Nisam baš navikao na nastupe kao
što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom
mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih
koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna
predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom
toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će
to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na
ovo odlučujem ovde.
Sam fakt učešća na ovom
festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički
karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli
da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje
vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je
otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.
Apokalipsa je možda najveće
poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u
suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo.
Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih
tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana.
Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje
tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne
treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato
što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako
je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se
može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni
smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo,
nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan
broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan
broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa
je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika
koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi
živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se
pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo
istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o
približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je
onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju
ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak,
uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa
tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše
Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u
tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja
čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim
životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se
naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi
zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog.
Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih
cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali
sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao
nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno.
Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila
čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću
primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon
Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me
nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo
Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o
postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo
zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i
vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše
fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je
stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima
slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i
ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često
postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto
se javlja takvo pitanje kada mi nesumnjivo znamo da
stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac
jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao?
Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da
umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad
stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo
da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu
da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu.
Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega
stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu
koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo
da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se
objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj
umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička
traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam
da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja,
– uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog
veka na vašaru sa ciljem čiste zarade.
.jpg)
Nedavno sam bio u Vatikanskom
muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom
religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je
užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela,
postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da
zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku
upravu. To je prosto poražavajuće.
O savremenoj krizi. Mi živimo u
pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša
nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode
koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz
druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da
bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko
strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi
grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani
tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara
proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje
da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi
se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali
od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako
kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne
razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao
da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne
možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na
kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za
novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je
čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo
moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao
divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim
mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U
svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema,
ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.
Zatim, na planu istorijskog
razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima,
da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve
čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas
lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost
nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je
bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje.
Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski
fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno
zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva
je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više
harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad
počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka,
kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu.
Šta je Apokalipsa? Kao što sam
već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću
i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema
Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne
proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo
reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i
umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i
stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu
barijeru bola koja je njemu dostupna.
.jpg)
O našem konformizmu. U
Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni
studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si
mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta
svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa
grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one
koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.”
Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte
– početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na
razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski,
postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji
je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se
čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja
velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su
osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi
junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili
taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine
u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv,
čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve
više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je
pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je
sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se
svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se
osetio slobodan i sretan je – hrabrost.
Na neki čudesan način svi ovi
problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na
kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je
neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada
priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne
osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam
svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve
ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da
spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim
omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno
shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo
od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači
biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U
tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa
strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno:
ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga
sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što
je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego
takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe.
Ne želim da kažem da sam ja
uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko
sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja
smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne
slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti
jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan
pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u
sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi –
nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno
nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali
za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao
Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena
na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo
inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš
koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju
duše.
.jpg)
Povodom nestanka prostora i
vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su
zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I
zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje
zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače
kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše
se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak.
Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo
posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik
o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu
napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje)
otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.”
Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je
sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je
neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija
slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!
Postoji knjiga u kojoj je autor,
Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju
priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je
zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome.
Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz
dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način
sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i
samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne
pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To
jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još
veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno,
moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju
krajeva, uvek čudo.
Evo još jedan odlomak iz desete
glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo
kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu
ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova,
koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na
njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.”
Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna.
Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda
sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam
gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori:
Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.”
Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao
da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka?
Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana
Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa
smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo
shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje
umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu
sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih
mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom
životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih
znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu
sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno
neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo
dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno
zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi
beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je
nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato
takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi
daje nadu nego što me plaši.
I sada se ja pitam: šta treba da
radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja
više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se
promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što
sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim
počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća
jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako
u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa
ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je
upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da
prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje
moja ljubav prema samom sebi.
Hoću da se zahvalim onima koji
su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa
novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da,
razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost
ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do
nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije
moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim
svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom
pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se
odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku,
kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava
zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući
dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik
može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova
reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio
srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća.
.png)
.jpg)
.jpg)