OBAVIJEST
Roditelji su ubili dečiju igru
Roditelji, budite sa
svojom decom, budite uz njih da im se nešto ne dogodi, ali
dečje razmirice ostavite deci.
Dečja igra je nekada
bila dečja igra, a danas je sve više pojam kojim se
roditelji u dečjim parkovima opravdavaju pred drugim
roditeljima dok pokušavaju da kontrolišu tu istu igru. Zašto?
Čemu kontrola u igri kroz koju bi deca trebalo na svojoj
koži da nauče kako da reše konflikte, kako da se izbore za
svoje želje i svoje ja? Aha – da. Kontrola je potrebna jer
se danas to tako radi. Jer deca danas očekuju da će roditelj
biti taj koji će se umešati i koji će rešiti konflikt. A
zašto to očekuju? Jer su na to navikli još od onog prvog
boravka u parkiću kada su na labavim nogama prvi put uzeli
nečiju tuđu kanticu.
Roditelji, budite sa
svojom decom, budite uz njih da im se nešto ne dogodi, ali
dečje razmirice ostavite deci.
Anđela Henscom, dečji
radni terapeut i osnivač programa “Timber Nuk” je u svom
dugogodišnjem radu posebnu pažnju posvetila razvoju programa
za podsticanje kreativnosti i samostalne igre napolju.
Deca moraju biti deca
da bi kroz igru naučila kako da odrastu. To nije nešto što
roditelji moraju da učine umesto njih, a čine to jer misle
da će svojom reakcijom uspeti nekako da zaštite svoje i
nadjačaju tuđe dete.
Iako je takvih
primera mnogo, to je potpuno pogrešno.
Da bi pojasnila šta
današnji roditelji rade, Anđela Henscom je u svom postu
opisala jedan običan događaj.
“Prestani, prestani!”
odjednom je iz sveg glasa zavrištala devojčica i odmah su
joj se pridružile druge u dreci. Ne možeš, pomeri se” vikale
su na sav glas i zaštitnički se postavile oko nečega što su
napravile dok im se približavao dečak koji je insistirao da
se igra s njima. Bio je crven u licu i tresao se od ljutnje.
“Takva su pravila, i ja mogu da se igram” – vikao je braneći
svoj stav, ali devojčice se nisu dale. Uhvatile su se za
ruke kako bi svojim telima stvorile štit i zaštitile svoju
napravljenu jazbinu od granja, ali dečak se nije dao.
Iznenada je poleteo između njih i zgrabio nešto iz te
njihove “kuće” te brže bolje pobegao. Devojčice su se
automatski pustile i potrčale za njim pa je počela glasna
jurnjava između drveća. Dok je strka tajala, neki su se
roditelji već podizali s klupica da smire situaciju, ali je
naša terapeutkinja savetovala da radije ostanu mirni i prate
razvoj situacije.
Dečak je trčao, vešto
izbegavao devojčice, a kada mu je ponestalo snage
jednostavno je stao i okrenuo se kako bi se suočio s njima.
Bacio je njihov ukradeni dragulj uz reči – “Evo vam ga”, a
onda se okrenuo i odšetao do drveta gde je seo i nastavio da
se duri sam.
Majka dečaka se
uzvrpoljila jer je htela da vidi šta je s njenim detetom.
Htela je da ga uteši, ali je zbog opaske terapeutkinje koja
ju je zaustavila, stala i posmatrala. Dečak je gledao prema
devojčicama pa prema majci, ali se nije pomerao, i nije
prestajao da se duri. A onda je nakon nekoliko minuta jedna
devojčica krenula prema njemu. Tiho je sela pored njega na
šta je dečak opet počeo da viče, ali devojčica je začudo
stavila svoju ruku na njegovu i nešto mu tiho pričala.
Roditelji su tajno posmatrali, nisu čuli šta je devojčica
rekla, ali nakon kratkog vremena dečak je prestao da se
ljuti i na poziv devojčice otišao je kod njih i njihove
jazbine. Tamo je nešto rekao devojčicama i one su ga pozvale
na zajedničku igru.
Što bi bilo da su
roditelji reagovali na prvi znak uzbune? Na prvu dreku?
Roditelji devojčica verovatno bi rekli devojčicama da puste
dečaka da se igra s njima, jer je to jedino lepo što u tom
trenutku mogu da učine. Roditelj (majka) dečaka bi zahtevala
da dečak prestane da cvili objašnjavajući da to nije način
kojim će devojčice poželeti da se igraju sa njim pa bi nakon
toga sigurno krenula da teši svog dečaka, da je to ionako
igra za devojčice, pa ako ga one ne žele, neka se s tim
jednostavno pomiri. Ipak, zapitajmo se – šta takav način
postupanja i ophođenja ustvari znači – šta i čemu uči decu?
Ovaj primer male
dečje svađe koja je započela i završila se, tu je decu
naučila mnogo više od svih onih situacija u kojima su te
mini sukobe rešavali roditelji. A rešavaju ih, jer ko god je
nekoliko dana proveo u parku s decom, svojom i tuđom, zna da
se ovakve situacije događaju redovno. Ako jedan roditelj
pusti da deca sama reše konflikt, obavezno je tu onda drugi
roditelj koji je već unezveren – ko će sada rešiti sukob. Ko
je kriv, ko nije kriv, ko je kome, zašto i slično. To je
problem koji se događa svakodnevno, a dolaskom proleća i
toplijih dana biće toga i češće.
Zašto? Zato što
roditelji misle da su odgovorni za svako izgovoreno slovo
svog deteta, pa samim time misle da je i onaj roditelj isto
tako odgovoran za svoje dete, odnosno trebalo bi da bude – i
tako svaki dečji sukob završava roditeljskom intervencijom.
A upravo su roditelji često najviše krivi za većinu dečjih
problema.
Iz ovog je primera
kristalno jasno da su deca sposobna da reše svoj sukob, da
kod njih nema ni mržnje ni osvete, da su čak i u sukobu
spremni da pokažu empatiju i simpatiju. Dete ne može da
shvati zašto je važno da se svi igraju zajedno, samo zato
što je to neki roditelj “naredio”. Oni moraju sami dauvide
čari takve igre i zajedništva, a to će shvatiti tek kroz
igru, kroz druženje, kroz društvo i to ne danas ni sutra već
tokom celog svog detinjstva. Kada bi od najranijih nogu
znali kako da se igraju s vršnjacima bez te stalne
roditeljske intervencije, u igri van kuće gde mogu da se
sakriju od roditeljskih zaključaka i zapravo – torture,
znali bi da reše i sopstvene sukobe.
U kakvom mi to svetu
danas živimo?!
Spremni smo da
okrivimo sve i svakoga jer naša deca ne znaju više normalno
da se igraju, a zapravo ako realno pogledamo – mi (roditelji)
smo ti koji kontrolišemo svaki aspekt njihove igre.
Ako se napolju
posvađaju, intervenišemo rečnikom odraslih.
Ako je napolju hladno,
mi im organizujemo druženje s prijateljima, uz naše
prisustvo, a vrlo često i naše ideje čega bi deca mogla da
se igraju.
Deci tako ostaje jako
malo vremena i jako malo prostora da uopše razviju svoju
dečju igru. Za to što su se izgubile mnoge tradicionalne
igre, takođe možemo delimično zahvaliti roditeljima. Mi smo
ti koji deci nismo preneli tu tradiciju, mi smo ti koji
stalno pokušavamo da im nametnemo koje su igre dobre (sigurne),
a koje to nisu, a čak i kada je reč o najbanalnijoj igri –
između dve vatre – i od toga smo uspeli napraviti fijasko
jer je – kao “nebezbedna”.
Umesto nekada
bezbrižnog igranja fudbala, tenisa – danas imaju vreme za
takve igre jedino u terminima za treninge na koje ih
organizovano odvode i dovode, a jedini smisao takve igre je
takmičenje, ocenjivanje, pobeda. Gde je nestala igra?
O tome sve glasnije
govore i učitelji, koji su itekako primetili da je danas sve
više dece koja se u razredu dobrano bore sa svojim
osećanjima, osećajem pravde i u stvari se sve vreme traže da
im neka odrasla osoba da smernice kako da reše neki problem
– od konflikta s drugima do obične sitnice.
I na kraju ostaje
ironija da, uprkos tome što deca sve manje znaju kako da se
postave prema mnogobrojnim aspektima svog mladog života,
roditelji i dalje, sve više teže tome da svom detetu
organizuju doslovno svaki minut života i to onako kako
dobronameran roditelj misli da će biti najbolje i
najsigurnije za njihovo dete. Jer ako njihovo dete ne može
da pronađe svoje mesto u svom društvu, onda je tu roditelj
koji će mu pronaći neko drugo mesto. Vidite li ironiju
života u tome? Shvatate li koliko je važno ostaviti dete da
se uči na sopstvenom iskustvu, jer uprkos tome što roditelji
misle da će dete kroz organizovanu aktivnost biti
samostalnije, samopouzdanije i bolje integrisano u društvu,
to je u stvari samo jedna velika obmana.
Dokle god su im vreme
i aktivnosti savršeno organizovane, dokle god iz njihovih
usta izlaze roditeljske rečenice – dete nije ni samostalno
niti spremno da se nosi sa životom.
Ali, ako pustite dete
da se svaki dan igra sa svojim prijateljima, bez nadzora – u
školi i van škole, da se druže i svađaju međusobno, ono će
se tada na svom sopstvenom iskustvu učiti – veštini
pregovaranja, deljenju, rešavanju sukoba, empatiji,
velikodušnosti, sažaljenju, dobroti, ljubaznosti, veštini
zauzimanja za sebe i svoje stavove pa makar i fizički, kao i
mnogim drugim veštinama koje će mu itekako dobro doći u
životu.
I zato, dragi
roditelji, sve što možete da učinite jeste da napravite
korak nazad – odmaknite se od svog deteta dok se napolju
igra, prestanite dakontrolišete njihovu igru i mešate se na
svaki povik. Pustite decu da se igraju i bore za sebe, a
ukoliko mislite da to nije lako – jer šta ako se umešaju
drugi roditelji – tada, ako se relativno dobro poznajete,
sklopite pakt.
I odmaknite se
kolektivno od svoje dece na sigurnu udaljenost!
