Iza svakog čoveka koji sada živi
stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj
umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto
milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer,
jednom neobičnom podudarnošu, postoji tako|e oko sto
milijardi zvezda u našoj lokalnoj vaseljeni, Mlečnom Putu.
Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad živeo, u ovoj
Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste
sunce, često daleko blistavije i veličanstvenije od male,
obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce. A mnoga - možda
pretežna većina - među tim stranim suncima imaju planete što
kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu postoji
dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev od
prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili
pakao - veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i
pakala sada nastanjeno i kakvim sojem stvorenja - to ni na
koji način ne možemo pretpostaviti; najbliži među njima
milion puta je udaljeniji od Marsa ili Venere, odredišta
koja će ostati nedostižna i narednom pokolenju ljudi. Ali
prepreke razdaljine se ruše; jednog dana srešćemo sebi ravne
ili svoje gospodare među zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa
ovom izglednom mogućnošću; neki se još nadaju da ona možda
nikada neće postati stvarnost. No, sve veći broj se pita:
'Zašto do takvih susreta već nije došlo, budući da se i mi
već nalazimo na pragu otiskivanja u svemir?'
Uistinu, zašto nije?
_001.jpg)