Današnji svet funkcioniše
kao dobro nauljena i podešena mašinerija kojoj nedostaje
poneka mrvica peska. U vremenu kada raste desnica širom
Evrope, bilo bi veoma dobro da ima više ljudi koji bi rekli
„Ne, ne želim da budem deo toga“. Ne moraju da budu kao
Gandi, dovoljno je to jednostavno „Ne“, kaže u razgovoru za
Sputnjik nemački glumac August Dil.
Na 48. Festu premijerno je
prikazan film „Ukradeni život“ (Hidden life) Terensa Malika,
sugestivna priča o Francu Jegerstateru, austrijskom seljaku
koji je odbio da se zakune na vernost Hitleru i odbio da
služi u armiji koja ubija nevine ljude. August Dil tumači
lik ovog hrabrog čoveka koji je ostao istrajan u odbrani
sopstvenih uverenja, uprkos ceni – sopstvenom životu.
Rođen i odrastao u nekadašnjem
Zapadnom Berlinu, August Dil kaže da je svestan tereta
prošlosti koji i dan-danas nosi njegova nacija i ocenjuje da
je današnji svetski poredak u velikoj meri posledica upravo
te i takve prošlosti. Zbog toga je, kako kaže, veoma važan
film koji govori o čoveku koji je rekao „Ne“ sistemu.
„Današnje društvo je „DA
društvo“. Svi rade iste stvari, koriste iste uređaje, iste
načine za komunikaciju. Svi uskačemo u isti voz, a ono što
nedostaje jeste neko ko ne želi da bude deo svega toga. U
vreme naših roditelja još su i postojali neka vrsta otpora i
sposobnost čoveka da kaže „Ne“, ali danas osećam da nema
dovoljno nemira, nereda. Mašinerija na osnovu koje
funkcioniše čitav svet je veoma dobro nauljena i podešena,
nedostaje joj poneka mrvica peska koja bi je poremetila. Ne
mislim da čovek treba da bude Gandi da bi menjao svet,
ponekad samo jedno jednostavno „Ne“ može sve da poremeti.
Da li uopšte poznajete ljude
koji danas umeju da kažu „Ne“, da li ih imate među svojim
poznanicima?
- To može da funkcioniše i na
veoma jednostavan način, ne mora da bude ovako drastično kao
u Malikovom filmu. U naše vreme neko jednostavno može da
kaže da ne želi da ima mobilni telefon, ili elektronsku
adresu. To je već velika stvar.
Ljudi obično za takve misle da im nešto fali…
- Da, ljudi reaguju veoma
ljutito na takve stvari. To je suludo. Niko nema obavezu da
nosi mobilni telefon, ali to što je neko nedostupan već je
samo po sebi nešto što nervira današnje društvo. Kada ovo
pričam, imam na umu i porast desničarskih pokreta širom
Evrope, bilo bi veoma dobro kada bi bilo više ljudi koji bi
jednostavno rekli: „Ne“! Više ljudi koji bi rekli da nisu
deo toga, da ne pripadaju tome. To je i posledica
nedovoljnog obrazovanja. Kao da zaboravljamo sve one
istorijske događaje koji su se desili pre jučerašnjeg dana.
U jednoj sceni u filmu jedan od
meštana kaže glavnom junaku Francu: „Još uvek nam pripadaš,
ne smeš da se opireš našoj veri, našoj rasi…“ Kasnije, u
zatvoru, Franc na predlog da potpiše dokument o lojalnosti
Trećem rajhu da bi bio oslobođen, kaže: „Ja jesam slobodan“.
To su dve različite istine… Kakav je Vaš stav o tome?
- Borba naše savesti i sveta u
kojem živimo je iskonska. Kada stotinu ljudi kaže da je
nešto dobro činiti, ne znači da je to zaista dobro. Što više
možemo da se približimo sopstvenoj svesti i savesti, to je
bolje. Problem je u tome što svi imaju različitu savest. To
ponekad čini da ovaj svet bude veoma složen. Svako ko se
trudi da bude veran svojoj savesti čini sopstveni život
težim. Neki ljudi, a oni su veoma retki, imaju veoma jaku
savest. Ima, međutim, ljudi, kao u ovom našem filmu, čiji su
životi gotovo nepoznati. Moramo da ih primetimo, jer je
efekat onoga koji prati svoju savest uvek veoma snažan.
Ovaj film je zasnovan na
istinitoj priči,Franc Jegerstater je bio stvarna osoba. On
nije bio obrazovan, živeo je u austrijskim planinama i
obrađivao zemlju. Da li ima drugih sličnih slučajeva, ili je
on bio usamljen u tom svom otporu?
- Da, sigurno ih je bilo, ali je
najvažnije to što on nije bio intelektualac, bio je seljak,
veoma jednostavan čovek. Njegov glavni motiv je bila njegova
vera. Ja ga upoređujem s detetom. Svako dete na ovoj
planeti, bez obzira na to kojoj kulturi i religiji pripada,
ima osećaj šta je ispravno i šta je pogrešno. Samo odrasli
ljudi mogu da sede za stolom i da raspravljaju o tome da li
je u redu ubiti 10.000 ljudi, nijedno dete nikada to ne bi
uradilo. On ima izvesnu jednostavnost i naivnost, ali i
tvrdoglavost deteta. To su instinkti. Možda je stvar u tome
što intelektualci, obrazovani ljudi, imaju više poteškoća u
tome da čuju taj unutrašnji glas od običnog čoveka koji
odgaja svoju decu, okružen prirodom. On je možda mnogo bliži
tome da vidi šta je dobro, a šta je loše.
autor
tekst
.jpg)
_001.JPG)