U Škotskoj sam bio vaspitavan
tako da verujem da su policajci dobri ljudi koji će mi uvek
pomoći. Zamislite moje iznenađenje kada sam sa svojih 19
godina prvi put otišao u Ameriku i na Tajms skveru u
Njujorku pitao policajca gde je najbliža pošta, a on me
zasuo bujicom psovki. Toliko sam se zbunio da sam važna
poslovna pisma ubacio u kantu za smeće koja je ličila na
poštansko sanduče.
Evropljani u principu imaju bolje
mišljenje o svojoj državnoj upravi od Amerikanaca, koji su
poslovično nepoverljivi i kritični prema svojim vlastima na
svim nivoima. Ali oni plaćaju poreze tim vlastima, koje im
zauzvrat pružaju razne usluge koje im život čine lakšim.
Amerikanci, kao i mnogi građani bogatih zemalja sveta,
uzimaju zdravo za gotovo svoj pravni i regulatorni sistem,
državne škole, zdravstvenu zaštitu i penzijsko osiguranje,
puteve, odbranu, diplomatiju i velike državne investicije u
naučna istraživanja, naročito u oblasti medicine. Naravno,
često su nezadovoljni tim uslugama i smatraju da one treba
da budu bolje. Ali većina ljudi na zapadu plaća porez. Ako
se nekome ne dopada kako se njegov novac troši, o tome se
pokreće živahna javna debata, a na redovnim izborima glasači
utiču na promene prioriteta u svojoj zajednici.
Sve ovo je očigledno i praktično
se podrazumeva među stanovnicima bogatih zemalja sa
efikasnom upravom. Ali veći deo svetske populacije ne živi u
takvim zemljama.
U većim delovima Afrike i Azije
državna uprava nije u stanju da prikupi poreze i obezbedi
javne usluge. Društveni ugovor između vlasti i građana –
nesavršen i u bogatim zemljama – u siromašnima često ne
postoji. Njujorški policajac je bio samo neuljudan (i zauzet
regulisanjem saobraćaja). U mnogim zemljama, policajaci koji
treba da štite građane koriste svoj položaj da im otimaju
novac ili da ih progone po nalogu moćnika.
Čak i u zemljama sa srednjim
prihodom kao što je Indija, državne škole i bolnice trpe
zbog masovnog (nekažnjenog) izbegavanja plaćanja poreza.
Privatni lekari svojim pacijentima prepisuju inekcije,
infuzije i antibiotike, ali država ne kontroliše njihov rad,
a mnogi od njih rade bez potrebnih kvalifikacija.
Širom sveta u razvoju, deca umiru
zato što su rođena na pogrešnom mestu – ne od egzotičnih i
neizlečivih oboljenja, već od običnih dečijih bolesti koje
se na zapadu uspešno leče već sto godina. Bez države koja
obezbeđuje rutinsku zdravstvenu zaštitu, deca u ovakvim
zemljama i dalje umiru.
Isto tako, ako su zakonodavni i
pravosudni kapaciteti državne uprave nefunkcionalni, i njena
preduzeća stagniraju. Bez efikasnog sudstva nema garancija
da će inovativni preduzetnici ostvariti zaradu od svojih
ideja.
Odsustvo državnih kapaciteta – to
jest zaštite i usluga koje se u bogatim zemljama
podrazumevaju – jedan je od glavnih uzroka siromaštva u
svetu. Bez efikasne države koja sarađuje sa aktivnim i
angažovanim građanstvom, mali su izgledi da se ostvari rast
potreban za eliminaciju globalnog siromaštva.
Bogate zemlje često produbljuju
ovaj problem. Inostrana pomoć – transfer novca iz bogatih u
siromašne zemlje – u nekim slučajevima daje dobre rezultate,
naročito u oblasti zdravstvene zaštite. Mnogi ljudi su
preživeli zahvaljujući ovoj pomoći. Ali ona takođe podriva
razvoj lokalnih državnih kapaciteta.
Najočigledniji primer su afričke
zemlje, koje primaju direktnu pomoć u iznosu koji često
premaša polovinu njihovog godišnjeg budžeta. Takve vlade ne
teže uspostavljanju društvenog ugovora sa građanima, a nisu
im nužni ni parlament ni efikasan sistem naplate poreza. Oni
odgovaraju samo svojim popustljivim donatorima, koji rade
pod pritiskom sopstvenog građanstva, koje zahteva da se
pomogne siromašnim zemljama. Zapadni donatori zasipaju
novcem vlade siromašnih zemalja, ponekad i više nego što su
ove to tražile.
Kako bi bilo da zaobiđemo državu
i novac dajemo direktno siromašnima? Naravno, kratkoročni
efekti bi bili bolji, naročito u zemljama u kojima inostrana
pomoć ne stiže do siromašnih. Potreban je zapanjujuće mali
iznos – 15 američkih centi dnevno od svake odrasle osobe iz
bogatog dela sveta – da svi ljudi na planeti pređu granicu
siromaštva od jednog dolara dnevno.
Ali to nije rešenje. Siromašnim
zemljama su pre svega potrebne funkcionalne vlade;
isključivanje državne uprave iz jednačine popravlja stvari
na kraći rok, ali osnovni problem ostaje nerešen. Siromašni
ne mogu večno da zavise od zdravstvene zaštite kojom se
upravlja van njihovih zemalja. Inostrana pomoć umanjuje
izglede za razvoj siromašnih zemalja, a osnovni uslov za to
je efikasna vlada spremna da sarađuje sa stanovništvom i
razmišlja o zajedničkoj budućnosti.
Prva stvar koju možemo da učinimo
je da sprečimo naše vlade da ovakvim zemljama otežavaju
izlazak iz siromaštva. Smanjivanje pomoći je jedna od
mogućih mera, ali ona mora biti podržana kontrolom trgovine
oružjem, izmenama trgovinskih politika i propisa o
subvencijama u bogatim zemljama, pružanjem tehničke i
savetodavne pomoći bez finansijskog uslovljavanja i razvojem
lekova za bolesti koje pogađaju siromašne. Ne možemo im
pomoći slabljenjem njihovih već slabih državnih uprava.
.jpg)
_001.jpg)