G

 

bolest tekst

 

 

BOLEST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

 

bolest tekst

 

G

 

KAKO NASTAJU BOLESTI  (Četvrti dio)

 POSLEDICE NAGOMILAVANJA KISELINA I IMPREGNACIJA TKIVA TOKSINIMA 

SKLADIŠTENJE KISELINA U ORGANIZMU

 Denis Mejer i Robert Miler u svojoj knjizi "The New Biology" tvrde da prekomeran unos proteina predstavlja za organizam veliki problem, ne samo zbog velike potrošnje baznih minerala kojima mora da neutrališe jake kiseline na koje se ovi proteini prilikom varenja razlažu, već i zbog nemogućnosti da se velike količine ovih kiselina uopšte neutrališu. Naime, organizam ne može sam sebe da razgradi koliko mu je potrebno baznih minerala, pa on pokušava da problem viška jakih kiselina reši tako što će ih negde u organizmu uskladištiti.

 Tako krv pokupi kiseline koje nisu u mogućnosti da se neutrališu i izluče iz organizma i transportuje ih najpre do vezivnog tkiva, koga u telu ima najviše, i one se tu skladište. Pri tome se pH krvi ne menja. Vezivno tkivo, zapravo, funkcioniše kao organ i to je  najveći organ u telu. Sastavljen je od ligamenata, tetiva i veoma finih vlakana. Kako se ova vlakna sve više usitnjavaju bukvalno drže sve ćelije u organizmu na svom mestu kao fina “građevinska skela” koja svaku ćeliju okružuje.

 Ovaj organ naziva se još “koloidno vezivno tkivo” ili “schade”, a moderna anatomija ga još naziva predbubrežni organ upravo zato što se u njemu skladište  kiseline pre nego što će se neutralisne isporučiti bubrezima.

 Deo ovog organa su i svi mišići u telu.

 Ukoliko se  previše kiselina deponuje u mišićnim vlaknima dolazi do bolova i upala.

 “Fibromialgia je svakako bolest kiseline”, naglašava i Robert. O. Jang.

I MEĐUĆELIJSKI PROSTOR JE ORGAN 

 Prostor ograđen ovim finim vlaknima nazvan je “Pišingerov prostor”, po nemačkom naučniku koji ga je opisao.

 Tu je i međućelijski prostor u kome se nalaze tečnosti koje hrane, kupaju i čiste svaku ćeliju i tako odnose otpadne produkte koje su ćelije izbacile metabolizmom. Jang tvrdi da se u SAD ovaj organ u medicinskim knjigama uopšte ne pominje, već se  samo opisuje međućelijski prostor, ali ne kao organ. 

KISELO ALKALNO

 Da li je život na Zemlji kakav danas poznajemo nastao u morskoj vodi kada se natrijum hlorid pocepao na hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat?  Naime, na ovom kiselo-alkalnom balansu počiva zdravo funkcionisanje ljudskog organizma sa svim životnim formama koje su u njemu. Svako odstupanje, kao što ćemo videti,  stvara nove životne forme.

 Zagovornici nove biologije zasnovane na pleomorfizmu (u koje spadaju i R. Jang, D. Majers i R. Miler ) , na osnovu ovog disbalansa  izvode svoju teoriju nastanka svih bolesti. Dr Jang, koga pristalice Pasterove teorije ignorišu i osporavaju mu stručni kredibilitet, smatra da je glavni uzrok svih bolesti nedovoljno snabdevanje organizma bazama. A ovo snabdevanje se vrši unosom koloidnih  baznih minerala putem voća i povrća. Neorganske minerale organizam ne prima, pa zato da ih uzimaju iz zemljišta, jedu i sitne, postoje biljke.  

BAZNA PLIMA I BAZNA OSEKA

 Kiseline i baze imaju svoje mene, kao plima i oseka. Naučnik Fridrih Sander ih je nazvao “bazna plima” i “bazna oseka”.

 Tako je pomenuti Pišingerov prostor  najalkalniji oko dva sata popodne  (nakon doručka i ručka)  i to je bazna plima, kada se bikarbonati stvaraju u želudcu.

 Kiseline dostižu svoju maksimalnu koncentraciju u međućelijskim tečnostima , kao i u urinu, oko dva sata noću i Sander je to nazvao “baznom osekom”. Ove kiseline, koje su privremeno deponovane u vezivnom tkivu, noću se dok spavamo pokreću i do jutra treba da budu izbačene iz organizma sve kisline nakupljene tokom prethodnog dana. Ovo izbacivanje se vrši tako što baze zapljusnu međućelisjki prostor i neutrališu kiseline. Samo tako one mogu da prođu kroz bubrege i izluče se kao urin. 

KOLIKO KISELINE TOLIKO BAZE

 U normalnim uslovima, ćelije u spoljnjem zidu želudca proizvode sokove za varenje i to hlorovodoničnu kiselinu i natrijum bikarbonat. Koliko se proizvede molekula kiseline, toliko se stvori molekula bikarbonata (baze).

Hlorovodonična kiselina ostaje u želudcu, a natrijum bikarbonat ide preko krvotoka  do pljuvačnih žlezda i kasnije do žučne kese, žlezda u pilorusu (deo creva za koje je vezan želudac) i pankreasa. Ovo su alkalne žlezde tela i u njihovim sokovima mora biti natrijum bikarbonata.  Preko krvotoka bikarbonat cirkuliše i do međućelijskog prostora gde vrši pomenuto “zapljuskivanje” i neutralizaciju privremeno uskladištenih  kiselina.

 Ono što preostane od bikarbonata pokupe jetra, pankreas, dvanaestopalačno crevo.

 Ukoliko organizam ne unese dovoljno alkalne hrane i unosi previše proteina (koji se razlažu na jake kiseline) , natrijum bikarbonat se potroši za neutralisanje  kiselina odloženih u vezivnom tkivu i nema ga za alkalne žlezde (jetru, pankreas, dvanaestopalačno crvo...) pa one ne luče adekvatne sokove i enzime.

 Varenje se ne može odvijati bez dovoljno ovih alkalnih sokova, pa želudac tada mora da proizvede više kiseline kako bi istovremeno stvorio više baze. U tom slučaju u želudcu nastaju mučnina i ulceri.

 Tako Majers, Miler i Jang izvlače zaključak da ulcer nije posledica stvaranja previše kiseline već primarno posledica deficita  baznih elemenata.

Ova pojačana aktivnost želudca troši više energije čitavog organizma, pa hronično dolazi i do iscrpljivanja organizma.

 Dešava se da baze nema dovoljno ni da se počiste deponovane kiseline iz vezivnog tkiva, pa tako ona ostaje tu uskladištena  u dugom vremenskom periodu, što vodi ka degenerativnim promenama. Ovo stanje smo opisali u prošlom broju kao latentnu “acidozu”. 

ACIDIFIKACIJA CREVA I DISBIOZA

 Ova poremećena funkcija lučenja sokova za varenje, vremenom dovodi do acidifikacije creva jer  kiseline iz  želudca ne uspevaju da se neutrališu i prelaze u creva pa nastaje njihova upala.

 Podsetimo, život je, po doktoru Antoanu Bešamu, proces koji je nezaustavljiv i on u zavisnosti od uslova za razvoj samo menja oblike. Poremećen pH u crevima pokreće razvoj bakterija i gljivica kojima odgovara baš takav sredina i nastaje rast mikroba kojima tu nije mesto što se naziva disbioza.

 Razvijaju se gljivice (npr. kandida) i bakterije i, pošto se hrane (kao sve što je živo), stvaraju i otpadne produkte koje ispuštaju u creva i još više ih acidifikuju (kisele), dok se u čitavom organizmu održava stanje latentne “acidoze”.

 

Dakle, umesto da se hrana u želudcu razlaže pomoću hlorovodonične kiseline, zbog njenog manjka, ona počinje da fermentira.

 Bakterije se hrane primitivnim procesom fermentacija čiji je produkt alkohol. Tako može nastati ciroza jetre kod ljudi koji u životu nisu popili ni jedno alkoholno piće.

 Kao kada se pravi vino, proces fermenatacije može početi da se odvija loše i pređe u truljenje. Sirće i druge truleži se tada stvaraju u stomaku i ta sirćetna kiselina može prouzrokovati gorušicu, kao i gasove i nadimanje.

 Krv tako pokupi sa hranjivim sastojcima i ovu trulež iz creva i toksini počinju da cirkulišu po čitavom organizmu.

I ovde, za živ organizam (koji je sposoban da se sam organizuje i održava u životu),  nastaje novi zadatak: kako se ovih toksina osloboditi?

 Organizam se po prirodi sam brani od toksina i nastoji da ih izbaci ili, ako to ne uspe, on pokušava da ih negde deponuje i drži pod kontrolom.  

HOMOTOKSIKOLOGIJA 

Još 1955. nemački lekar, homeopata, dr Hans Hajnrih Rekeveg (1905  -1985)  pokušao je da razne simptome bolesti sintetiše i objedini ih u jedan jedinstveni funkcionalni sistem. Tako je postavio osnove homotoksikoligije - procesa koji se odvija u organizmu u nekoliko faza u njegovom nastojanju da se oslobodi nagomilanih toksina. Tu borbu koju organizam vodi mi vidimo po simptomima koji su danas prihvaćeni od strane konvencionalne medicine kao autohtone bolesti. Njegovu shemu možete videti ovde.

Međutim, sa gledišta onih koji podržavaju novu biologiju i holistički pristup u lečenju, bolesti su upravo posledica nastojanja organizma da se izbori sa toksinima i disbiozom.

 

Po doktoru Rekevegu ova borba organizma sa toksinima se odvija u šest faza:

 Prva je faza eksekrecije (izlučivanja), kada organizam pokušava da izbaci višak toksina preko svih telesnih otvora (putem stolice, znoja, urina...) To može biti u obliku proliva ili pojačanog lučenja mukusa gde god se on pojavljuje što uključuje i bronhitis i alergije itd.

 U drugoj fazi nastaje reakcija – kada organizam  pristupa uklanjanju toksina podizanjem temperature, raznim upalama, gorušicom, mobilizacijom belih krvnih zrnaca ne bi li ona napala mikrobe i toksine i progutala ih. Ovde se mogu javiti polipi na sluzavim membranama, konstipacija itd.

 Ukoliko su ove dve faze bile neuspešne, nastaje treća faza – deponovanja toksina. Oni se tada skladište negde u telu i to najpre periferno tamo gde neće remetiti osnovne životne biohemijske procese. Ali, ako se  toksini vremenom nagomilavaju, organizam ih odlaže sve dublje i dublje u sistem, tako da ovi depoi počinju da se formiraju i u samim vitalnim organima – krvnim sudovima , srcu, kao i u organima gde je odbrana imunog sistema najslabija- “locus minoris resistentie”.

 Sve navedene tri faze su reverzibilne, i organizam se od ovakvih dejstava potpuno oporavi. Ali, ukoliko su ove tri faze bile neuspešne, nastaju dalji procesi čišćenja koji ostavljaju trajne posledice. Organizam tada pokušava da razaranjem pojedinih lokacija popravi već pretrpljenu štetu i održi vitalne životne procese.

 Tako se u četvrtoj fazi vrši impregnacija toksina u neko tkivo (kao kod tetovaže na koži kada se boja koja je toksin, trajno impregnira u kožu). Impregnacija toksina  se često manifestuje bolešću nekog najmanje otpornog organa.

 Ukoliko se hlorovodonična kiselina npr. ili toksin impregnira u želudcu, stvara se ulcer.

 Ukoliko se u kožu kod tetovaže ubaci previše boje takođe se stvara ulcer.

 Peta faza je degeneracija i tada dolazi do nepovratnog oštećenja nekog organa, čime se menjaju ćelijski enzimi ili organska struktura u organu.

Tuberkuloza creva je faza degenerecije i tu ulcerozne ćelije umiru i pojavljuje se bakterija “helicobacter pylori”. Ona se tako pojavljuje da pojede mrtve ćelije toksikovanog tkiva u želudcu. Mrtve ćelije koje su postale pune toksina “helicobacter pylori” izjeda upravo zato  jer ne postoji drugi način da ih se organizam otarasi. Tako organizam izjede sopstveni deo, kako bi se sprečio širenje toksina i načinila još veća šteta. Podsetimo još jednom, život je fenomen koji, ne samo da se sam stvara, već se sam i održava.

 Tako, “helicobacter pylori” nije uzročnik ulcera već posledica ulcera, tvrdi Jang. Po njemu, uzrok ulcera je latentna “acidoza”.

“Helicobacter pylori  se danas nalazi u želudcu jedne trećine odraslih Amerkanaca ” navodi se u časopisu “The Atlantic Monthly”, A New Germ Theory, 1999.

 Šesta faza predstavlja nastanak neoplazme (rast tkiva bez fiziološke fukcije) i to je nastanak kancera kada je oštećen ćelijski materijal. [Homotoxicology, The Core of a Probiotic and Holistic Approach to Medicine,  Claus-F. Claussen, M., Aurelia-Verlag, 1990]

 I  kancer želudca i debelog creva predstavlja neoplazmičku fazu,  poslednji odbrambeni šanac za “re-generisanje”. Toksini su tada postali toliko impregnirani i ćelije su tako degenerisane da im je i sam DNK ugrožen. Intoksifikovane ćelije počinju da se umnožavaju bez kontrole samo da bi se održale u životu. Toksični trulež u središtu tumora je združen sa mikroorganizmima.

 Ovi mikrorganizmi su nazivani različitim imenima, ali se u poslednje vreme nazivaju Siphonospora polymorpha (što im je dala proslavljena  Virdžinija Livingston) ili Fasciolopsis buskii kako ih naziva Hulda Klark u knjizi “Lek za sve bolesti”.

 Tanko crevo u koje jetra izbacuje svoju alkalnu žuč, a paknreas svoje alkalne sokove i enzime za varenje, teško, zapravo nikada ne postaju mesto razvoja kancera jer su ovi organi sve vreme alkalni. Oni nikada ne postaju kiseli.

 Kancer je najkiselija od svih bolesti.

  MEDIKAMENTI

Jang posebno ističe da jače kiseline od proteina oslobadjaju medikamenti (“lekovi”). Većina njih su alkaloidi koji sadrže nitrogen. Ti medikamenti moraju da se konvertuju prvo u njihove adekvatne jake kisline, azotnu kiselinu u ovom slučaju, i onda u mineralne soli, natrijum, kalijum ili kalcijum nitrat pre nego se izluče iz tela.

 Aspirin kao i svi antiinflamatori za artritis, u dugom periodu koišćenja zapravo pojačavaju artritis. Razlog je što se svi oni u organizmu prilikom razlaganja konvertuju u jake kiseline koje se onda neutrališu bazama pre izbacivanja. Kada telo ne može da se izbori sa previše kiseline koju unesemo, jedno od mesta gde se ove kisline odlažu su zglobovi. Deponovanje jakih kiselina ne pomaže zglobovima. Na protiv, još više ih nagriza i to pokazuje uzorak tečnosti koji se uzima iz otečenih zglobova koji je uvek kiseo.

 Da ponovimo, svi farmaceutski “lekovi” su u suštini sintetički alkaloidi napravljeni iz derivata nafte. Nafti nije mesto u ljudskom organizmu.

 Sve ovo je medicinskoj nauci odavno poznato, ali savremena medicinska praksa koja se kao i nauka i edukacija usmeravaju od svetskih medicinskih centara i organizacija koje su prihvaćene kao zdravstveni autoriteti (kao na primer Svetska Zdravstvena Organizacija), pod potpunom su kontrolom naftno-farmaceutskog kartela.

 Tako je savremena medicina postala najobičnija prevara, način da se od uspaničenih i zastrašenih ljudi uzme novac.

 Umesto toksina uništavaju se mikroorganizmi (dodatnom toksikacijom), simptomi bolesti se ublažavaju, dok se uzroci maskiraju, a energetski iscrpljeni oragnizam se veštački stimuliše hemikalijama. “Kvar” pojedinih tkiva ili organa se hirurški popravlja ili se jednostavno organ, bez koga se može, odstrani ili zameni veštačkim. Kao kod mašine. Čak i vitalni organi postali su predmet zamene veštačkim napravama. Kardiohirurgija je svakako najmonstruoznija doktorska veština. Odmah do nje je onkologija gde su najveće žrtve žene.

 Tako je poražavajuća istina da moderna medicina poslednjih pedeset godina uopšte i ne leči.

 Kada je nekoliko američkih lekara objavilo knjigu “Smrt od savremene medicine” (Death by modern medecine” javnost je bila šokirana podatkom da je od lečenja 2006. godine samo u SAD umrlo 783,936 pacijenata. “2,2 miliona ljudi je završilo u bolnici zbog reakcije na prepisani lek, 20 miliona ljudi je nepotrebno pilo antibiotike koji su im prepisni zbog prehlade, a izvršeno je 7,5 miliona nepotrebnih hirurških intervencija i čak  8,9 miliona je nepotrebno hospitalizovano”.

 Sve ovo plaćeno je stotinama miliona dolara - nepotrebno.

 Srbija je, na žalost, nakon politčkih promena 2000. godine dobila vladu i (nezamenjivog )ministra zdravlja koje je postavio upravo ovaj kartel. Stalno medijsko zastrašivanje građana porastom malignih oboljenja i navodna borba u prevenciji kancera  ima za cilj samo kupovinu skupih dijagnostičkih aparata, dok se na pravoj prevenciji i otklanjanju uzroka raka u stvarnosti ne radi ništa. Jer glavni uzročnik malignih oboljenja u Srbiji danas je životna okolina toksikovana radioaktivnim otpadom, kao i loša i beskorisna hrana, uglavnom uvezena. Srpska poljoprivreda sve više potpada pod kontrolu stranog faktora , semenska roba se uvozi, dok se čitava teritorija pretvara u veliku deponiju za potrebe Evropske Unije. Farmakokartel je i ovde stavio jednog, po svojoj meri edukovanog lekara, Olivera Dulića.

 Sva sreća da bar neke privatne klinike u Srbiji ipak počinju da shvataju da se bolesti moraju tretirati holistčki, prirodnim metodama.

 BIZNIS SA PROTEINIMA

 Prekomerno, ali profitabilno, industrijsko uzgajanje životinja za ishranu predstavlja takođe teško zagađivanje životne okoline. 

 Sama proizvodnja proteina ima efekte i na životnu sredinu uopšte. Ekskretivni produkti pilića, prasića i drugih domaćih životinja koje se veštački uzgajaju iznose 16,6 milijardi tona godišnje, a to je 60 puta više nego što proizvede čitava ljudska populacija za koju se tvrdi da je prekobrojna . Ne zaboravite da se sve ove životinje hrane uglavnom koncentratima koje takođe proizvodi - pogađate ko.

 Za ove životinje (pojenje i održavanje higijene) koristi se 240 triliona galona vode godišnje, odnosno 7.5 galona u sekundi, što je dovoljno da se svaki čovek na planeti tušira 8 puta dnevno. To je više vode nego što se koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi zajedno. Po podacima UN oko 990 litara vode je potrebno da se proizvede jedan litar mleka. 

Od ovih životinja se emituje 7,8 milijardi tona ugljen dioksida godišnje, što je 40% više nego što emituju automobili, tvrdi se u istom izveštaju UN.

 Ogromne površine zemljišta se koriste za uzgoj stočne hrane, nepotrebno se krčme šume, erodira zemljište itd. Proizvodnja hrane je odavno postala biznis koji je u potpunom raskoraku sa ljudskim stvarnim potrebama.

 Priredila: Ivona Živković ›››