiji. Sutradan se na
mestu događaja okuplja grupa od pedesetak ljudi,
uglavnom žena, sa svećama i cvećem. Ali ispred
zgrade policije u kojoj se nalazi atentator
skupilo se pedeset hiljada ljudi koji mu kliču,
za njih je on junak, svetac, mučenik. Ubica
guvernera proviruje kroz prozor nasmejan i maše.
Sahrana guvernera protiče bez incidenata, ali uz
vrlo jake mere obezbeđenja i prisustvo svih
domaćih medija, elektronskih i štampanih, ali i
uz nezapamćen broj novinara iz inostranstva.
Debata o zakonu o zaštiti protiv boguljenja
postaje ključno političko pitanje u zemlji.
Mišljenja su suprotstavljena do isključivosti.
Datum odloženog izvršenja kazne ženi osuđenoj na
smrt, samohranoj majci sa sedmoro dece,
približava se. Prilikom premeštaja atentatora iz
jednog zatvora u drugi, hiljade ljudi posipaju
ga laticama ruža. Put kojim se sporo kreće
vozilo posut je cvećem. Izvršenje kazne se
približilo sasvim. Niko više ne spominje novo
odlaganje. Zakon je inostranstvo, nedodirljivost
je otadžbina.
Treća priča, najkraća.
Međunarodni mediji javljaju, pozivajući se na
takozvane dobro obaveštene neimenovane izvore,
da se bivši predsednik najveće svetske
super-sile George W. Bush uplašio prošlog meseca
i u zadnji čas odustao od putovanja u Švajcarsku
na ekskluzivni samit svetske ekonomske i
političke elite u Davosu, jer je postojao realan
rizik da će biti uhapšen zbog optužbi za ratne
zločine. Pominje se odgovornost za Irak i
Avganistan, za mučenja zatvorenika u vojnoj bazi
Guantanamo na Kubi i u brojnim drugim zatvorima
na tajnim lokacijama širom sveta. Da je Bush
Junior otišao u Švajcarsku i da je uhapšen i da
mu je suđeno i da je proglašen krivim i da mu je
izrečena kazna po zakonu, ta kazna ni u kom
slučaju ne bi mogla da bude kamenovanje.
Švajcarski zakoni nisu takvi. Uostalom, mnogo je
tih uslova i preduslova i pred-preduslova, koji
u slučaju Busha Juniora ne mogu biti ispunjeni.
Pa tako nema primene nikakvog zakona, o tome se,
izgleda, ne može ni misliti. Zakon je
inostranstvo, nedodirljivost je otadžbina.
To su te tri priče, nabrzinu ispričane. Priče
su istinite. Naizgled, sve tri su o dalekosežnim
posledicama nesvodivih identiteta. Ali ne
dozvolite da budete zavarani. Ma koliko strašno
izgledale, te pretnje su lažne. To su maske –
grozne, svakako, ali ipak maske. Šta se skriva
tim maskama od nas? Nije na odmet da ponovim, i
da dopunim: samo je odgovornost stvarna. Sve
drugo su samo mistifikacije i manipulacije. Sve
drugo su lažne pretnje koje sakrivaju temeljne,
strukturne, imanentne pretnje kakve su:
implicitno nametanje nemoralnih vrednosti,
siromaštvo, ekonomska eksploatacija, klasne
razlike, socijalna i pravna neravnopravnost,
neprestani ratovi, neprestana glad i neprestane
bolesti, osipanje legitimiteta i suvereniteta
institucija sistema, bespovratno uništavanje
prirodnih resursa, neproduktivnost i
kontradiktornost zakona i pravosuđa, latentna
ili čak eksplicitna isključivost verske
predanosti itd.
Jedinstven komentar ove tri poučne priče, kao
što sam već nagovestio, glasi: lažne pretnje
skrivaju temeljnu unutrašnju opasnost – ono zbog
čega sopstvene živote doživljavamo kao
inostranstvo.
4. JEDINI LEGITIMAN IDENTITET
Balkan je tokom svoje istorije, kao i u
savremenosti, platio najveću cenu da bi dokazao
kako ne postoji to što nazivamo identitetom.
Identitet osoba – ljudi ili grupa ili nacija –
nije činjenica, nego funkcija dominantnog
poretka – socijalnog, ekonomskog, političkog i
simboličkog. Mi ovde smo – evo onog „ovde“ na
koje se poziva Marlena Haushofer – na najbolniji
način naučili tu lekciju. Ako smo je uopšte do
danas naučili.
Tu lekciju je lako dokazati. Na primer, u
bivšem SSSR i u bivšoj SFRJ i u bivšoj
socijalističkoj Rumuniji i u bivšoj
socijalističkoj Bugarskoj i u bivšoj
socijalističkoj Albaniji i u bivšoj
socijalističkoj DDR i u bivšoj itd. – devedeset
odsto populacije izjašnjavalo se da su ateisti.
Samo dvadeset godina kasnije, devedeset odsto
populacije u svim tim zemljama izjašnjavaju se
da su vernici. Isti ljudi, spremni da daju život
i uzmu tuđi u ime odbrane identiteta u koji se
kunu kao u nešto najsvetije i najrođenije i
najdragocenije – samo koju godinu kasnije
spremni su da daju život i uzmu tuđi u ime
odbrane potpuno suprotnog identiteta – potpuno
opozitnog, potpuno nepomirljivog sa onim
donedavnim – novog identiteta u koji se kunu kao
u nešto najsvetije i najrođenije i
najdragocenije. Kako je to moguće? Šta se
desilo?
Ništa naročito. Promenio se sociosimbolički
poredak, stari je otišao u istorijski otpad, a
novi ga je nasledio. A novom poretku za njegovu
reprodukciju potreban je novi identitet. Pre,
poretku su bili potrebni ateisti i imao je
ateiste. Sad, poretku su potrebni vernici i ima
ih. Funkcionalno opravdan identitet automatski
se uspostavio i prožeo sve ljude i sve odnose
koji postoje u poretku. I opet, identitet se
prihvata kao nepobitna materijalna, objektivna
činjenica. A identitet nije činjenica, nego
iskonstruisana i nametnuta fikcija. Samo su
posledice te fiktivne konstrukcije stvarne.
Identitet je inostranstvo, odgovornost je
otadžbina. Čovek može da bira između dve
realnosti: ili odgovornost kao jedini legitiman
identitet ili posledice identiteta, takve kakve
su, kao što smo videli iz triju istinitih priča,
nasumice odabranih.
5. RAZDVOJENO I ZAJEDNO
U jednom svetu pojedinac se udaljava od
zajednice, a u drugom se utapa u zajednicu. U
jednom svetu vlada kultura kontrole uverenja, a
u drugom vlada kultura kontrole posledica
uverenja. U jednom svetu sprovode se procedure
kontrole i podele vlasti, a u drugom vlast je
neograničena i bez ikakve kontrole. Jedan je
svet postsekularan, a drugi je još uvek
predsekularan. U jednom svetu ljudima se
agresivno nameće bezbrižnost permanentne zabave
i obaveza permanentne potrošnje, a u drugom se
ljudi agresivno drže u siromaštvu i u
neprestanoj brizi za sveto kroz strahopoštovanje
prema tabuima. U jednom svetu u toku je
demografska eksplozija, a u drugom demografska
implozija.
Ali nije malo ni onog zajedničkog ovim naizgled
nekompatibilnim svetovima. Zajednička im je ta
potpuno nerazumna ambicija – patološka, rekao
bih – globalnog širenja, bezuslovnog važenja i
večnog trajanja.
Zajednička im je zamena realnih potreba
neprekidnom lavinom indukovanih želja.
Zajednička im je i bezočna javna manipulacija
raznim aspektima privatnosti: veroispovest,
roditelji, deca i porodica, seksualna
orijentacija i praksa, ljubavne veze i
zajednice, krv i krvne veze, zdravlje i bolesti,
začeće i smrt (npr. pitanje nastanka ljudskog
bića i pitanje eutanazije), maternji jezik i
zavičaj, kulturne preferencije i način života
(tzv. životni stilovi), šta čitamo i šta
pretražujemo na internetu, sa kime komuniciramo,
šta i koliko gledamo na televiziji, šta i koliko
kupujemo i kakvo nam je stanje na bankovnom
računu itd. Zajednička im je bestidna
mistifikacija i zamena fiktivnog i naturalnog,
individualnog i kolektivnog, racionalnog i
iracionalnog itd. Zajednički im je privid stanja
i odnosa bez odgovornosti, jer se odgovornost na
sve moguće načine odlaže, relativizuje,
amnestira i abolira. A pored hronične
insuficijencije odgovornosti, zajednička im je
hronična insuficijencija imaginacije.
6. INTEGRACIJA JE MOGUĆA
Potrebno je biti revolucionaran.
Potrebno je biti nepristrasan, a ne biti
ravnodušan.
Potrebno je saosećati, potrebno je učestvovati
a ne samo posmatrati, potrebno je preuzeti deo
tereta.
Potrebno je biti mudar. Kao u onoj istinitoj
priči o muslimanskim kosmonautima u bestežinskom
stanju. Potrebno je, dakle, razumeti. I hteti. I
činiti.
Navešću još dva slavna primera, meni posebno
inspirativna.
Bern, 1905. godine.
Mileva Ajnštajn zastaje za trenutak sa
kucanjem:
– Ali Alberte dragi, ovo su potpuno ista ispitna
pitanja koja si zadao studentima i prošle
godine.
– Tačno – uzvrati Albert – Ali promenio sam
odgovore.
Ovo je vrlo dobar primer kako biti
revolucionaran, zar ne? Jedina mu je mana što ga
je teško slediti. U svakom slučaju, naša pitanja
su ista i već predugo se vrtimo u krug, ne
vidimo izlaz. Kad smo tu, neprestano mislimo da
moramo da odemo – a nikako ne odlazimo. Kad
nismo tu, neprestano mislimo da moramo da se
vratimo – a nikako se ne vraćamo.
Sledimo Ajnštajnov primer. Promenimo odgovore.
Promenimo paradigmu. Neka na istorijsko mesto
epohe vladavine zakona stupi epoha vladavine
odgovornosti.
Drugi slavni primer pokazuje kako biti
saosećajan, kako se može ne samo posmatrati nego
i učestvovati, da bi se razumelo. Dakle, kako
biti istinski mudar.
Jasna Poljana, 1837. godine.
Nana se opekla na šporetu i devetogodišnji Lav
je brižno zapita:
– Nanočka, mila, boli li?
– Boli li? – kroz zube odgovara nana – Probaj
sam, pa ćeš videti.
Lav pogne glavu, odmakne se od voljene nane. U
tri koraka bio je uz peć. Tamna ploča od grubog
livenog gvožđa crvenkasto se sjaji po sredini i
topi vazduh nad sobom.
Dečak uze kutlaču, zahvati kipuće supe iz lonca
i prospe po ruci.
7. SLIČNOST I SLOBODA
Evo formule za pokušaj integracije zasnovan na
imaginaciji: sličnost, a ne identitet. Garancija
svake i bilo čije različitosti i osobenosti i
nesvodivosti, paradoksalno – ne može biti u
identitetu, nego u sličnosti. Samo različite
stvari, ljudi, kulture, pojave, događaji,
pojmovi – mogu biti slični. Jedino identično ne
može biti slično. Jedino identično ne može biti
različito. Morali bi da težimo sličnosti, a ne
identičnosti.
A sličnost je, pritom, u ekskluzivnom domenu i
kompetenciji uobrazilje. Otkrivanjem sličnosti
stvara se novi imaginarijum. Otkrivanjem
sličnosti stvara se srodnost. Samozavaravanjem o
pripadanjima nametnuim identitetima događa se
dezintegracija, događa se nerazumevanje, događa
se nepomirljivost, događaju se konflikti.
Otkrivanjem sličnosti događa se razumevanje,
događa se integracija.
Svako ko je ikad došao na ovaj svet je
neustrašiv. Ovo, sa ove strane, nije za
kukavice. Život je čudesan, ali surov. Stoga se
u životu osećamo ne baš sasvim kao kod kuće.
Život je inostranstvo. Ali zato imamo dva
nepobediva saveznika, dva nepobediva oružja, ili
dva veličanstvena oruđa koja nikad ne
izneveravaju: uobrazilju i odgovornost.
Uobrazilja i odgovornost su garanti naše
neustrašivosti. Uobrazilja i odgovornost su dve
strane istog neprocenjivog novčića, a tom
neprocenjivom novčiću ime je sloboda.
Ko nema mašte nije slobodan, ostaje zarobljen
zadatim. Ko nije odgovoran, nije slobodan. Jer
odgovoran čovek može biti samo slobodan čovek.
Ako nemamo slobodu – ne možemo biti odgovorni. I
najvažnije: ako postupamo neodgovorno, ukidamo
sopstvenu slobodu. Zato je naša spremnost i
raspoloživost za odgovornost garant i merilo
naše slobode. Biti odgovoran čini presudnu
razliku između podanika i građanina.
Istrajavanjem na odgovornosti stvara se
srodnost. Istrajavanjem na odgovornosti događa
se integracija.
Biti slobodan: moći zamisliti zajedništvo
zasnovano na odgovornosti. I moći odgovoriti toj
zamisli u razumevanju sebe i drugih i sveta – u
svakom izboru, u svakoj odluci, u svakom
postupku, u svakoj reči i predstavi, u svakom
odnosu prema svetu, prema drugima i prema sebi.
To nije teško – naprotiv, uzbudljivo je i
blagorodno, jer osećaj slobode čini stvarnim.
Nema ničeg uporedivog s tim osećajem.
Samo oni koji žive u slobodi mogu da kažu:
nigde u inostranstvu – svuda i uvek kod kuće.
Nema alternative. Moramo biti slobodni. Kakav
divan i strašan paradoks.
izvor:
pescanik.net ›››
.jpg)
_001.jpg)
.jpg)
_002.jpg)
