Ponosni ljudi, prirodno, često
stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da
podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i
ponižavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne
uspevaju u tome, jer sujeta se kao ćudljiva žena iz rđavog
društva, odjednom okreće i prebacuje im što su zbog nje
učinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju
niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaže: "Još,
još!"; što joj više daješ i žrtvuješ, ona samo odlučnije i
glasnije traži još više.
Ponos drži, hrabri i pomaže
čoveka na njegovom putu, sujeta mu truje život, ometa rad i
kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celu
osobu, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasićena
i nezasitna, traži odmah novu žrtvu.
