RADNE NAVIKE
Ovu poslanicu pišem za mlade
ljude.
Koji su na početku života i na
početku poslovne karijere.
Koji me sve više čitaju.
Koji mi pišu i nameću teme o
kojima ,kažu, moram da pišem.
Evo, prihvatam.
Danas je tema – radne navike.
Pisaću iz svog ličnog iskustva.
Možda će to moje iskustvo da
pomogne mladim ljudima.
Koji hoće da uče i da se menjaju.
Koji nisu umišljeni da su
najpametniji.
Koji nisu lenji i koji se brzo ne
smaraju.
Koje ne mrzi da čitaju i da
saslušaju nekog iskusnijeg.
Želeći da, na tuđim primerima,
nešto, ipak, nauče.
Biću otvoren i direktan.
Mislim da je to pošteno.
Prvo o osnovnim načelima.
Koja moraju da se znaju.
Doba u kome danas živimo možemo
da nazovemo – vreme razaranja društva.
Raspada se zapadna
civilizacija, koja je počivala na pogrešnoj pretpostavci da
je čovek središte sveta i da je čovek merilo svih stvari.
Propada potrošačka
civilizacija, koja je čoveka svela na sebičnog, pohlepnog,
samoživog, gramzivog i nezasitog konzumenta komercijalnog,
totalitarnog sistema za porobljavanje i zaglupljivanje
širokih narodnih masa.
Laž o slobodama,
demokratiji, ljudskim pravima, manjinskim pravima i
nedodirljivom individualizmu građanina je propala pod
teretom uzetih i neotplaćenih kredita, koji su građane
sveta pretvorili u dužničke robove Familije.
Lobotomijom mozga narod se
pretvara u poslušne debile, ograničene idiote, programirane
robote i infantilne kretene, koji omogućavaju besprekorno
funkcionisanje totalitarnog režima.
Takav izrabljivački i
nemoralni sistem je mogao da funkcioniše neko određeno
vreme. Nije više važno za savremenog čoveka koliko je to
vreme bilo – decenija ili čitav vek.
Danas je mnogo važnije da
savremeni čovek shvati da je došlo do kraha tog otuđenog i
nakaradnog sistema porobljavanja čoveka. Isteklo mu je
vreme. Iscurilo. Ne može više sistem da se održava na starim
lažima, demagogijama, pretnjama, zavođenjima,
potkupljivanjima i permanentnim pljačkanjima države i
građana.
Stari sistem se raspada,
ali se ne naziru konture novog društva.
{adselite}Normalan čovek ostaje
rastrgnutog između starog, koje propada i koje ga lično
uništava, i novog društva, koje se ne porađa i koga se,
duboko u sebi, iskreno plaši. Ta neizvesnost je teška i to
je ono što mase drži još uvek pod nekom kontrolom.
Svaki raspad i raskid moraju da
bole. Ljude boli ovo svetsko ludilo u kome živimo.
Ludilo pogoduje ludacima, jer je
to njihovo prirodno stanište. Ludaci na vlasti svojim
ludilom dovode do još bržeg i većeg raspada bolesnog
društva.
Strateški gledano, ne može se
očekivati brzi slom sadašnjeg svetskog totalitarnog sistema,
gde Imperija u rastrojstvu širi zarazni virus raspadanja,
nego moramo biti spremni da taj proces bude nešto duži.
Koliko duži?
Retrospektivno gledajući kroz
svetsku istoriju nijedna imperija se nije raspala preko
noći, nego je to umiranje bilo dugačko i teško.
Vizantija je bila bolesnik na
Bosforu skoro četristotine godina. Osmanlijsko carstvo je
počelo da se raspada posle Sulejmana Veličanstvenog.
Nova carstva se znatno brže
raspadaju, jer savremeno društvo je izloženo znatno više
planetarnim uticajima nego što su to bila društva u vreme
starih imperija.
Sovjetsko carstvo se raspadalo
samo jednu deceniju, dok je Varšavski blok propao rušenjem
berlinskog zida.
Mislim da će se Imperija u
rastrojstvu znatno brže raspadat od očekivanogi, jer je
eksponencijalna funkcija štampanja dolara bez pokrića
potpuno srušila sve mostove koji su vodili do nekog mogućeg
spasa savremenog kapitalizma.
Bilo kako bilo, da li će
raspadanje savremenog neoliberalnog kapitalizma biti zaista
tako dugačko ili će da bude, kako ovde iznosim, mnogo brže,
ostaje činjenica da će stanje u svetu da se pogorša i da nas
očekuje jedan izuzetno težak, dramatičan i opasan period
života. U svakom slučaju, neće biti nimalo lako, jer se svet
našao na raskrsnici i pred velikim i sudbonosnim izazovima.
Pored toga, moram i to da
istaknem, radi otvorenog razmatranje svega što nam može da
se dogodi, postoje velike pretpostavke da izbije neki
veliki rat i da će tada nastati opšta klanica, koja će se
završiti gubicima velikog dela stanovništva na planeti.
Ako sve ovo znamo, onda se
postavlja pitanje – šta da se radi i kako se ponašati u
slučaju da sve bude ovako negativno, pogotovo ako
čovečanstvo stvarno upadne u još veće nevolje i iskušavanja.
To pitanje prvenstveno treba da
postave mladi ljudi, koji su na početku života, koji tek
počinju da žive, koji očekuju da nešto urade sa svojim
životom i koji su najviše zainteresovani za svoju budućnost.
Mada su moje generacije i oni
stariji od nas, takođe, zainteresovani za sudbinu
čovečanstva, prirodno je da mladi ljudi budu više angažovani
u rešavanju svoje budućnosti, jer oni tek treba da žive, dok
su moje generacije i oni stariji od nas nešto od života
videli, proživeli i doživeli, pa naše zalaganje i borba za
boljim životom u budućnosti mora da se usmeri na naša
pokolenja.
Uostalo, to nam je i moralna
obaveza, jer smo mi i glavni krivci što pokolenjima
ostavljamo društvo u raspadu, državu u rasulu, naciju u
nestajanju, građanstvo u umiranju i ekonomiju potpuno
uništenu.
Pokušaji nekih da pobegnu od
problema, da se isele iz Srbije, da odu iz lude zemlje, kako
kažu, koja nema nikakvu perspektivu, da se konačno skrase u
nekom normalnom okruženju, pokazaće se vrlo brzo kao
uzaludan pokušaj, jer će se raspad i rasulo dešavati u svim
razvijenim zemljama, kuda se obično beži, pošto je planeta
postala globalno selo i više se niko ne može sam da se spasi
sa planetarnog TITANIKA koji uveliko tone u ledenu vodu. U
elektonski umreženom sistemu nema usamljenih i izolovanih,
pustih ostrva, gde se može stvoriti nova Utopija, gde se
može normalan čovek skrasiti, gde se brolomnici mogu
smestiti i oporaviti, gde se živi u skladu sa prirodom i
svojom dušom, nego smo svi mi prokleto upleteni u te čvrste
paukove , nevidljive interenet mreže i moramo, hteli to mi
ili ne, da nosimo na svojim leđima sveopšti bol čovečanstva
u pokušaju da se spasi velike nesreće koja nam se nadvila
nad glavama.
Više se niko ne može isključiti
iz sistema i ne može se praviti da se ništa ne dešava, da
ga ništa ne zanima, da on gleda samo svoja posla i svoje
lične interese, da spašava samo svoju glavu, više niko ne
može da sanja, pekićevski ili krležijanski, zavisi kome se
koji pisac više svidi, tropska, daleka mora i prvobitnu
zajednicu jednakih i slobodnih Tavoda, gde se živi u skladu
sa prirodom i ljudskom zajednicom, više niko ne može da se
nada da će doživeti prosvećenje i ulazak u raj, jer raja u
globalnom selu nema.
Za raj tek treba da se izborimo,
kada prvo uspemo da osiguramo egzistenciju i pristojan
građanski život svakom čoveku na planeti. Toliko je bar taj
naš savremenik zaslužio, jer pripada istoj vrsti kao i mi.
Vrsti koja je ugrožena i koju šizofreni reptili, kako sada
stvari stoje, hoće da potamane i zamene humanoidnim
robotima, koji ne mogu da budu remetilački faktor u Vrlom
novom svetu bez ljudi.
Šta ,dakle, treba da radi mladi
čovek, kada sve ovo zna?
Moje razmišljanje ide u pravcu da
predložim mladim ljudima da prvo razumeju sve ovo o čemu sam
pisao, da razumeju elektonsko doba u kome živimo, da
razumeju da se ruši dvehiljade godina stara evropska
pretstava o čoveku i da dobro razmisle koje su njihove
komparativne prednosti za izgradnju bolje budućnosti, kojoj
treba da streme.
Prva komparativna prednost je
upravo to saznanje o svom dobu i onome što se u njemu
dešava. Bez tog znanja i bez sagledavanja uzroka raspada
savremenog kapitalizma, bez razumevanja čovekove moralne
degradacije, gubitka duše i duha, gubitka smisla i svrhe
života, nemoguće je očekivati da će mladi ljudi pogoditi
novi smer kretanja civilizacije i da neće ponovo, po ko zna
koji put, poput ranijih generacija, napraviti iste greške u
izboru društva koga treba da izgrade.
Druga komparativna prednost je da
žive u vremenu novog izazova, da su stare vrednosti jednog
totalitarnog društva propale, da nema više povratka na te
stare demagogije i laži, da se traži jedan novi iskorak i da
će se otvoriti mnogo veći prostor za delovanje umnih,
odvažnih, inteligentnih, hrabrih i slobodarski odgojenih
mladih ljudi, koji ne čekaju da im stariji serviraju sve na
porodičnom tanjiru, nego će ti mladi ljudi sami biti
odgovorni za kreiranje svoje nove budućnosti. Ako mogu nešto
bar malo da napišem u odbranu svoje metiljave i poltronske
generacije, koja nije imala hrabrosti niti kuraži da se
pobuni protiv nametnutih autoriteta, roditelja, škole,
armije, socijalizma i šefa na poslu, onda je to priznanje da
su u našem vremenu odrastanja ti autoriteti bili dosta
reprezentativni i jaki, da nisu bilijoš uvek poljuljani iz
temelja kao danas, da nisu bili pred potpunim raspadom,
obesmišljeni i ismejani, pa je nas bilo vrlo mali broj koji
smo imao petlju da se otvoreno i dosledno, na liniji svog
moralnog dostojanstva, suprostavi tim stubovima
totalitarizma u socijalizmu.
U neku ruku, ako tako mogu da
kažem, mladim ljudima je danas mnogo lakše da grade neki
novi, svoj pogled na svet, jer nema više tih nametnutih
autoriteta kojima se moja generacija nije smela, zbog
sopstvenog konformizma, da odlučno suprostavi.
Prostor vam je potpuno otvoren i
ja vam, iz sveg srca, otvoreno i pošteno, kažem – Grabite
taj prostor! Uđite u njega i oblikujte ga prema sopstvenom
viđenju. Krerijate! Utičite! Menjajte! Borite se za sve ono
što stariji od vas nisu smeli da se izbore.
Mladoj generaciji se danas pruža
jedinstvena istorijska prilika da budu kreatori neke nove
istorije i da se osećaju kao one generacije koje su gradile
i stvarale, nasuprot generacija koje su parazitski živeli na
vrednostima koje su drugi za njih već bili stvorili.
Treća komparativna prednost je
vaša mladost, koja tek treba da se iskaže i za koje vreme
radi, pa možete biti sigurni da ćete, ovakvim ubrzanim
raspadom države i društva, uništavanjem morala i svih
građanskih vrednosti i institucija, doživeti potpuni slom
neoliberalnog kapitalizma, krah Imperije u rastrojstvu,
stvaranje nove karte sveta i pojava nekih novih društvenih
vrednosti i sistema, sve će se to dogoditi, prema mojim
prognozama, zaista tako brzo i snažno da će se mnogi mladi
ljudi, hteli to oni ili ne, prepoznali oni to ili ne, biti
gurnuti u epicentar društvenih događanja.
Ko je razumeo sve ovo o čemu sam
pisao, logično postavlja pitanje – a šta ja treba da radim
da bih bio pripremim za sve to što dolazi i da budem akter
tih događaja koji treba da mi reše budućnost?
Moj odgovor tim pametnim mladim
ljudima je – treba da stičete znanje i da vežbate radne
navike.
Znanje se uči iz knjiga i od
iskusnih ljudi, a sa interneta se dobijaju korisne
informacije, koje su nam potrebne za primenu našeg stečenog
znanja. To znači, da savetujem mladim ljudima da čitaju
knjige : književnost, filosofiju, istoriju i umetnost, jer
se tako, godinama radeći na sebi, penjemo na visoko brdo
znanja i više vidimo nego oni što su, usled lenjosti duha,
ostali u podnožju našeg brda.
O vežbanju radnih navika,
disciplini koja mora svakodnevno da se uvežbava dok ne
postane sastavni deo našeg karaktera, zašta su nam potrebe
godine predanog rada, posvećenosti i upornosti da istrajemo
na izabranom putu, progovoriću na osnovu praktičnih primera,
jer svako teoretisanje je suvišno, nepotrebno i odvlači nas
sa naše osnovne teme.
Na radne navike gledajte kao na
stečenu veštinu koja će vam pomoći da uspete u svojim
namerama, koja će vam olakšati borbu za vaše ideje, koja će
vam koristiti u životu kao što vojniku koristi obuka da sve
izdrži u borbi i da savlada neprijatelja, pobedi i odbrani
životne principe kojima teži.
U cilju preglednijeg davanja
saveta kako da steknete radne navike i kako da se ponašate
dok ih primenjujete, taksativno ću nabrojati neke moje
predloge :
01. Radujte se svakom novom danu,
jer dobijate novu životnu priliku za ostvarivanje vaših
ideja,
02. Naučite da vas ispunjavaju
male stvari, ali stremite velikim delima,
03. Nikada ne idite protiv sebe,
naučite da slušate svoj unutrašnji glas,
04. Nemojte da narušite mir vaše
duše,
05. Ništa vam nije teško da
uradite, jer stalno učite,
06. Rad je stvorio pračoveka,
07. Nije važno ko je uradio,
važno je da je urađeno,
08. Prljavim poslom ne možete
isprljati čistu dušu,
09. Nema glupog posla, postoji
samo glup izgovor,
10. Posao koji je dosadan,
pretvorite u razonodu,
11. Uživajte u trenutku koji
prolazi,
12. Budite skromni, tada ste
veliki,
13. Budite štedljivi, tada ste
bogati,
14. Nemojte da uzimate, jer
gubite,
15. Podarite svima, jer
dobijate,
16. Niste važni vi, nego
zajednica,
17. Čovek nije u središtu sveta,
nego Bog,
18. Nemojte nikoga da mrzite, ne
kvarite sebe,
19. Prezir je higijenska mera,
20. Tvrdoglavost je okov duše,
21. Strpljenjem do spoznaje,
22. Branite druge od sebe,
23. Sloboda je uvek za onoga koji
drugačije misli,
24. Sloboda nema cenu,
25. Pokažite slobodno svoja
osećanja,
26. Ne žalite za propuštenim,
okrenite se mogućem,
27. Borba životu daje smisao,
28. Ljubav darujte ljudima,
29. Biće je uvek isto, samo se mi
menjamo,
30, Život nema reprizu
Dobro o svemu razmislite.
I izaberite svoj put.
izvor: balkanspress
›››
_002.jpg)
_001.jpg)