Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda
potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva,
umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da
izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo
da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim
režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji
su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s
građanskim slobodama.
Hrabrost da se piše istina
Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je
ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je
neistinito. Ne sme se savija pred moćnima, ali ne sme ni da
obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred
moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne
dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez
naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti
priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja
uopšte. Za to je potrebna hrabrost.
Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo
govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da
se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao
što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom
govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci
obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim
prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad.
Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i
obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga
bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je
pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do
malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla
istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih
izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je
za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih
progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog
Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i
onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše,
neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati
slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.
Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što
su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi
protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa
nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte,
uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog
kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili
mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da
je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko,
neosporno, nešto o čemu se radi.
Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje
dozvoljeno, da bi se uopšterno žalilo zbog toga što je svet loš
i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju
mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni
dvogledi. I izvikuju svoje zahteve u jedan svet prepun
prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za
koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im
pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom
smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo,
suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i
što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa
dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjske držanje
onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne
znaju.
Pamet da se istina prepozna
Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati,
većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje
stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A
zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može
biti govora o tome da je pronaći istinu lako.
Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti
izrečena. Tako npr.. sada pred očima celog sveta jedna za drugom
najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to
svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim
sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni,
koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je
nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo.
Tako npr.. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša
pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik
slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom
prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega
imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i
neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike.
Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan
“duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi,
imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio
svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da
su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče
sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim
stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da
se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem
može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne
može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne
pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet
i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni
siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju
znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara
vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen,
oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava
neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima
je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno
poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije.
Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz
knjiga i kroz praktična uputstva.
Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći
od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada
postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je
pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na
ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje
istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji
beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da
učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan
drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je
neko spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna,
preostaju mu još tri teškoće.
Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje
Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i
utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati
posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko
rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi
koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je
val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna
nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila
pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne
samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti
postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija
pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam
stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u
fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s
fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa
najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim
kapitalizmom.
Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da
ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi?
Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji
su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog
barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće
svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da
jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar
opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv
posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv
barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u
zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i
dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.
Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko,
naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve
mere ne bi mogle doći u obzir.Neke zemlje su u stanju da svoje
posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge.
Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da
potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima
proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda
uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje
vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol
mora se štiti otvorenim nasiljem.
Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije
neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve
pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado
slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju
svoje zemlje , jer time stiču prednost u ratovima koji se
očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji
npr.. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “Zato
što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica
pakla, boravište antihrista? “Pre bi se moglo reći da su ljudi
koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih
brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim
njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo krivce.
Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno,
zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog
“tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim.
Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će
i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu
koje potiče od barbarstva. Zatim, iz barbarstva dolazi
barbarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi
obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno ni zbog kakvih
delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.
Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove
uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage
kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i
prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo
svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer,
živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.
Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi
upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih
katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su
apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog
potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima
mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u
ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i
zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao
bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči
pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.
Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost
imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji
uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i
time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati
fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti
jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe
priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava
proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko
namerava da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora
pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci.
A ako se prepoznaju preduprediljivi uzroci, moguće je i
obračunati se s ovim lošim stanjima.
Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina
postaje delotvorna
Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i
saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao,
pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj,
posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja
govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on
je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što
je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da
čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo;
hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u
“pisati”.
Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto
da se započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje
istine je za pisce i čitataoce zajednički proces. Da bi neko
rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je
dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša
sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je
govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u
najgorem stanju, a to moramo da iskusimo od njih samih. Moraju
se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima
ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših
je slušaoca sve više i više!
Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu
za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne.
Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat
potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi vratili kućama ne
našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako
pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se
tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi
zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji.
Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno
nisu saborci. Istina je nešto ratoborno,ona se ne obračunava
samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.
Lukavstvo da se istina proširi među mnogima
Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli,
umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu
formu, nestrpljivo iščekujućo pristup onima čije interese brane
– mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi
se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog
svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila
potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo.
Konfučije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski
kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof
Van pogubi zbog toga što je rekao to i to “- Konfučije je
umesto” pogubi “stavio “Ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako
i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao
“pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju
istorije.
Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”, a umesto u
“zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč
“narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke
interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se
govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti
zajedništvo u interesima.
Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i
suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako
i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu
i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti
se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema
njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što
je glavno.
Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju, berzama je
miris oranica nepoznat. Berze miriše drugačije. Nasuprot tome
“zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost
obmane. Umesto reči “Disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada
represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća
i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego
poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.
Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav
samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I
kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane,
sami gladujući. Konfučijevo lukavstvo primenjivo je i danas.
Konfučije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa
onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj
vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od
one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi
pravedni uslovi.
Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše
represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska
buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin”
pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u
svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen
jer je Japan bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u
Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže
koristeći seAustrijom. Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može
obmanuti podozriva država. Voltaire se obračunao s crkvenom
verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj
Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se
dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima
ostala mlada.
Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih
raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste
religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj
način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način
deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim
čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom
širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila
njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio
da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih
stihova.
Književni nivo može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada
često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac
nivo mora namjerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj
formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima
prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su
opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Shakespeare je,
oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina
suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio
književni nivo do neuverljivost, jer Koriolan od svog plana nije
trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim
dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti
jednoj staroj navici.
Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo
proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije
neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan
poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da
je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja;
govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im
dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj
brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha
trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne
izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni
pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i
ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način
mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva
njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju
ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do
tada nije preispitivao.
Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek
uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je
bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenje se takva
propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je
podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti,
saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su
primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor
prema radu koji radnika ne hrani, suprotstavljanje prinudi na
besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici
čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su
proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one
koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu
snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su
lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i
biva ozloglašeno.
Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja
se. Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati
na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama
mišljenje potrebno. Tako se, na primer, mo-že ukazati na uspehe
testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka
organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva
mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za
rat, sve to zahteva mišljenje i: to se može opisati. Pohvala
ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da
se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje
da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima
smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći
jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno
da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada
propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.
Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela
stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u
vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži
sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve
oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo
Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa
ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa
nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih
godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog,
mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva
represija.
Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima
u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima
proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti.
Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak
neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku.
Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u
dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na
podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese
preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.
Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi
želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina.
Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada
ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to
da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa, njihov pucanj, pobogu,
treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono
što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre
potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i
počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se
suprotstavi.
Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje
o životnoj reci) može se primenjivati na onim predmetima koji
neko vreme izmiču pažnji vladalaca. Može se primeniti u
biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju
sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše
pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i
same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i
može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa
opipljivo.
Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko
ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak
udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju
izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini.
Jer je sudbina, ne „oŃi“,
kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren i
pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se
suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za
čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti
na različite načine.
Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju,
recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je
na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar,
jedan seljak se objesio. Jednog dana biva venčanje, mladi
naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko
njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u
tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj
prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka
donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u
pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime,
kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi.
Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.
Zaključak
Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo,
a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti
pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što
su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno
uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg
iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko
(što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj
dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički
odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge
prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji
veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati
(što je neistina).
Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji,
da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono
što će promeniti posedničke odnose.
Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa
najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše
interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za
saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje,
čak i kada imaju udeo u profitu.
I moramo, kao peto, da postupamo lukavo. I svih ovih pet teškoća
moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o
stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog barbarstva
ispašutaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad
malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose, tražimo
one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na
to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama
i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da
primeti i spreči.
Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.
Beleška
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u
francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj.
Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu
Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).
Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić
.jpg)
_001.jpg)