Obećao sam u prošloj kolumni.
Objaviću svoju odluku. Pisao sam u utorak. Utorak je
otišao. Imao sam hitne profesionalne obaveze. Danas je
sreda. I ja imam odluku. Konačnu.
Pregovori su bili naporni i
nervozni. Rasprava je trajala dugo. Ipak, zajedno smo doneli
konačnu odluku. Pregledali smo sve činjenice, stavove,
predviđanja, scenarije, pretnje i savete.
Ko si to "ti"?
Ja, savest, volja, razum, srce i
taština.
Ah-ha...
Da. Nije bilo lako doneti
odluku. Bio sam rastrgan, rastrgan između odluka. Savest je
zahtevala da stojimo čvrsto i odlučno, bez obzira na
posledice i napade. Volja je insistirala da ne slušamo
spoljašnju galamu, da sami odlučujemo, dobro ili pogrešno,
odgovornost je samo naša. Um je uporno tražio detalje poput
Šerloka Holmsa. Srce je plakalo i molilo se. Vaniti je
zapalila cigaretu i stavila noge na sto. Nije ništa rekao.
Donošenje bolne odluke nije bilo nimalo lako.
I? Odluka?
Odluka je jednoglasna.
Nepromenljivo. Dugo se smatralo. Kaže, povlačim se sa
političke scene. Apsolutno. Nedvosmisleno. Moje kolumne u
Novoj Makedoniji više se neće baviti političkom situacijom
u Makedoniji. Ako uredništvo želi, nastaviću da pišem. Znam
da budem smešan na razne teme. Prestajem sa političkim
komentarima na Fejsbuku. O svemu drugom daću duhovite
komentare. Ili ozbiljni komentari, ali za treći. I
televizijski nastupi su gotovi. Osim onih deset dana u
Ljubljani i Puli. Već su mi sređeni. Napuštam bitku za
Makedoniju. Kukavičluk? Da sam kukavica, ne bih ni trčao na
bojno polje, a ti misliš šta hoćeš. Napuštam logor.
Da li se predajete?
Da. Odustajem.
Zašto?
Iz tri razloga. Poražen sam od
svetske izopačene moći. Bio sam okovan od strane
makedonskih političkih partija. Tako poražen i okovan,
makedonski narod me je pucao u glavu. Prvi put sam takvu
odluku doneo 27. aprila 2017. godine. Slomljena sam
činjenicom da je CIA pobedila jednu državu i čitav jedan
narod kroz otrcani scenario. Scenario su izradili
menadžmenti SDSM i DUI i pojedinci iz VMRO DPMNE. Narod je
zanemeo. Institucije su nestale. Svi su se ponašali ludi,
niko nije postavljao prava pitanja. Zašto poslanici SDSM i
DUI na početku sednice nisu glasali za predsednika
skupštine? Zašto su čekali da se narod okupi pred
Skupštinom? Zašto su pojedini poslanici DUI javno rekli da
znaju šta su, a da im niko ne odgovara? O glasanju bez
većine, bez zapisnika, van procedure i zakona ne želim ni
da pričam. Niko se živ nije time bavio. Pao sam u očajanje.
Hteo sam da dignem ruke i odem na pusto ostrvo. Moja savest
se predomislila. Sramota je napustiti bitku kada je najteže.
To mi je rekao. Poslušao sam je. Ponovo sam odlučio da
odustanem od svega 29.11.2017. Hapsili su i zatvarali
ustavobranitelje. Usred policijskog politički montiranog
procesa. Otišla sam na sud. Ako ne računam poslanike VMRO
DPMNE, tamo nije bilo ni stotinu ljudi. Jedna misao mi je
probola srce. Makedoncu treba vođa da bi imao ko u zatvor
umesto njega, jer ima pametnijeg posla. Da sedite na
Fejsbuku. Pao sam u veći očaj. Vil se predomislio. Hoćeš
li i njih ostaviti, upitao me je. I šta mogu da uradim?
Nemam ni snage ni novca da pomognem. Ali možete pisati o zlu
sa kojim se suočavaju, to mi je vratilo moju volju. I
vratila mi se volja za borbom.
Rusjakov!
Da?
Da li se još uvek mučite sa
svojom emocionalnom istorijom?
A-ha, još sedam-osam stranica,
pa ako ti se "ne sviđa ovaj program, slobodno ugasi svoj
jebeni Hitachi".
Očekujemo nešto drugo od vas...
Ja nisam džuboks. Treće
razočarenje usledilo je dvotrećinskom većinom koja je
otvorila Ustav. Nisam mogao da verujem šta sam video.
Psihopatija koja se odvijala pred mojim očima me je
zapanjila. Sva pravila igre su prekršena. EU je preko Hana
blagoslovila nasilje nad poslanicima. Referendumska volja
građana je poništena. VMRO DPMNE nije izveo svoje članstvo
na ulice. Preostalih 900.000 Makedonaca koji su pobedili na
referendumu ostalo je kod kuće. Verovatno su svi čekali da
Bog dođe i sredi stvari. Zlo je sledilo svoj nacistički
projekat. Nešto je vrisnulo u meni. Zaustaviti! Bitka! za
koga umireš? Nikoga nije briga. Reći će jedno drugom na
Fejsbuku i to je to. I potrošiš se, poludiš. Dakle, dosta
je, gotovo! Ali razum nije tako mislio. Ošamario me je što
sam podigao ruke. Istina nikad nije mrtva. Možda je sada
silovana, bačena u kliničku smrt, ali nije mrtva. Dokle god
je tražite, ona ima priliku da izađe na videlo. Vratio sam
se u bitku i bez izlaska.
Da li je gotovo?
Da li ti je dosadno?
Mislite da imamo sve vreme da
vam čitamo ovaj roman?
Mislite da nisam žrtvovao svoje
vreme?
Koliko je sati?
12 godina. Posle ovih 12 godina,
rekao sam sebi, glupo je dizati ruke. Sve sam uložio.
Poslušao sam razum. Nastavio sam. Rekao sam sebi, samo neka
pokušaju, dobićemo im 300.000, 500.000. I imao sam milion
nade. I došao je dan. Oni su glasali za Severjanistan. Uz
nasilje, ucene i amnestiju. Niko ni prstom nije maknuo. Pred
skupštinom.. hor cvrčaka. Te noći sam se napio u nesvesti.
Nikada se nisam onesvestio. Sledećeg dana sam odlučio.
Gotovo je. Izgubio sam svu životnu snagu. Razboleo sam se.
Tekstovi nestaju iz mene. Sada je stvarno gotovo. Samo da se
obratim svojim čitaocima. Odmarao sam se dva dana. Sada se
srce pobunilo. Krvarim, rekao mi je. Shvatio sam, ne mogu a
da se ne borim za Makedoniju. Moje srce će umreti.
A 5. maj?
Hoćemo li doći do toga?
Kada?
Ja sam gospodar svojih linija. I
nastavio sam da pišem. Za traženje televizora. Za borbu
protiv uvrnute moći. A onda su došli ovi predsednički
izbori. Nisam mogao da verujem svojim očima i ušima.
Makedonska tkanina se jela među sobom. Tako surovo, sa
uvredama i mržnjom. Krivica i etikete su letele. Da glasamo
ili da bojkotujemo? Krajnje glupa dilema mrzeti, zar ne? Ali
većina nije tako mislila. Ljudi su poludeli. Bilo mi je
drago što nisam bio deo toga. Pokušao sam da pošaljem
poruku. Niko me nije čuo. Osećao sam se kao brodolomac na
splavu između dva ogromna talasa koji su se spremali da se
sudare i raspadnu, udavivši i mene. Bojkot mrzi glasanje.
„Glasanje“ mrzi „bojkot“. VMRO DPMNE plaši Talatom
Džaferijem. Besmislen. Njegov izbor je zločin. Sve posle je
protivustavno, protivzakonito. Jednog dana će svaki sud
nezavisan od politike sve to poništiti. BOJKOTUJEM plaši
legitimisanjem SEVERNE ako izađeš da glasaš. Besmislen.
Severna Makedonija je zločin. Sud nezavisan od politike će
ga poništiti. Doživeo sam da čitam gluposti o Durlovskom.
Čovek koji je žrtvovao globalnu karijeru i porodicu, koji je
praktično robovao Makedoniji, pročitao sam kako ga napadaju
ljudi čija je najveća žrtva kratak bol u kičmi zbog dugog
sedenja pred kompjuterom. Rekao sam sebi, ovo je noćna
mora. Napisao sam kolumnu. Ponovo sam pokušao da zvučim
ujedinjeno. Rekao sam da nisam doneo konačnu odluku o ovim
izborima. U svakom slučaju, opljačkali su me. Rusjakov,
patetičan si, dosta nam je tvojih emotivnih ispada.
Rusjakov, umoran si, sad ostani i mi ćemo sačuvati
Makedoniju, znamo kako. Rusjakov, pišeš mnogo gluposti, piši
kako hoćemo! Konačno je Vaniti otvorila oči. Smiri se,
rekao sam joj.
Lice mu se smrknulo, spustio je
noge sa stola i zgnječio cigaretu. Znao sam, posle Savesti,
Volje, Razuma i Srca, na nju je došao red. Sujeta je udarila
pesnicom o sto.
Čuješ li ih, vikao je
stresajući mi celo telo. Oni vam govore šta da pišete, kako
da mislite. Sebi se da će spasiti Makedoniju, svi su oni
mesije na sve strane, sve su to makedonski narod, i jedni, i
drugi, i drugi, svi oni sve znaju, a ti si patetičan
emotivac kome nema mesta u ovom ratu, da li slušaš
Slušam ih.
Pa, u pravu si. Apsolutno. Ovde
završavaš. Gotovo je. Ja sam te ostavio, nisam ti smetao,
slušao si Savest, Volju, Razum i Srce. Sada je moj red. A ja
kažem, završi, finito, ende, konj. Ovde se ukrštate vi i
makedonska politika.
A Makedonija?
Oni će je spasiti. I jedan, i
drugi, i treći. Svi zajedno. I sve pojedinačno, jer ako ih
čitate, svako od njih je lično makedonski narod. Završili
ste sa ovim putovanjem. Dvanaest godina putovanja. I rat, ne
sa vetrenjačama, već sa pravom uvrnutom snagom. Zaboravio
se. A kada zaboraviš sebe, zaboraviš i svoje najmilije.
Dvanaest godina i šta je urađeno? Kada ste imali trideset
godina, kada ste bili u punoj snazi, kada ste shvatili da
imate hiljade priča u sebi i da sve znate da napravite
umetnost, odlučili ste da se borite protiv toga i da se
borite za Makedoniju. A mogao bi da radiš na sebi, da se
trudiš da svoju reč izađeš na svetsko tržište, zaradiš
dovoljno da ti i tvoji najmiliji imaju normalan život, a ne
borbu za opstanak. Ponosno ste tvrdili da vam novac i slava
ništa ne znače, da je Makedonija najvažnija. Pa je izabrao.
Nije vas zanimala materijalna korist, niste imali političke
ambicije, samo čistu borbu za Makedoniju. Borio se sam. Nema
leđa, nema stečene udobnosti, nema ničije pomoći. Zatvorio
je sva svoja vrata. Stekao je moćne neprijatelje. Čuo je
pretnje, mračne telefonske pozive, neviđene napade, uvrede i
optužbe, etikete i tračeve. Lagali su da materijalizujete
svoju borbu, da ste megafon, da ste zaradili 200.000 evra
samo kada vam je isključena struja, da ste imali 500.000
evra kada niste mogli da kupite lek za majku. Bilo je meseci
kada bi, da nije bilo tvojih prijatelja, jeo stare cipele
kao Čaplin. Evo i sada je tako. Nije te bilo briga za to.
Makedonija, identitet, ime... to vam je bilo najvažnije.
Nisi stekao nikakva materijalna dobra, nemaš svoj krov nad
glavom, nemaju ni roditelji. Živite od danas do sutra, iako
već danas znate da će sutra biti isto kao juče. Nije
stvorio dom, porodicu, budućnost. Nemate ličnu kartu,
zdravstveno osiguranje, nećete imati ni penziju. Ti ne
postojiš. I povrh svega, pišaće ti po glavi, jer uvek se
nađe neko ko hoće da ti se popiša. Sad je dosta. Zaustavi
se ovde. Pustite ostale, gotovi ste. Radićete na sebi i
svojoj umetnosti. Radićete za sebe i svoje najmilije. Za
tebe je rat gotov, neprijatelj i tvoji saveznici su te
porazili. Zajedno. Sada to neće biti nimalo lako. Nemate
trideset, već četrdeset i dve godine. Nemate tu snagu i
koncentraciju. Zato imate više znanja i priča. Ući ćeš u
drugu bitku, bitku za sebe.
To je sebično.
Baš tako. Od danas ste sebični.
Borite se za sebe. Za njegovu umetnost. Za roditelje, brata,
prijatelje. Ako uspete, pomoći ćete i njima. Zaboravljaš
na Makedoniju koja je zajebala severodžastan, sad te
interesuje svet. Ako uspeš, pomoći ćeš, ako ne uspeš,
pokušao si. Materijalno, iz ove situacije sada ne možete
pasti ispod. Zato recite zbogom njima!
Zbogom!
Još jednom!
Zbogom!
Rusjakov!!!
Da?
Govorim li ja tebi ili tvojoj sujeti?
Sa mnom.
Pa oni su đubre bez presedana.
Trebaju nam dani da čujemo zbogom. I očekivali smo stav.
Nije li "zbogom" stav?
Možda je stav, ali nas zanima
nešto drugo.
Povratak Republike Makedonije
može se desiti samo na dva načina. Ili kroz revoluciju, ili
kroz institucije. Preveliki sam usamljenik za revoluciju, od
tada institucije gledam kroz kafkijanske naočare i sa
harmsovskom kapom na glavi. Revolucije su prošlost (mislim
na one prave, a ne šarene farse), kod nas ne možete da
naterate ljude da protestuju, a da bi institucije
funkcionisale treba da se menja svet. Dakle, ni jedni, ni
ostali koji se kunu da su pravi izbor, neće vratiti
Makedoniju. Jer mi smo ti koji smo je izgubili. Za nju su
jedina nada neke buduće generacije.
Hoćeš da kažeš da smo svi
beskorisni?
Niste beskorisni, ali niste ni
rešenje. Na kraju će opet pobediti izopačena vlast, a vi
ćete kriviti jedni druge. Tako će biti sve dok gazimo u
plićaku misleći da plivamo u dubini.
Hoćete li glasati ili ne?
Nisam glasao u prvom krugu.
Glasaću u drugom krugu ako popis krene. To će biti moja
poslednja javna politička aktivnost. Nastaviću da se borim
za Makedoniju sam, ali kroz svoju umetnost, ako uspem da se
afirmišem i afirmišem.
Znaš da ćemo i mi piškiti na
ovaj papir?
Znam. Nećeš biti prvi. Ali ti
ćeš biti poslednji. Zato što sam završio ovde.
Toliko reči, ali nije rekao
ništa.
Stoga, ubuduće ćeš ti
govoriti, ja ću ćutati. Mada mislim da sam to rekao i
ovde. Mnoge stvari. Koji ću koristiti kao nacrt za završno
poglavlje romana koji pišem. Roman o poslednjih deset godina
svetskog i domaćeg ludila bačenog kao osiromašeni uranijum
na Makedoniju.
Konačna odluka?
Definitivno.
izvor: zase.mk ›››
.jpg)
_001.jpg)