Svojatajući matematiku kao
jedinu savršenu nauku, filozofi veruju da je kvadratura
kruga traganje za suštinom života. Branka Stankovića,
novinara RTS-a, autora kultne emisije „Kvadratura kruga“,
nisu mučile te velike filozofske teme. On u tom svevremenom
matematičkom problemu vidi čoveka, dobrog i zlog, i već
šesnaest godina traga za njim kao za večitom i nerešivom
civilizacijskom zagonetkom.
– Ime i koncept emisije sam
osmislio sam, od same špice do naziva. Danas na slična
pitanja odgovaram frazom da je kvadratura kruga u matematici
velika nerešiva zagonetka, ali sam se rukovodio mišlju da je
i čovek isto to. I onaj Leonardov znak, skica po Vitruviju
(Markus Vitrius Pollio, starorimski arhitekta koji je
uspostavio zakone duhovne i fizičke proporcije čoveka i
svemira, op. Đ. K.), nosi baš tu poruku, koja nije samo
estetska nego posve višeslojna. Ono jesu idealne proporcije
čoveka, ali to je znamen koji nosi bezbroj poruka. Ja
pokušavam bar donekle da uputim, da te prave putokaze dam
ljudima kakvi bi trebalo da budu. To je sve vezano jedno s
drugim i sam taj naziv i špica koji se ne menjaju godinama.
Kakvi
bi trebalo da budemo, da li su Da Vinčijeve idealne
proporcije čoveka i svemira, estetske, duhovne i svekolike –
zadatak za svakog?
– S Leonardom je sve to, uz
brojne misterije i dileme, razjašnjeno. A ova televizijska
emisija je zamišljena, i na toj matrici opstaje već šesnaest
godina, da govori o ljudima – kakvi smo i kakvi bi trebalo
da budemo. Da ne bude pretenciozno, ali se kao autor nosim
tom mišlju u svakoj emisiji.
Novinarstvo
jeste u neku ruku iluzija pa otuda i pitanje da li ste posle
toliko emisija uspeli da od nas, ovakvi kakvi smo, bar
nekoga učinite boljim?
– Mislim da jesam, zapravo
duboko verujem u to. Jer ako se deset ljudi posle emisije
bar malo zamisli, a ova emisija redovno ima visok rejting,
onda je to uspeh. U to verujem jer mi se događa da se
sretnem s nekim ljudima i da mi pominju priču od pre deset
godina, što znači da je njima nešto ostalo u svesti, da su
se zamislili, da ih je zabolelo. Znači da je to ostavilo
neki trag u njihovoj psihi, da je to sve vredelo. E sad,
problem je što čovek 21. veka sve manje ima osećaja za
drugog, što je raspamećen, što je raspolućen, što je
ispunjen strahovima, što je izbezumljen pred tim da će
izgubiti posao ili status. Sve to podrazumeva druge gubitke.
Zbunjen je čovek, ne snalazi se u vremenu kad mu u medijima
serviraju jedno, društvene mreže drugo, zvanična i
nezvanična politika treće, oni u rijalitiju četvrto. Ja
pokušavam da ih uputim.
Profesionalno,
postavili ste visoko lestvicu svim kolegama, a postali ste
marktrejd nacionalne televizije?
– Čak su emisiju proglasili
brendom, ali je ne poštuju kao brend.
Branko Stankovic, Nemanja
Jovanovic (1)S Leonardom je sve to, uz brojne misterije i
dileme, razjašnjeno. A ova televizijska emisija je
zamišljena, i na toj matrici opstaje već šesnaest godina, da
govori o ljudima – kakvi smo i kakvi bi trebalo da budemo
Kako
ste uopšte došli na ideju da u prvi plan ne stavljate
događaje, nego čoveka?
– Meni je čovek mera svega, a
kroz čoveka, najobičnijeg, reflektuje se sve ono što se
dešava u društvu, od politike pa do onih socijalnih momenata
kako opstati u ovom vremenu. Kroz to čitate kakvi su odnosi
u društvu, kroz sudbinu jednog čoveka ako je to sudbina,
kakvo je okruženje njegovo najbliže. Govorim o onima koji su
do njega i oko njega. Nikad ne gubim taj rakus u priči, ne
smem, niti hoću. Ne možete ni jednodimenzionalno da sve
usmerite samo na tu tačku. Ako je priča o sjajnom studentu,
stvaraocu ili detetu kome je život uskratio mnogo toga, ako
ga izdvojim iz okruženja, onda će ta priča biti
jednodimenzionalna, neće se u njoj prepoznati sve što čini
celinu. Kad sve to uokvirite celovitom slikom i celom
pričom, onda to postaje važan dokument vremena u kojem
živimo.
Imate
širok rakus rada, od istorije, genetskog koda Dinaraca i
Moravaca, NDH, Jasenovca, ustaških logora za decu, stradanja
u poslednjem ratu, do Glamoča.
– I u tim velikim zločinima opet
je tu bio čovek. Čovek, s jedne strane žrtva, s druge strane
monstrum. Šta smo u stanju jedni drugima da učinimo. Zato
sam se bavio tim temama, i u pričama o logorima za decu i o
logorima za odrasle sve se vidi kroz ljude, kroz čoveka
žrtvu ili zločinca. I o velikoj Dijani Budisavljević, koja
je spasla toliko srpske dece.
Radili ste na tu temu tri priče.
– Prvi put sam jednoj temi
posvetio tri emisije. Zvala se „Dubina zločina“. O zločinima
NDH nad Srbima, o Dijani Budisavljević, i o deci Kozare. O
deci Kozare od velike koristi mi je bila knjiga „Rat i deca
Kozare“ pokojnog novinara i publiciste Dragoja Lukića. Ta
knjiga je bila dragocena jer sam imao dokument sa imenima.
Branko Stankovic, Nemanja
Jovanovic (7)Meni je čovek mera svega, a kroz čoveka
najobičnijeg se reflektuje sve ono što se dešava u društvu,
od politike pa do onih socijalnih momenata kako opstati u
ovom vremenu
Vaša
priča o Golom otoku je neverovatno svedočanstvo o tome šta
čovek može da uradi čoveku, šta čovek može da istrpi?
– Šta sve može da izdrži. Što se
tiče trpljenja, kažem da je često čovek gori od najgore
životinje, šta je u stanju da podnese, šta je u stanju da
istrpi, koje strahote čini drugome. Istovremeno, ponekad Bog
ili neka viša sila ili nešta drugo čoveku da neku unutrašnju
snagu i potpuno ga uzdigne u nekim vanvremenskim
okolnostima, životnim situacijama, kad je ne znam gde pao
fizički i psihički. To je za mene neobjašnjivo i u tim
okolnostima čovek je zagonetka.
Nisam uspeo da otkrijem gde je
granica ljudskih trpila, tako da kažem, zato što ono što su
ljudi preživljavali za mene je strašno, ono što su im činili
drugi za mene je monstruozno. Mene zbunjuje kako su mogli
jedni druge da istrpe. Znate šta se sve tamo dešavalo, i
kako su ovi mogli to da im čine i da mirno spavaju. Ja i
dalje mislim da je Jovo Kapičić morao da ima neke košmarne
snove.
Gledao
sam Vašu emisiju o NDH, o Dijani Budisavljević. Kako se
potvrđuje ta čuvena Dučićeva rečenica da su „Hrvati
najhrabriji narod na svetu, ne radi toga što se nikoga ne
boje, nego zato što se ničega ne stide“?
– Nisam znao tu misao. Znam
jednu surovu pesmu koja govori o njima kao narodu, da su
večno bili tuđe sluge i da nemaju svoju prošlost. To je
surova bol, ali ja mislim da ima istine u toj pesmi. Kada
pogledaš ono što se danas dešava u Hrvatskoj, vidiš da se u
svesti mnogih ljudi ništa nije promenilo u poslednjih 80-100
godina.
Ja mislim da taj narod još uvek
nije prošao katarzu, pogledao istini u oči. Pripremajući se
za priču o logorima za decu, neko je to otvorio kao pitanje,
anketu. Mnogi i ne znaju, kao, za Jasenovac, ili se prave
ludi, a postojanje logora za decu negiraju. Da li su to
duboki kompleksi, da li su to pokušaji prikrivanja istine,
da li je to stid zbog onoga što su uradili, ne znam. Plašim
se tog povampirenog ustaštva, koje je danas vidljivo, dok
država ne sankcioniše nikoga. Oni su članica EU, niko to
nije sankcionisao. Mene je strah.
Danas
Srbi u Hrvatskoj žive loše, ne vidi se da sadašnja politika
Srbije mnogo vodi računa o njima.
– Bio sam u nekoliko gradova, u
Kninu i u Srbu. Prvi korak koji država Srbija treba da traži
je da im se vrati imovina da bi oni bili ekonomski sigurni.
Oni koji su se vratili tamo, malo ih je koji su ekonomski
obezbeđeni. Vratila se uglavnom sirotinja koja pokušava da
skrpi život s nekoliko desetina ovaca. Oni se ne uzdaju
mnogo u Srbiju, a još manje u Hrvatsku. Pomirili su se sa
sudbinom. Bezvoljnost, apatija, gubitak vere i nade…
Hrvatska je članica EU, nacionalne manjine na papiru imaju
sva prava, a u životu je sve drugačije.
Povratnik dođe na svoje imanje,
treba da priključi struju. Posle 12 godina on mora da plati
1.200 evra. Sa čim da plati to čovek koji počinje iznova na
srušenim temeljima. I simbolično žive mnogi u mraku, ne samo
bukvalno. Pokušavaju da nađu posao, pokušaju da vrate deo
svoje imovine, govorim pre svega o zemlji, a onda se
ispostavi da nisu koristili dvadeset godina to i ne postoji
u papirima dokaz da je imanje njihovo. Nit mogu da se žale
Srbiji, a Hrvatskoj se ne vredi žaliti…
Da
li Srpska pravoslavna crkva radi išta na zaštiti ljudi, na
okupljanju, na pomoći?
– SPC radi na okupljanju,
posebno u delovima u kojima sam bio, Dalmacija, Lika.
Manastir Krka je i dalje saborno mesto svih Srba, koje nudi
neku nadu. Gro crkava je obnovljeno i ljude je to animiralo
kao nešto što će ih vezivati i skupljati, a da li im je
pomoglo – nije. Za razliku od Katoličke crkve, koja
stanovništvo pomaže materijalno, organizuje vrtiće,
diskoteke… Da li je nemoćna ili nespremna SPC, ne znam.
Da
li ste u Vašim istraživanjima i pričama s ljudima došli do
podataka o pokatoličavanju Srba u Hrvatskoj od 1990?
– Ima toga, ali o tome se ćuti.
Ja sam otvorio tu priču, i jedan sagovornik mi je rekao
ovako: „Neka njih. Ja se ne stidim svoga imena i prezimena.
Oni koji su to uradili neka se stide.“ Drugi sagovornik
kaže: „Ja ne bih da govorim o tome. Mene je strah, poznajem
neke ljude koji su promenili ime i veru, ali to je njihov
put.“ Barata se nekim brojkama od 24.000 do 30.000. Oni koji
su to uradili, oni neće pred kamere pa da kažu zašto su to
učinili.
Zbog čega ni država srpska, ni crkva u Srbiji o tome ne
pričaju?
– U jednoj emisiji o Kninu
otvorio sam taj problem. Tematski je emisija bila posvećena
tome. I načeo sam stvar. A ne bave se time verovatno iz
želje da ne otvaraju tu temu. Ona bi probudila mnogo toga i
mislim da bi zadirala duboko u prošlost. Isto se to dešavalo
i u prošlosti. Vekovima. Srpska pravoslavna crkva je
prećutala i odbacila Srbe katolike od Dubrovnika, preko
Dalmacije, do Šibenika.
Vaša priča s Petrom Šijanom u Liki je istinski epska priča.
– Kad sam je posle spakovao i
ponovo pogledao, ja sam je doživeo kao psihološku dramu.
Stavio sam se u njegovu ulogu, u njegovu kožu. Samotnjački
život gde jednom u mesec dana sretneš čoveka. Šta taj čovek
preživljava? On je i dalje psihički jak. Čovek koji je došao
na temelje urušene kuće i na temelje svog srušenog života i
koji je opet našao snage da počne iz početka. To je selo
blizu Gračaca. Hteo sam da radim paralelnu priču o dve
sudbine. O Petru i jednoj ženi koja se vratila. Ali toj ženi
se vratila sestra, one su rođake Petra Škundrića, našeg
političara.
Petar je jedna snažna ličnost.
On se praktično izlečio. Imao je probleme psihološke prirode
koji su mu izazivali preskakanje srca, aritmije, nije mogao
uz stepenište. Tamo kad se vratio, nov čovek. I sjajno nosi
tu samoću, ali valjda čovek u samoći često sam preispituje
sebe. On je uspeo da nađe i unutrašnje zadovoljstvo i sreću.
Čovek mora s nekim da progovori, da izađe. A on priča s tim
blagom – ovcama, kozama…
Radili
ste ta događanja iz Drugog svetskog rata, od Jasenovca do
Knina, Golubnjače. U čemu je razlika između stradanju u tom
prvom ratu i stradanja u ratu u Hrvatskoj i Bosni?
– Nema nikakve razlike. Ono što
je mene šokiralo jeste da su se zločini ponavljali gotovo na
istim mestima kao u Drugom svetskom ratu. Kao da su
prepisivali. A zločina je u ovom ratu bilo mnogo više nego u
prošlom na sve tri strane. U prošlosti se znalo šta su
činile ustaše, šta su činili četnici, šta muslimanska
policija, crnokošuljaši u Sandžaku.
Ponovila
su se stradanja na mestima iz Drugog svetskog rata?
– Da navedem Prebilovce,
stradalničko mesto, gde je pobijeno devedeset odsto
stanovništva i bačeno u jame. Kada je izbio rat u Bosni,
među prvim mestima u Hercegovini stradali su Prebilovci, gde
je najpre uništen trag zločina iz prošlog rata, ta
spomen-kosturnica. Potom su sve kuće zapaljene, pobijeni oni
koji su ostali. Srećom, ovog puta je srpsko stanovništvo
pobeglo, ali oni koji su ostali, starci, pobijeni su. Da
pomenem šta se dešavalo na Kazanima, u Sarajevu. Govorim,
naravno, o srpskom narodu. Isto se dešavalo u Foči s
muslimanima. Ono što se dešavalo u prošlom ratu, dešavalo se
i u ovom ratu, u Foči, zločini su bili na istim mestima. Ne
znam da li je to duboko urezano u svest ili je to neka božja
kazna da potomke stiže kao želja za osvetom ili je to neka
uzavrela krv koja pod zemljom budi u čoveku nešto da se
sveti i čini zločine na istom mestu.
U „Kvadraturi“ se
trudite da napravite objektivnu sliku, da ne umanjite ničiju
krivicu. Da ne budete Srbin, nego objektivni posmatrač.
Jeste li imali problema zbog toga?
– Nisam nikada. Bilo je
komentara na društvenim mrežama ovakvih ili onakvih, ali
nisam imao problema nigde gde god sam išao. Evo, sad sam se
vratio iz Sarajeva i ono što me je iznenadilo jeste da se
„Kvadratura kruga“ među muslimanima i Hrvatima dosta gleda.
Po reakcijama ljudi i pozdravljanju na ulici, to je jedno
poštovanje, iako sam ja uglavnom otvarao kroz prošlost ono
što se dešavalo srpskom narodu.
Muslimani
Vas uvažavaju?
– Da. Poštovanje, prilazak na
ulici i pružanje ruke, jer gledaju emisiju. Radio sam ja,
doduše, nekoliko priča iz Sarajeva, o Sarajevu kao
podeljenom gradu, o Bošku i Admiri, o čoveku Goranu Čengiću
koji je spasavao svog komšiju. Ljudi gledaju. Valjda su
željni i da vide da je neko bio čovek u ratu i da je zato
stradao. Ja svaki izvor proveravam bar tri puta. Pominjem,
na primer, ta stradanja dece u logorima i ulogu Katoličke
crkve, koliko je katoličkih sveštenika bilo u zločinu. Dao
sam izveštaj Zemaljske komisije, dao sam izveštaj Bulajićev,
izveštaj Američke komisije. Američki izveštaj tvrdi da je
bilo 1.410 katoličkih sveštenika u tim zločinima.
Da li su Vam prilazili Hrvati, recimo u Kninu?
– Ne. Prilazili su mi Hrvati u
Bosni, ali u Hrvatskoj ne, osim jedan čovek u mestu Đevrske,
kod Kistanja. Ne jedan, nego tri u stvari. Jedan je čak
želeo da govori pred kamerom, sam se ponudio, ali on je
došao s Kosova. Čovek koji uređuje naš sajt i koji sve
postavlja na „Jutjub“ kaže da nas dosta gledaju i
komentarišu Hrvati, koji nemaju emisiju tog tipa na svom
programu. Ali nisu osuđivali ni hvalili.
Radoslav
Zelenović, bivši direktor Kinoteke, nedavno za „Kvadraturu
kruga“ reče: „Kakva zaostavština za budućnost“. Kako nosite
teret značaja toga što radite?
– Teško. Mnoge priče i teme koje
sam radio projektovao sam kroz sebe. Projektuješ sve kroz
sebe i koža ne samo da ti bude tesna nego te i žulja i boli.
Od onih, da kažem, malih velikih ljudi kojima smo pomogli do
stradanja čitavog naroda. Kada se do te mere udubiš, uživiš,
često dočekaš jutro bez sna.
I
u našem poslu se mnogo toga promenilo. Da li se promenilo
nešto u RTS-u?
– Ono što meni smeta jesu
trendovi koji nemaju pokriće u profesiji i neznanje kod
nekih kolega. Ja sam čovek starog kova koji zna šta je
standard u dokumentarnoj emisiji, i ja ga se držim. Ono što
mi smeta jeste velika površnost. Ne može se prilaziti priči
s rečenicom: „Recite nam nešto više o tome“. Moraš da se
spremiš da vladaš materijom bar 40 odsto kao sagovornik. U
RTS-u se ti standardi profesije ne poštuju do kraja. Govorim
od onog klasičnog, zanatskog u televizijskom smislu, ne samo
novinarskom, gde vi vidite neznanje koje se pokriva
efektima. Znači, montaža počinje na terenu. Kad dođete u
montažu, ne možete tražiti od montažera „daj mi ovo“. Ti
moraš da razmišljaš već na terenu šta ti treba. Ako to
nemaš, onda koristiš te efekte razne. Kod mene je i dalje
rez standard, kao u filmu. Samo na rez.
Ne
odlazim, ali lajem
Portal „Srbija danas“ piše da ćete napustiti RTS?
To je vešto iskorišćeno moje
nezadovoljstvo koje sam izrazio povodom 16 godina emisije,
nezadovoljstvo uslovima rada. Nije reč o plati i nekim
privilegijama, nikada nisam razmišljao o tome, nikada nisam
postavljao uslove u firmi… I onda je to neko preneo. Jasno
se vidi, citirano je sve što sam rekao. Nisam rekao da ću
napustiti RTS. Rekao sam čime sam nezadovoljan. Ako se to
nastavi tako, kažem, možda ću jednog dana i otići. Ali
mislim da će to doći sve na svoje mesto. Ja jednostavno ne
dam na sebe, ne dam da se ruše standardi, ne dam da se
smanjuje ekipa, broj snimajućih dana iako su oni odavno
katirani… I lajem, pravo da ti kažem, u kući kažem – ovo ne
valja. Moram da kažem kad nešto ne valja. Kažem i drugima,
znam gde se ugrađujete, šta radite. Pretprošle godine je bio
deo tih gluposti i ja kažem: „Ja od danas objavljujem rat
svim prevarantima i manipulantima u ovoj kući i znam neke
koji su ušli u kineskim patikama, a danas izlaze u
džipovima“. Rekoh, što ja nisam takav. Što se nisam
promenio? Sad to smeta. Đoko, ti znaš kakvi smo, kakvo je
društvo, kakvo okruženje, kakvo je stanje u medijima, ali
kad si čist, onda ti ne mogu ništa. Štiti me emisija, ti
rejtinzi. Toliki da mi ništa ne mogu i da hoće.
Emotivno
me potrošilo
Radili ste emisiju o Romeu i Juliji iz Sarajeva.
– Boško i Admira. To me mnogo
emotivno istrošilo. Da li veruješ da je ta priča prošla kroz
moje ruke od početka do kraja, čak sam ja birao muziku. Sad
kad je pogledam, još uvek me emotivno uzdrma. Čovek s našeg
sajta mi je rekao da je to u Bosni jedna od najposećenijih
emisija.
izvor: ekspres.net ›››
.jpg)
_001.jpg)