autor tekst

 

 

autor: Branko Milanović

 

 

TEKST 

Najbolja vremena, najgora vremena

Ne samo da je sve manje vjerovatno da će se čitav svijet pretvoriti u Dansku, nego je sve jasnije da svijet ne želi da živi u društvu lišenom ideoloških izbora, podjela i sukoba 

Sećam se da sam kao mladić ponekad slušao razgovore mog oca i njegovih prijatelja o vremenu njihove mladosti u međuratno doba i da sam im zavideo verujući da je moralo biti uzbudljivo odrastati u periodu od 1918. do 1938, kada su se tri velike ideologije - liberalizam, komunizam (u svojim mnogobrojnim uzajamno isključivim varijantama) i fašizam - nemilosrdno sukobljavale u Evropi i širom sveta. Ne samo da se ponuda tih moćnih ideologija duboko razlikovala, nego su i ulozi bili visoki. Izbor jedne ili druge ideologije (ili jedne od frakcija, u slučaju komunista) mogao je voditi pravo u ilegalu, zatvor ili smrt. Snaga neke ideologije ne meri se samo njenim širenjem već i rizicima na koje su ljudi spremni u njeno ime. 

Naravno, moja ushićenost i zavist bili su ublaženi saznanjem da su mladi ljudi poput mog oca živeli u senci svetskog rata. Ali možda je baš život na ivici provalije doprinosio uzbuđenju. Možda je vera da ćemo pobedom nad fašizmom sprečiti da on osvoji svet i gurne ga u razaranje i krvoproliće davala tu dodatnu draž životu koji je bio sačinjen podjednako od teorije i prakse. 

Upoređivao sam uzbuđenja njihovog vremena sa periodom koji sam smatrao intelektualno sterilnom epohom konfrontacije dva nepomična bloka, američkog kapitalizma i sovjetskog komunizma. S jedne strane je stajala Amerika sa svojim simulakrumom ideologije koja se najbolje može opisati kao pragmatizovani utilitarizam (nešto što vas teško može zavesti), a koju su branili ljudi u dosadnim odelima, sa čudnim naočarima, iz porodičnih kuća u izolovanim gradskim predgrađima. S druge strane je stajalo oronulo zdanje državnog socijalizma koji nije proizveo nijednu novu ideju od 1925, a branili su ga sumorni birokrati sa fedora šeširima i svetlosivim čarapama i cipelama. Jedino je Treći svet nudio tračak nade, novine i uzbuđenja. Kuba pod Castrom, Egipat pod Naserom, Indonezija pod Sukarnom, Gana pod Nkrumahom - to je po mom uverenju bio jedini deo sveta u kome je još bilo energije i mladosti. (Znamo da su se njihove priče uglavnom loše završile; ali krajem 60-ih i početkom 70-ih to nije izgledalo tako.) 

Pat pozicija između dve okoštale ideologije okončana je pobedom liberalnog kapitalizma, čime je počelo doba ideološkog mrtvila. U periodu unisonog mišljenja, pensée unique, i njegovog odrvenelog jezika od 1990. do 2010. činilo se da smo praktično prepisali sve najgore što je Sovjetski Savez imao da ponudi: gotove formule lažnog jedinstva svih i svega pod prosvećenom vladavinom liberalne buržoazije. Kao i u sovjetskim režimima, proglašeno je da su sve kontradikcije navodno razrešene, jednom zauvek. Novih pitanja nema, a na stara smo dobili odgovore. Čitav svet je žurio da postane velika Danska, mesto na kome se nikada ništa zanimljivo ne događa. 

Ali taj okoštali intelektulani svet je eksplodirao sa krizom 2008. godine, širenjem političkog islama i usponom Kine. Raspao se iz dva razloga: (1) nije bio u stanju da rešava stvarne probleme i kontradikcije i umesto toga se zadovoljavao nuđenjem gotovih generičkih rešenja, i (2) prihvatio je pogrešnu pretpostavku da ljudi žele da žive bez ideoloških izbora. Ukratko, ne samo da je sve manje verovatno da će se čitav svet pretvoriti u Dansku (Bliski istok je u previranju poslednjih 4.000 godina i sasvim je moguće da će to biti još toliko), nego je sve jasnije da svet ne želi da živi u društvu lišenom ideoloških izbora, podela i sukoba. Ponovo živimo u zanimljiva vremena. To je naročito uzbudljivo za mlade ljude, jer je pred njima bogata ponuda ideoloških izbora: liberalizam, novi socijalizam, nacionalizam, politički islam, kineski politički kapitalizam i verovatno još ponešto. U vreme kada je moj otac bio mlad postojale su tri snažne, konkurentske i veoma moćne ideološke cerealije dostupne svima na najbližoj pijaci ideja. Za vreme Hladnog rata ponuda je svedena na dve, prilično nezanimljive vrste. Onda smo u trenutku koji je zabeležio Fukuyama ostali sa samo jednom vrstom bezukusnih cerealija u ponudi. Na ideološkim policama nije bilo ničeg drugog, kao na praznim policama moskovskih samoposluga 1975. Ali danas je ponuda raznih ukusa i vrsta ponovo u procvatu. Ponuda je velika, a izbor samo vaš. Ulozi, srećom, nisu tako visoki kao u međuratnim godinama u Evropi i svetu. Ljudi više ne žele da ginu za svoje ideje. Ali intelektualno uzbuđenje i previranja su ponovo tu. Moji studenti imaju sreće. Dobro je biti mlad u zanimljiva vremena, uprkos onoj često ponavljanoj kineskoj kletvi. 

Original naslova ovog teksta glasi „We had everything before us, we had nothing before us“, što je citat sa početka „Priče dva grada“ Charlesa Dickensa: „It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to Heaven, we were all going direct the other way…/Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha sumnje, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Mraka, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas i ništa pred nama, svi smo išli pravo u Raj, svi smo išli na suprotnu stranu…“ 

izvor: pescanik.net ›››

 

 

autor tekst

 

 

autor: Branko Milanović

 

 

TEKST 

"Lažne vijesti": Kraj monopola na pričanje priče

To je velika promena. I zato sada trpimo histerične reakcije na „lažne vesti“: prvi put se događa da nezapadni mediji kreiraju ne samo sopstvene globalne narative već nastoje da grade i narativ o Americi 

Malo je ljudi koji razumeju pozadinu aktuelne histerije zbog „lažnih vesti“, a gotovo niko ne pokušava da stvar ispita u istorijskom kontekstu i shvati zašto se problem javlja baš sada. 

Širenje ove histerije, naročito u Sjedinjenim Državama, predstavlja donekle razumljivu reakciju na gubitak monopolskog položaja koji su anglo-američki mediji imali u svetu, naročito posle 1989, mada je monopol praktično uspostavljen još 1945. 

Brojni su razlozi za kvazimonopol zapada u periodu od 1949. do 1989. (nazovimo to fazom 1): neuporedivo veća količina informacija koju su proizvodile kuće kao što su BBC i kasnije CNN u odnosu na nacionalne medijske kuće u mnogim zemljama; veći globalni domašaj medijskih servisa na engleskom jeziku koji su pokrivali čitav svet, dok je većina nacionalnih medija jedva izdržavala nekoliko dopisnika u dve ili tri najvažnije prestonice; širenje engleskog jezika; i konačno, ali ne i najmanje važno, visok kvalitet emitovanih vesti (recimo, više vernosti istini) u odnosu na vesti nacionalnih medija. 

Prednosti zapadnih medija posebno su bile privlačne Evropljanima s druge strane Gvozdene zavese, gde su države sprovodile strogu cenzuru, pa je Sovjetski Savez morao da ometa signale zapadnih radio stanica. Ali i u ostatku sveta zapadni mediji su iz gore navedenih razloga često bili bolji od lokalnih medija. 

Pažljiviji čitaoci su primetili da sam globalne anglo-američke medije dosad poredio samo sa nacionalnim i lokalnim medijima. Razlog je to što su jedino anglo-američki mediji bili zaista globalno dostupni, dok su ostali (zbog nedostatka sredstava ili ambicije, državne kontrole ili jezičke barijere) bili ograničeni na nacionalni okvir. Američki i engleski mediji nisu imali dostojnog konkurenta u malim nacionalnim medijskim kućama. Razumljivo je što su u takvoj situaciji bili u stanju da kontrolišu političke narative, u mnogim slučajevima u celosti. Ne samo da su zapadni mediji presudno uticali na mišljenje stanovnika Zambije o Argentini i obratno (jer stanovnici Zambije u domaćim medijima nisu mogli pronaći praktično ništa o Argentini, i obratno), već su, što je još važnije, zahvaljujući otvorenosti i kvalitetu izveštavanja bili u prilici da utiču na narative i unutar Zambije i unutar Argentine. 

Globalna konkurencija s kojom se zapad u tom periodu nosio nije vredna pomena. Kineski, sovjetski i albanski kratkotalasni radio emitovao je programe na više jezika, ali njihove priče su bile toliko monotone, dosadne i nerealistične da su i oni koji su ih povremeno slušali to činili samo da bi se zabavili. 

Zapadni medijski monopol se proširio s padom komunizma (neka to bude faza 2). Bivše komunističke zemlje, čiji su stanovnici krišom slušali Slobodnu Evropu, bile su spremne da poveruju u istinitost svega što dolazi iz Londona i Vašingtona. Neki od tih medija su se doselili u bivši Istočni blok (Radio Slobodna Evropa danas ima sedište u Pragu). 

Ali medeni mesec globalnog zapadnog monopola počeo je da se primiče kraju kada su drugi shvatili da u jedinstvenom medijskom prostoru koji je stvoren zahvaljujući globalizaciji i internetu i sami mogu pokušati da deluju globalno. Širenje interneta omogućilo je da se emisije i vesti producirane na španskom ili arapskom mogu pratiti bilo gde u svetu. Al Jazeera je bila prva medijska kuća koja je načela, a onda i srušila zapadni monopol na oblikovanje bliskoistočnog narativa, i to na Bliskom istoku. Onda je usledila faza 3. Turski, ruski i kineski kanali učinili su isto. Ono što se dogodilo sa informativnim programima ponovilo se u još jednoj oblasti u kojoj je anglo-američki monopol bio neprikosnoven. Globalne TV serije koje su se izvozile širom sveta nekada su dolazile isključivo iz SAD i Engleske, ali onda se pojavila uspešna konkurencija u Južnoj Americi, Indiji i Turskoj, a u poslednje vreme i Rusiji. Zapravo, neki od novopridošlica potpuno su izgurali američke i engleske serije sa svojih „domaćih“ tržišta (u slučaju Turske domaće tržište podrazumeva i veći deo Bliskog istoka i Balkan). 

Faza 4 je nastupila kada su nezapadni mediji shvatili da mogu pokušati da konkurišu monopolskim informativnim programima zapadnih medija na njihovom terenu. To čine Al Jazeera, Russia Today, CCCT i drugi koji ulaze na globalno tržište sa svojim programima na engleskom jeziku (a zatim i na francuskom i španskom) i prave emisije i vesti za globalnu publiku, uključujući i američku. 

To je velika promena. I zato sada trpimo histerične reakcije na „lažne vesti“: prvi put se događa da nezapadni mediji kreiraju ne samo sopstvene globalne narative već nastoje da grade i narativ o Americi. 

Za ljude iz malih zemalja (kao što sam ja) to nije ništa neobično: navikli smo ne samo da nam stranci postavljaju ministre, nego i da budu sveprisutni u medijskom prostoru i vrše snažan uticaj na narativ o lokalnoj istoriji i politici, često zahvaljujući visokom kvalitetu njihovih vesti i znanju. Ali za mnoge stanovnike Amerike i Engleske to je šok: kako se stranci usuđuju da se mešaju u narative njihovih zemalja? 

Moguća su dva ishoda. Jedan je da američka javnost shvati da sa globalizacijom čak ni najveće  zemlje, kao što je SAD, nisu zaštićene od uticaja drugih; čak i SAD je, u odnosu na ostatak sveta, „mala zemlja“. Druga mogućnost je da histerija dovede do fragmentacije prostora interneta, što Kina, Saudijska Arabija i drugi već čine. Onda ćemo umesto globalne platforme otvorene za različita mišljenja dobiti situaciju koja je prethodila 1945. godini, svet nacionalnih „radio stanica“, lokalnih interneta, zabrana stranih jezika (možda i stranaca) na nacionalnim mrežama - čime će se globalizacija slobodnog mišljenja okončati i završićemo u pravovernom nacionalizmu. 

P.S. Ovakve tekstove nećete pronaći u svojim lokalnim medijima. Zato nam je potreban inter-net, a ne nacional-net. 

izvor: vijesti.me ›››

 

 

autor tekst

 

 

autor: Branko Milanović

 

 

TEKST 

Zašto Balkan zaostaje

Da su planine bile samo 400 kilometara istočnije, da li bi istorija ovog dela Evrope, a možda i cele Evrope, bila drugačija? 

Balkan je crna ovca Evrope. Balkanski nivo prihoda je mnogo niži od prosečnog prihoda zapadne i srednje Evrope. Ovo je dobro poznata činjenica, ali bi bilo korisno razmotriti je još jednom. Medijana BDP-a po glavi stanovnika u zapadnoj Evropi je oko 40.000 USD (izražena u konstantnim međunarodnim dolarima iz 2005, koje koristi Svetska banka). Prihodi balkanskih zemalja (izuzev Grčke) kreću se u rasponu od 10.000 USD do nešto iznad 20.000. Drugim rečima, razlika između zapadne Evrope i Balkana je bar 2 prema 1, a u proseku i 3 prema 1. Ako bismo bez naročitog poznavanja istorije bacili pogled na mapu Evrope, bili bismo iznenađeni takvim razlikama: razdaljine su male; let između Beča i Beograda traje oko sat vremena, ali je razlika u prihodima (ako uzmemo u obzir niže cene u Beogradu) verovatno 4 prema 1. To znači da gubite 30% prihoda na svakih 15 minuta leta na istok. Otkud to? 

Sklon sam da se složim sa standardnim istorijskim objašnjenjem koje ukazuje na tip kolonijalne uprave kao na glavnog „krivca“ za ovu razliku. Oblasti koje su tri ili četiri veka bile pod kontrolom Osmanskog carstva zaista imaju niže prihode, niža obrazovna dostignuća, niže nivoe poverenja u institucije itd, od oblasti koje su bile deo Habzburške monarhije. Štaviše, ovo nije nov fenomen: razlike u ne-finansijskim varijablama (poput stopa pismenosti) u prošlosti su bile još veće, naročito u prvoj polovini 19. veka, kada je većina balkanskih država (kao i nezadovoljnih nacija pod habzburškom vlašću) otpočela svoj put ka nezavisnosti. Ovo je prvi deo standardnog objašnjenja. 

Drugi deo standardnog objašnjenja je sporiji rast zbog komunizma. Ovo se najbolje može videti u razlici između Grčke i drugih balkanskih zemalja, koja je bila manja 30-ih godina prošlog veka nego 1989. Na primer, prema podacima Medison projekta iz 2017. odnos grčkog i rumunskog BDP-a po glavi stanovnika pre Drugog svetskog rata iznosio je 1,4, ali je do 1989. porastao na 1,9. 

U ovom standardnom objašnjenju, međutim, postoji jedan detalj koji mi se čini zbunjujućim. U mnoštvu tekstova i knjiga koji se bave kolonijalnim poreklom današnjih institucija, pa stoga i nivoima prihoda, skoro da se uopšte ne pominje osmanski kolonijalni uticaj koji se naravno ne prostire samo na Balkan, već i na Bliski istok i severnu Afriku. Nadam se da je ovo jedna od praznina koja će ubuduće biti popunjena.

Ali ono što me ovde zanima jeste spekulacija o tome zašto Balkan nije bio razvijeniji čak ni u vreme Rimskog carstva. Ako ponovo pogledamo mapu to postaje još veća zagonetka. Tada je Balkan (koji u to vreme nije imao jedinstveno ime, jer naziv „Balkan“ potiče iz osmanskog perioda) bio „priklješten“ između dva najrazvijenija dela poznatog sveta: Grčke/Male Azije i Italije (Rima). Zašto je onda razvoj Balkana bio tako spor? 

Ako pogledamo podatke o urbanizaciji, Balkan (izuzev Grčke) nije bio naročito urbanizovan. Oko 150. godine, raspored 10 najvećih gradova izgledao je ovako: 3 u severnoj Africi (Kartagina, Leptis Magna i Ptolemajida), 2 u Egiptu (Aleksandrija, Memfis), 2 u Grčkoj (Atina i Korint), 2 u Italiji (Rim i Sirakuza) i 1 na Levantu (Antiohija). Najmanji među njima imao je oko 80.000 stanovnika. Najveći balkanski grad bio je Jadera (danas Zadar, u Hrvatskoj) sa oko 30.000 stanovnika (podaci iz teksta Endrjua Vilsona „Veličina gradova i urbanizacija u Rimskom carstvu“). 

I tada su u pogledu prihoda razlike bile velike. Podaci Medison projekta govore da je Balkan (opet bez Grčke) imao prihod po glavi stanovnika od jedva 400 USD, otprilike isti kao i Galija. A to iznenađuje jer je Balkan bio uglavljen između dva najbogatija dela evro-mediteranskog sveta: Grčke i Male Azije sa više od 500 USD i Italije sa oko 700 USD po glavi stanovnika. Očekivalo bi se da prihod u ovoj oblasti bude negde na sredini između italijanskog i grčkog, dakle oko 50% viši nego što je uistinu bio (a svakako viši od prihoda, civilizacijske gledano daleko zaostalije Galije, da ne spominjemo ono što se tada smatralo krajem sveta: britanska ostrva). 

I Gibon se čudi nad ovom činjenicom i daje zanimljivu hipotezu koja je možda odgovor na naše pitanje: geografiju. Geografija Dalmacije i Mezije (kako su se zvale te provincije u Trajanovo vreme) je takva da postoji samo jedan uzani pojas mediteranske obale, duž Jadrana, nakon kojeg slede visoke i neprohodne planine. Ove planine stvaraju spektakularno lep kontrast (što može potvrditi svako ko je posetio Bokokotorski zaliv), ali istovremeno otežavaju komunikaciju sa zaleđem. 

Stoga nije iznenađujuće to što, kada čitamo izveštaje o putovanjima pesnika, pisaca, vojnika i imperatora od Italije i Atike do Egeja, uočavamo da su oni putovali isključivo pomorskom rutom, prelazeći Jadran najčešće na njegovom najužem delu, Otrantu, između današnje Apulije i Albanije. Bilo bi mnogo duže i opasnije ići kopnenom rutom. Dakle, desilo se da je deo koji je direktno komunicirao sa razvijenim svetom bio ograničen na jadransko priobalje i nije se širio ka zaleđu, a neprohodnost kopnene rute između Italije i Grčke učinila je ovo zaleđe dodatno nerazvijenim i manje urbanizovanim nego što bi se očekivalo.

Ali „najgore“ u svemu je to što nakon nekoliko planinskih venaca, kako nastavljamo ka istoku i približavamo se Dunavu, teren postaje ravan i stoga idealan za najrazličitije invazije iz stepskih predela. I zaista, nebrojeni narodi su koristili ovu rutu i napadali i pljačkali ovu oblast. Kako se širio na istok, Rim je morao da gradi svoje čuvene limese duž Dunava (a zatim i da osvoji Dakiju), i dok je ovaj region dobio na značaju tokom 2, 3. i 4. veka, u pitanju je bio pre svega strateški i vojni značaj. 

Ne samo što su mnogi imperatori potekli sa Balkana (što nije iznenađujuće, budući da su u kasnijim danima Rimskog carstva samo generali imali realnu šansu da postanu imperatori), već su gradovi koji su izrastali u „graničnom“ području bili u osnovi vojni garnizoni. U njima je bilo luksuznih zgrada za visoke oficire i imperatore, ali vrlo malo srednje klase koja se u to vreme mogla naći širom priobalnih područja u Maloj Aziji i na Levantu. Generalno gledano, balkanski gradovi su bili vojni logori. Marko Aurelije, koji je proveo poslednje godine svog života ratujući na „granici“, nije ovde ostavio nikakav trag. Da je Konstantin izabrao Serdiku (današnju Sofiju) umesto Vizanta, o čemu je izgleda u jednom trenutku razmišljao, situacija bi možda bila drugačija: možda bi se na Balkanu razvio pravi gradski život. Ali to se nije desilo. 

Da su planine bile samo 400 kilometara istočnije, da li bi istorija ovog dela Evrope, a možda i cele Evrope, bila drugačija?

izvor: vijesti.me ›››