Frontmen grupe The Black Flag, ikona alternativne scene,
javni govornik i zastupnik prirodnog sveta tera
čovečanstvo da se zamisli oko svog tretmana majke
prirode.
Često mi vrlo teško pada da se družim sa našom vrstom.
Stvarno smo prilično užasni kad bolje razmisliš. Svidjaš
mi se ti ali ne i mi. Ima mnogo živih vrsta na planeti -
za sada. Možda je baš naša vrsta ona koja ne ume da
postoji.
Zaboga, ala smo slabi! Organizmi koji su nevidljivi
golom oku nas istrebljuju, alergijske reakcije na sve od
ujeda insekta do orašastih plodova može dovesti do
smrti. Predatori na zemlji i u vodi nas ubijaju bez po
muke i izgledaju stvarno dobro dok to rade, dok se mi
koprcamo u našim zadnjim momentima pokušavajući da
napravimo zadnji selfi. Ne možemo da trčimo toliko
daleko niti brzo, da se penjemo ili da izdržimo dugo bez
vode. Kad razmišljamo na ovaj način, mi smo istovremeno
čudo kao i frustracija za majku prirodu i za planetu,
jer su kovali zaveru od početka ljudskog postojanja da
prekinu ljudsko postojanje.
Konstantno se smejemo u lice prirodnom poretku stvari i
nastavljamo da živimo. Naša krv je prepuna vakcina i
lekova. Plaćamo specijalcima da režu naše ružne delove
da bismo izgledali atraktivnije drugima koji bi nas
inače odbacili da nismo stvorili čudovišta od samih
sebe. Prekrivamo lica bojom i senkom da prikrijemo
činjenicu da se smežuramo i sušimo.
Molim vas nemojte ni u jednom trenutku da pomislite da
hoću da kažem da je sve ovo vaša krivica i da ja ne
učestvujem u ovoj patetičnoj pobuni poricanja. Ja vas
pratim u stopu! Iako je činjenica da Homo sapiens ne
može da opstane u "pravom svetu", to se retko pominje. A
i zašto bi? Kakva nam je korist od toga da zaključimo
kako niko od nas ne bi trebao da bude ovde, da smo
trebali da izumremo još pre mnogo vekova, da moderna
medicina na prevaru oduzima višoj sili ono što joj
pripada? Naš inteligentan dizajn je prepun mana do te
granice da bi skoro svi mi trebali da se zapitamo.
Stvorovi poput pataka i zmija se izlegu sa svime što im
je potrebno. Ja i ti - pa ne baš. Ne. Ne predlažem ja da
bismo svi trebali da skočimo sa litice, samo to da
neverovatno frustriramo "grim reapera" i to svakodnevno.
Ali čekajte, ima još toga. Toliko smo arogantni da smo
ubedjeni da smo zasluženo na vrhu lanca ishrane, i da
planeta pripada nama da bismo je pljačkali i otimali
njena bogatstva jer, ipak, sve nam je to ovde stavio
Glavni. Sve ove prelepe životinje s pravom možemo da
koljemo. Okeani su ogromni, tu su zbog zadržavanja svog
ugljen dioksida koji ispuštamo. Fotosinteza, neverovatni
stvaralac kiseonika koji je priroda smislila, je
levičarska, socijalna greška, koju je verovatno u
globalnu konverzaciju ubacio govornik iz Bele Kuće.
Očigledno je da ako se drva žrtvuju zbog finansijskog
napretka, onda se nivo fitoplanktona - zaduženih za pola
svetske fotosinteze - smanjuje alarmantnom brzinom, onda
ćemo i dalje da budemo u redu jer ljudi nemaju nimalo
efekta na mehanizme planete. Što će reći, globalna
promena klime je samo pseudo-intelektualna komunistička
glupost.
Čini li se kao da govorim da je ljudska rasa osudjena na
propast? Jesmo, apsolutno, ali glavu gore, postoje makar
još dva razloga zašto ne treba sad očajavati: biće
potrebno još neko vreme i hiljade drugih vrsta će
izumirati, tako da makar nećemo biti usamljeni ili
izgledati glupavo. Naši leševi će da eksplodiraju na
sunčevoj svetlosti zajedno sa ostalim stvorenjima, i
domaćim i egzotičnim.
U ovom momentu se možda pitate zašto sam odlučio da vas
podvrgnem ovako depresivnim mislima. Nedavno sam se
vratio sa najneverovatnijeg putovanja u svom životu -
Antarktičkog poluostrva. Prvi znaci toga koliko
čovečantsvo nervira Zemlju su se pokazali nakon što je
naš mali brod nekoliko sati putovao kroz prolaz Drejk.
Brod se zabijao u talase i ljuljao kao igračka. Zidovi
bele vode su zapljuskivali strane, prskajući me kao
sprejom. Talasi su se topili. Jedino što u celoj ovoj
slici nije valjalo je bilo naše bedno sredstvo za prevoz
koje se uplitalo u ovo inače perfektno prostranstvo.
Nekoliko dana kasnije, dok sam stajao na obali pingvini
su mi prilazili, kljucali moje čizme, buljili u mene i
nastavili svojim putem, a onda sam shvatio koliko je
zapravo nepodnošljiva naša vrsta i koliko voli da
uništava. Svaki pingvin, kit ili foka koju sam imao
sreće da vidim su bili prelepi, elegantni, i što je
najvažnije, uskladjeni sa okolinom u kojoj su živeli.
Nikad u životu nisam bio suočen sa takvim slikama
neverovatnog prirodnog savršenstva. Neke stvari su
izgledale tako očaravajuće da su bile izvan mog
shvatanja. Bilo mi je jasno da je svako biće, živo ili
ne, bilo neophodno i da ja nisam ništa više nego
smrtonosna vreća kojoj treba svašta nešto.
Srećom, pre nego što me je potpuno obuzelo gadjenje
prema samom sebi, vratio sam se poznatom svetu. Dok sam
vozio pokraj Warner Brothersa, opet sam bio zauzeo svoje
mesto gospodara svega. Glavu gore! Za nekoliko vekova
ili manje, zadnji pripadnik naše vrste će da izdahne po
poslednji put, proklinjući nepravdu svega što postoji.
Živeli!
.jpg)
