autor tekst

 

 

autor: Borislav Pekić

 

 

TEKST

 

CIVILIZACIJE

Civilizacije su propadale zato što se nikad uspešno nisu rešile

svojih duhovnih, umnih i fizičkih otpadaka

Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog.

“Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka.

Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene.

Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život?

Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osjećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke maternice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu.

Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj.

Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija.” 

 Borislav Pekić, Atlantida

izvor: 6yka.com ›››

 

 

autor tekst

 

 

autor: Borislav Pekić

 

 

TEKST

Istorijske istine

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja ot­po­če­la je, po­red krup­nih re­či, i ti­me što je jed­noj že­ni ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zi­ma po­gu­blje­nja kra­lji­ce Ma­rie-An­to­i­net­te go­vo­ri, kao naj­ja­či ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omra­že­ne Austri­jan­ke da, ako ne­ma hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da je­du ko­la­če.

Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s udar­nič­kom po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nom prak­som i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim je na­dok­na­đi­vao skro­man na­pred­ni staž iza se­be, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski po­lo­žaj is­pred se­be, kad god smo na toj te­mi bi­li, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stič­kog be­sa. Bes je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po­ne­ka isto­ri­ja.

Ma­rie-An­to­i­net­te ni­je bi­la kri­va za gla­do­va­nje Pa­ri­ža­na; moj pro­fe­sor ni­je po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bo­lje da se ni­su de­si­le. Kra­lji­ca, na­i­me, niš­ta rđa­vo ni­je mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ru­či­la da me­sto hle­ba je­de ko­la­če. Na­iv­no je dr­ža­la da na­rod­na vre­me­na ne mo­gu bi­ti go­ra od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­cien régi­mea, ako ni­su ima­li do­volj­no hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li gra­đa­ni­ma po is­toj ce­ni pro­da­va­ti ko­la­če.

U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba če­sto ne­ma. To je, iz­me­đu osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi je do­kaz na­rod­ni hleb, ko­ga ne­ma ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, ne­ma­ju. Kod nas je hleb ko­ga ne­ma na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bu­de – ne­na­rod­ni?

Epi­zo­da s Ma­rie-An­to­i­net­te pre­po­ru­ču­je opre­znost u per­cep­ci­ji ta­ko­zva­nih isto­rij­skih fa­ka­ta. Po de­fi­ni­ci­ji, fa­kat je neš­to što se do­go­di­lo ka­ko se do­go­di­lo, i kao ta­kvo ne­pro­me­nji­vo je. Stvar­nost ne po­zna­je či­nje­ni­ce u teč­nom agre­gat­nom sta­nju, či­je se zna­če­nje iz jed­nog u dru­go pre­li­va kao vo­da u spo­je­nim su­do­vi­ma.

U me­đu­vre­me­nu, ne­ma go­to­vo ni­jed­nog po­ve­snog fak­ta ko­ji ni­je pro­men­ljiv, ko­ji se bez ustru­ča­va­nja na na­še oči ne me­nja, čas u jed­nom, čas u dru­gom sme­ru, ka­ko od­go­va­ra ovom ili onom tre­nut­ku, ovoj ili onoj po­tre­bi.Či­ta­ju­ći no­ve knji­ge o Dru­gom svet­skom ra­tu, iz­gle­da nam da se on po­no­vo vo­di, ovog pu­ta na druk­či­ji, re­klo bi se uz­bu­dlji­vi­ji na­čin ne­go pri pr­vom, ori­gi­nal­nom iz­vo­đe­nju. Fak­ta do­ži­vlja­va­ju ge­ne­tič­ke pro­me­ne kao vi­ru­si. Isti­na je po­sta­la pred­met do­go­vo­ra, po­tre­be, opor­tu­ni­te­ta. I Pon­ti­je Pi­lat, pro­ku­ra­tor Ju­de­je, imao je pra­vo kad je od nje oprao ru­ke.

Da li je rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de W. Chur­chill znao da će Co­ven­try bi­ti srav­njen sa ze­mljom, i ni­ka­kve me­re ni­je pred­u­zeo sa­mo za­to što bi ta­da Nem­ci raz­u­me­li da En­gle­zi po­se­du­ju nji­ho­ve taj­ne ko­do­ve? Ko je ubio polj­skog pa­tri­o­tu ge­ne­ra­la Ši­kor­skog?

Ne­sre­ća slu­ča­ja ili ne­sre­ća s bri­tan­skim ime­nom? Ko je sve do sa­da, kad je ne­po­tre­ban po­stao, šti­tio austrij­skog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke? I zaš­to je to či­nio? Je­su li bal­kan­ski ra­to­vi bi­li oslo­bo­di­lač­ki, ka­ko tvr­di srp­ska, ili osva­jač­ki, ka­ko mi­sli ma­ke­don­ska isto­ri­o­gra­fi­ja? (Jer, raz­li­či­to tu­ma­če­nje ne ti­če se je­di­no po­sle­di­ce do­ga­đa­ja, ne­go re­tro­grad­no me­nja i nje­go­vu pri­ro­du, me­nja sam fa­kat, or­wel­lov­ski me­nja isto­ri­ju una­trag.)

Gde se de­de car Du­ša­na bla­go? Gde je isti­na, šta je isti­na?

Sa­mo na­iv­ni ve­ru­ju da na nju tre­ba če­ka­ti tri­de­set go­di­na i da će je ot­kri­ti otvo­re­ne dr­žav­ne ar­hi­ve. Do­ku­ment je stvar či­ta­nja. O do­ga­đa­ju po­sto­ji se­ri­ja pro­tiv­reč­nih do­ku­me­na­ta iz ko­jih se iz­vo­de opreč­ni za­ključ­ci. Za­vi­sno od či­ta­ča. Neš­to je do­ku­ment ili ne­u­po­tre­blji­va har­ti­ja.

Do­ku­ment mo­že bi­ti pod­met­nut, jed­na­ko kao što ume da ne­sta­ne. Na gu­stim i iz­u­krš­ta­nim psi­ho­stra­da­ma me­mo­a­ra i dnev­ni­ka lju­di ko­ji po­vest pra­ve ili u nje­noj pro­iz­vod­nji ova­ko i ona­ko uče­stvu­ju, če­ste su stran­pu­ti­ce vo­lje i že­lje. Isto­ri­ja je mut­na i ha­o­tič­na sli­ka pret­po­stav­ki iz ko­je su mno­ga fak­ta, usled ne­do­stat­ka do­ka­za, pro­te­ra­na i za­me­nje­na onim što je ba­bi mi­lo.

Gde se de­de car Du­ša­na bla­go? Gde je, šta je isti­na?

Mo­žda pi­ta­nje ni­je do­bro po­sta­vlje­no? Mo­žda va­lja pi­ta­ti: ko­me uopšte tre­ba? Tre­ba li bo­le­sni­ku od ra­ka re­ći od če­ga umi­re? Zar smrt ni­je do­volj­na? Zar ni­je ista, jed­na, ma od če­ga po­ti­ca­la?

Po­li­ti­ča­ri se sla­žu u miš­lje­nju da je isti­na o isto­rij­skom do­ga­đa­ju ne­ka vr­sta dvo­stru­ke šte­te. Šte­tan je če­sto već sam do­ga­đaj. Nje­go­vo iz­no­še­nje u jav­nost šte­tu sa­mo uve­ća­va. Voj­ni­ci im se pri­dru­žu­ju. Po­slov­ni lju­di ta­ko­đe. Kri­mi­nal­ci i po­li­ci­ja već su po­slo­vič­no dis­kret­ni.

Je­di­ni fa­na­ti­ci ko­ji još uvek ne­ka­kvu isti­nu te­ra­ju, na­uč­ni­ci su po svo­jim la­bo­ra­to­ri­ja­ma, iz­ve­sni no­vi­na­ri po svo­jim re­dak­ci­ja­ma, i po­ne­ka pre­ži­ve­la žr­tva isto­ri­je ko­ju ne za­do­vo­lja­va­ju su­mar­na ob­jaš­nje­nja. En­gle­zi su maj­sto­ri po­li­tič­ke mi­mi­kri­je. Isti­na se kri­je tra­di­ci­o­nal­nim po­stup­kom u ko­me na­vi­ka i strast pre­ma dis­kre­ci­ji igra­ju ve­ću ulo­gu od za­ko­na o ču­va­nju dr­žav­ne taj­ne. Po­greb isti­ne se od­vi­ja u tri fa­ze.

Od­lu­ke ko­je se do­no­se po klu­bo­vi­ma kri­ju se od ka­bi­ne­ta. Ka­bi­net ih za­tim kri­je od Par­la­men­ta. Tek po­tom se one kri­ju od na­ro­da. Ali do­tle je isti­na već to­li­ko ne­ja­sna da se mo­že i iz­re­ći. Ni­ko je ne­će raz­u­me­ti. Ni­ko ne­će zna­ti ka­ko i zaš­to je, u vre­me Fal­kland­skog ra­ta, po­to­pljen ar­gen­tin­ski brod „Bel­gra­no“ s ko­jim je po­to­nu­lo 350 lju­di, iako je ras­pra­va o to­me me­se­ci­ma pu­ni­la stup­ce no­vi­na i go­vo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka i ne­u­mor­no hra­ni­la en­gle­ski na­ci­o­nal­ni stid. Ne­ki su od le­še­va is­pli­va­li, leš isti­ne ni­kad.

U ve­ći­ni slu­ča­je­va, isti­na se i ne kri­je. Ona je tek ma­lo druk­či­ja od stvar­no­sti. Kao i sva­ka umet­nost.

izvor:disput.me ›››

 

 

autor tekst

 

 

autor: Borislav Pekić

 

 

TEKST

Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti 

Tekst je objavljen u knjizi “Političke sveske”, izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001 ,a napisan je 20. avgusta 1955. godine. Pekićev tekst i poslije bezmalo 60 godina zvuči gotovo nestvarno tačno. Izgleda da nije samo do njegovog briljantnog uma, nego i do otužnog sistema, koji u ovih šest decenija na polju obrazovanja nije napravio gotovo nikakav pomak.

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj, a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina “POLITIKE” (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.

Što se tiče maternjeg jezika, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost – koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.

Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha…

Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!

Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)

Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.

Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!

izvor: javniservis.me ›››