Zamislite da kojim slučajem imamo
nekog doktora Hausa u Makedoniji. Pa taj ne bi ni za hleb
zaradio – zbog novog izuma ministra zdravlja da se lekari
nagrađuju po učinku. Kakav učinak (i platu) bi ostvario,
kada se danima bavi samo jednim pacijentom? I ne samo da je
neljubazan sa pacijentima, nego je i ciničan i mizantrop.
Kao što to biva na filmu, a ponekad i u stvarnosti,
asocijalni Haus spasava živote i unapređuje medicinu. Većina
pravih lekara je daleko od harizmatičnih (anti)heroja,
podjednako kao i univerzitetski profesori. Ove dve
profesionalne grupe bile su predmet disciplinovanja istog
ministra (Todorova).
Pratim štrajk lekara, divim se i
tiho komentarišem – jer se stidim. Pre njih ministar je
uspešno vežbao mišiće na profesorima. Nakon njihovog mlakog
otpora zakonu kojim je izvršen upad u autonomiju
univerziteta, ministrov arogantniji odnos prema lekarima je
sasvim razumljiv. Znate li da su svojevremeno dekani
zabranili izlazak na proteste i većina profesora ih je
poslušala? Hajka se sada ponavlja po istom scenariju: najpre
se ide na generalnu diskreditaciju čitave profesije, svi se
trpaju u isti koš nesposobnih i korumpiranih, koje siromašni
građani plaćaju iz vlastitog džepa. Populističke metode
najbolje uspevaju u siromašnim društvima. Sve što se
okvalifikuje kao „krem“ postaje odlična meta za odstrel od
strane onih koji jedva čekaju da nađu krivce za vlastitu
nesreću.
U borbi protiv profesora bilo je
naručeno ispitivanje javnog mnjenja, a građani su davali
„stručna“ mišljenja o tome kako treba preurediti
univerzitet. Sada inspektori ministarstva daju dijagnoze i
mišljenja o urgentnosti tretmana bolesnih i okrivljuju
lekare da svojim štrajkom ugrožavaju živote. Mediji su tu da
od toga naprave priču. U vreme protesta na univerzitetu, bio
je organizovan kontraprotest studenata protiv profesora, а
sada se na to podstiču pacijenti i poslušni deo doktorske
branše. Situacija sa lekarima je skoro identična sa
profesorskom. Razlika između profesora i lekara je u samo
jednom detalju: profesori ne bi štrajkovali ni u ludilu. S
druge strane, lekari nisu popustili, omasovili su štrajk, pa
su se na kraju pojavili i ispred vlade. (Neki kažu da ih je
bilo mnogo, provladini mediji tvrde da ih je bilo malo, tj.
da su se štrajkači uplašili, ali da među njima ima i građana
koji su došli da im pruže podršku. Ako je to tačno, drago mi
je, jer možda je to znak da se rađa kritična masa koja će od
nas napraviti Slovence, ako znate na šta mislim.)
Čitava priča je preokrenuta na
jeftin i proziran način: kao što su za probleme u visokom
obrazovanju bili krivi isključivo profesori, ovde se sva
krivica svaljuje na lekare koji ne rade dovoljno. Njihov
profesionalni ugled je okaljan, a njihov posao prikazan kao
„profitabilni biznis“, u kome je primanje mita uobičajena
stvar, gde se greškom vade pankreasi, dok lekari žive ko
bubreg u loju. Hipokratov zavet je citiran upravo od onih
koji krše etički kodeks vlastite profesije, kažu, i da je
nehumano i nemoralno kada lekar protestuje, mada uvedena
reforma ide na štetu i pacijenata i lekara. „Debata“ poprima
razmere novog talasa kulturne revolucije u Makedoniji, koja
postaje nesolidarno i antiintelektualno društvo. Ono je
pasivno-agresivno: kuka i plače zbog lošeg života, a onda
naseda na „pet minuta mržnje“ prema određenom prokazanom
delu društva.
U čitavoj gužvi najmanje pažnje
se posvećuje stanju zdravstvenog sistema, za šta je
odgovoran onaj koji rukovodi (a ne komanduje) tim resorom.
Na umu imam sve dosadašnje ministre koji su godinama
„reformisali“ zdravstvo i uspeli da unište i ono malo dobrog
što je ostalo iz prošlog sistema. Pacijenti sami kupuju
osnovne lekove, a o infrastrukturi i da ne govorim. Tu ni
Hipokrat ne pomaže, a još manje spomenici mrtvima koji vrede
više od živih. Ono što je na mala vrata ušlo u zdravstvo je
menadžerski duh. Komercijalizacija javnih usluga i dobara
postala je dominantna radna „etika“, u meri u kojoj je
socijalna država ostala slovo na papiru (ustava). Lekari
rade na normu i tako postaju deo kapitalističke mašinerije
koja nema veze sa etikom i humanizmom.
Ono što je ministar uradio u
sektorima školstva i zdravstva konzistentno je sa
neoliberalizmom. On nije ni kriv za to – on je samo
izvršitelj. Njegov šef nije premijer, nego komercijalizovani
svet kojim vlada cost-benefit analiza. Prema britanskoj
profesorici Hjuz, uskoro će većina lekara postati
nepotrebna, jer će se dijagnoze i recepti za lekove dobijati
bez kontakta sa živim lekarom. Budućnost je u
kompjuterizovanom zdravstvu, u kome će sami pacijenti
unositi opis simptoma preko interneta i dobijati kao odgovor
dijagnozu i terapiju. Neće biti potrebe za specijalistima,
već za IT ekspertima koji znaju da rukuju bazom podataka o
svakom čoveku. Ali dok ne nastupi ova zastrašujuća
budućnost, još ima vremena za socijalni dijalog i
uspostavljanje odnosa uzajamnog poštovanja i rada na opštem
dobru. Za početak, ministar bi mogao da napravi mali korak
za zdravstvo, ali veliki za njega i vladu kojoj pripada,
tako što će početi da se ponaša u skladu sa svojim zvanjem –
ministar (sluga).