Postoje iznesene reči, koje
nadilaze vreme u kojima su izgovorene i neposrednu publiku
kojoj su upućene. Na primer, govor Dostojevskog prilikom
oktrivanja spomenika Puškinu. Ili Čerčilovo obraćanje u
Fultonu, koje je obeležilo početak Hladnog rata. Naravno, tu
spada i Ciceronova beseda protiv Kataline, kada je
izgovorena naširoko poznata fraza: „O vremena, o običaji“.
Nesumnjivo da je spisak uticajnih obraćanja veoma dug.
Nećemo pogrešiti ako u njega unesemo i besedu Aleksandra
Solženjicina u Harvardu, juna 1978. godine. Tada je on od
pisca postao propovednik, koji je raskrinkao sve mane
Zapadnog društva u duhu proroka Jeremije.
Amerikanci i danas proučavaju
njegov govor, često izvlače iz njega citate, a delove uče
napamet. Ne svi Amerikanci, razume se, već oni koji se
zanimaju povezanošću istorije sa savremenošću, ili oni koji
se bave političkim naukama. Veliki broj tvrdnji, koje je
tada izneo Solženjicin, ne samo da nisu postale neaktualne,
već su poput starog vina, sazrele i dobile novo dublje
značenje. Pored toga, mnogi problemi, na koje je Solženjicin
ukazao, nisu se odnosili na tadašnje rusko društvo. Međutim,
danas se naša realnost u tolikoj meri izmenila, da su sve
rane Zapada i nama postale jasne. Mi smo zaraženi novim
bolestima, koje su se probile kroz srušenu barijeru, koja
nas je nekada delila. Zato ne smemo biti gori od američkih
istoričara i politikologa. Hajde da vidimo šta nam
Solženjicin poručuje iz daleke 1978. godine.
On je započeo svoj govor s
činjenicom, da se Zapad s visoka odnosi prema ostatku sveta
i da mu stoga manjka razumevanja. Zapad je odavno uveren da
„svi delovi naše planete treba da se razvijaju s ciljem da
dostignu nivo zapadnog sistema, koji teoretski predstavlja
najviši stupanj razvoja“. „Sve države se ocenjuju na osnovu
toga koliko su napredovale na tom putu“. Onaj koji je
ostvario mali napredak, po svemu sudeći, je ili varvarin,
ili ga „sputavaju zli diktatori“. Tu se daju primetiti
neizgovorene tvrdnje, koje postaju jasne iz konteksta
savremene politike. Varvari treba da budu prosvećeni, zarad
njihove koristi, a zle vladare treba rušiti, pomoću izvoza
demokratije. Takav zaključak se nameće sam po sebi, ako
imamo u vidu zapadni osećaj superiornosti i jednostranosti.
Sve je to proizvod zapadnog nerazumevanja drugih
civilizacija. Gruba je greška pomisliti da mi možemo biti
objašnjeni, isključivo pomoću zapadnih mera.
Dalje, Solženjicin analizira
život u zapadnim demokratijama, sa svoje tačke gledišta. On
bukvalno poručuje: vi nas ne razumete. Ne razumete ni naše
uspone, ni naše padove. Niste nas razumeli ni u carsko doba,
a ponavljate svoje greške i u svojetskom periodu. Zato mi
vas dobro razumemo. Jasnu su nam vaši uspesi, ali i porazi.
Pošto on nije došao da hvali, već da leči, njegova prva
lekcija je „pad hrabrosti“. „Celo zapadno društvo je
izgubilo hrabrost“. On tu ne misli na svakog pojedinca, ima
mnoštvo hrabrih vojnika, sportista, vatrogasaca i drugih.
Solženjicin cilja na samo društvo u kome vidi malaksalost,
višak komfora, potpunu opuštenost. Hrabrosti, pod takvim
uslovima, ne može biti. Isti je slučaj bio sa Rimom, koji je
odbacio strogost republikanske epohe i upao u imperijalnu
dekadenciju i nadobudnost. Zbog toga je Putin i postao
najprimetniji političar današnjice. On poseduje sve muževne
kvalitete: strpljivost, moć analize, preciznost u
izražavanju, preimućstvo uma nad osećanjima i još mnogo
toga, što ga izdvaja od ostalih evropskih političara. Dva
stuba zapadne civilizacije: Sloboda i zakon
U drugom delu svog govora,
Solženjicin ističe dva stuba zapadne civilizacije na kojima
sve počiva. To su: sloboda i zakon. Čovek je slobodan od
rođenja. To piše u svim osnovnim deklaracijama. Ljudi teže
ka blagostanju, a u tome im pomaže strogo poštovanje zakona.
To je duša Zapada u dve reči. Sloboda i zakon. Sloboda je,
po mogućstvu, bezgranična, a legalizam je, po pravilu,
bespogovoran. Malo je onih, koji primećuju da su sloboda i
legalizam u sukobu. Solženjicin, skoro kao apostol Pavle,
ukazuje na ograničenost zakona i predstavlja svojim
slušaocima neophodnost blagodati. Njima nedostaje blagodat,
nedostaje im „Reč o Zakonu i Blagodati“.
„Sav život sam proveo pod
komunizmom i reći ću vam: užasno je ono društvo u kome
uopšte nema pravnih merila. Ali, društvo u kome nema drugih
merila, osim pravnih, takođe nije dostojno čoveka“, kaže
Solženjicin. Na tom mestu se u stenogramskom zapisu po prvi
put sreće reč „aplauz“. „Pravo je odviše hladno i formalno,
da bi moglo blagodatno da utiče na društvo. Kada je ceo
život prožet pravnim odnosima, stvara se atmosfera duševne
osrednjosti“. Nedaće, koje očekuju čovečanstvo, neće biti
rešene legalizmom, tvrdi autor.
To je još i Konstantin Leontjev
primetio tvrdeći da se Evropljanin, sa njegovim prosečnim i
sveopštim idealima, koji se tiču samo ovozemaljskog, a ne
večnosti, pretvorio u oruđe opšte destrukcije. Nosilac
ideologije Novog doba, melje svu raznolikost i složenost
sveta. To i jeste carstvo osrednjosti. Pritom car
mediokriteta bez prekida poziva na slobodu i jednakost. Više
tu nema mesta ni za bratstvo, jer to je već nešto povezano
sa porodicom, sa krvnim srodstvom. A ništa krvno nam više ne
treba, kao i ništa porodično. Potrebni su nam sloboda i
jednakost u veoma uskom značenju. U skladu sa tim, govornik
upozorava: „Zaštita prava ličnosti je dovedena do takve
krajnosti, da društvo ostaje bez zaštite (opet aplauz)… od
raznih ličnosti, tako da je na Zapadu došlo vreme da se
štite ne samo prava ljudi, već i njihove obaveze (aplauz)“.
Da li brbljivci, kojima su puna
usta prava, često pominju obaveze? Teško. Pa ipak, prava i
obaveze su povezane, one su potrebne jedna drugoj, poput
desne i leve ruke. Borba za prava bez spominjanja
fundamentalnih obaveza, dovodi do toga da će „društvo ostati
nezaštićeno od provalije ljudske grešnosti, na primer doći
će do zloupotrebe slobode u svrhu moralnog nasilja nad
omladinom, kao što su pornografija, prestupništvo ili
huligansko ponašanje“. Solženjicin je u drugim govorima
pričao o „slobodi“ koja dopušta da čitav grad bude oblepljen
neprijatnim reklamama, o „slobodi“ džabalebaroša da žive na
račun društva, o „slobodi“ države da ruši suverenost drugih
međunarodnih subjekata, umesto da se pozabavi sopstvenom
ekonomijom. Pominjao je on na desetine vrsta tih „sloboda“.
Ali to su druge besede, dok se u ovoj Solženjicin osmelio da
govori o grehu.
Izvor neisceljenih bolesti
zapadne civilizacije, po rečima Apostola, on vidi u
pogrešnoj humanističkoj pretpostavci da je „čovek, gazda
ovoga sveta, koji u sebi nema zla, već svi poroci proizilaze
iz pogrešnih društvenih sistema, koji treba da budu
ispravljeni“. „Čudno je da, iako su na Zapadu stvoreni
najbolji materijalni uslovi za život, tamo beležimo višu
stopu kriminaliteta, nego što je to slučaj sa Sovjetskim
Savezom, u kojem caruju siromaštvo i bezakonje (o siromaštvu
i bezakonju je moguće diskutovati – A.T.)“. To je sasvim
hrišćanski pogled na unutrašnju prirodu čoveka i kako je ona
narušena prvobitnim grehom.
Sva psihička oboljenja 20. veka
otelovljuje štampa
Po mišljenju Solženjicina, sva
psihička oboljenja 20. veka otelovljuje štampa. Dubinsko
značenje je apsolutno neprihvatljivo, medijima su potrebne
samo senzacije. Oni plasiraju lažnu devizu „svi imaju pravo
da znaju sve“. To geslo je lažno, jer postoji i više pravo
„ne znati“, ne prljati svoju dušu spletkama, praznim pričama
i besmislicama. Čak i ta izvikana sloboda medija je
prolazna. Nema tu više nikakve konkurencije, mas-mediji
deluju gotovo jednoobrazno i uigrano.
To ja prepričavam misli
Solženjicina onako kako ih lično doživljavam. I ne znam šta
vi mislite, ali meni se čini da je on došao do samog korena
problema.
„Bez bilo kakve cenzure na
Zapadu se sprovodi podrobni odabir misli, koje se dele na
one koje su u modi i one koje nisu. Misli, za koje se veruje
da su nezanimljive, nemaju dostup ni štampi, ni knjigama, pa
čak ni univerzitetima, iako ne postoje nikakve formalne
zabrane. Vi ste slobodni samo pravno, ali ste robovi
trendova“. Pokušajte da oborite tu tezu. Ili si u trendu,
ili ne. Ako kojim slučajem nisi „in“, osetićeš se kao da si
u pustinji, usred tog carstva slobode, bez ikoga ko bi mogao
da čuje tvoje mišljenje.
Ne propagiram socijalizam ali ne
bih predložio ni zapadni model – stvar je u potrazi za
pravim putem
Ako je ovde sve tako loše, a
zašto se Vi lepo ne vratite u crvenu Rusiju, gospodine
Solženjicin? Ili nam Vi kao ideal predlažete socijalizam?
Takva pitanja su bila neizbežna i logična. Pisac je
odgovarao, da socijalizam kao model, ni u kojem slučaju, ne
predlaže i ne propagira. Ali da i zapadni model ne bi
predložio svom narodu. Stvar je u potrazi za pravim putem, a
ne u odabiru između već postojećih, to je suština.
Proces mišljenja na Zapadu je
binaran – plus ili minus, dobro ili loše. Ali pored toga,
ima još i gore i bolje. Odgovore treba tražiti, a ne birati
(to treba uporediti sa testovima, koji pokušavaju da ocene
znanje, a zaista ubijaju umne sposobnosti).
Pisac ih je podsetio da „u 20.
veku zapadne demokratije nisu samostalno pobedile ni u
jednom velikom vojnom sukobu već su se svaki put ograđivale
od protivnika uz pomoć svog kontinentalnog saveznika, čije
vrednosti nisu prihvatale“.
Ovo je dragocena misao: dva
rata, koji su nazvani svetskim, nisu bili svetski. To su
bili sukobi unutar zapadne civilizacije, ratovi
samouništenja!
Gola sloboda ne rešava probleme
čovečanstva, već samo stvara nove. Solženjicin je imao
hrabrosti da podseti da se ideja slobode rodila u
hrišćanskom, a ne u nekom drugom društvu. I ta ideja
podrazumeva, pre svega, odgovornost, a ne popustljivost.
„Ako već nije na pragu propasti,
onda je svet došao do prekretnice istorije, jednake onoj
koja je vodila od Srednjeg veka ka Renesansi i od nas se
očekuje da imamo duhovnog žara, da se uzdignemo do novog
horizonta, do nove ravni života, gde neće, kao u Srednjem
veku, biti odbačena naša telesna priroda, ali što je još
važnije, gde neće, kao u Novo doba, biti zgažena naša
duhovnost“. Dalje ostaje samo Amin i aplauzi.
Rečeno u Harvardu, godine 1978. od rođenja Isusa Hrista.
Piše: Protojerej Andrej Tkačov
S ruskog preveo: Aleksandar Đokić
pravoslavie.ru
.jpg)
_001.jpg)