autor tekst 003 ›››

 

 

Čedomir Petrović

 

Velika Jelisaveta Seka Sablić

 Kažem mojoj Smiljki – Moram da napišem nešto u odbranu Seke Sablić.

 Supruga mi odgovara – Pa, šta si čekao dosad?

 Čekam. Jedan dan. Drugi dan. Treći, četvrti, peti… Ništa.

 Počeli već da prozivaju. Nema nikog da uzme u zaštitu i odbranu, Veliku glumicu Jelisavetu Seku Sablić.

 Nigde koleginica, kolega, redateljica, pisaca, slikara, upravnica…

 Uzeo Vučić lajavca u ruku, pa opleo po Velikoj Jelisaveti.

 Dramsku umetnicu Augustinu Nigrinovu, jednom prilikom, upravnik Narodnog pozorišta Milorad Popović Šapčanin, nazvao je Velikom i od tada ona postaje Velika Vela Nigrinova.

 Sa punom odgovornošću i poštovanjem izjavljujem da Jelisaveta Sablić dobija najveću glumačku nagradu i postaje – Velika Vela Sablićeva.

 Napadati je da nema patriotizma u sebi i to iz usta drekavca koga drži Vučić u ruci i stiska, kada ovaj treba da isprdi bljuvotine, ovog puta, na račun Velike srpske dramske umetnice, predstavlja udar, na i ovako bednu kulturu, koja se koprca da ne umre, ako, već nije.

 Uzimati je u usta, mahati glavom i prstom, vičući neartikulisano, da nije patriota… Počinje da se ruši sala Skupštine. Ruši se od laži, obmana, prodanih duša, od ljudskih smradova. Beže konji ispred.

 Arlauče lajavac – Osnovno obeležje antipatriotizma je snažna zainteresovanost za razaranje sopstvene nacije, njenih institucija, vrednosti i značajnih ličnosti.

 Ove rečenice kao da su uzete iz programa SNS.

 Mislim da je muka siromašnog života u detinjstvu i mladosti uticala na Veliku Jelisavetu, da ide svojim putem, da se bori, da ne posustaje, ali i da ne zaboravi odakle je pošla.

 Nemojte više nikada napadati i vređati kulturu i umetnost. Tu je tanak led i hoće da puca, pa može sve da vas proguta. Što ne bi bilo loše.

 Mogla je Velika Sablićeva da radi i živi u nekoj od zemalja zapadne Evrope, ali je ostala u Srbiji.

 Kada su Mija Aleksić i moj otac, pedeset i neke, bili gosti Radio Sofije, jer se „Veselo veče“ slušalo i u Bugarskoj, domaćin im je bio najbolji bugarski komičar Kalojančev.

 Jedne večeri izveo ih je u najelitniji restoran u Sofiji, međutim, nije rezervisao sto, a unutra prepuno, nema gde igla da padne.

 Mija i otac kažu: Nije problem, možemo na drugo mesto. Ali, već je pritrčao šef sale, koji je neke goste zamolio da se zbiju za drugi sto i naprave tri mesta.

 Svi su ustali i aplaudirali, priča otac. Mi gledamo, ne možemo da verujemo. Seli smo, a cela kafana se utišala. Mija malo popio.

 – Reci nam, molim te, koliku platu imaš?, pita Mija Kalojančeva.

 On kaže, recimo u današnjem novcu.

 – Dvadeset hiljada evra.

 – Šta, bre, dvadeset hiljada… Godišnje?

 – Ne. Mesečno.

 – Pa, koliko onda ima vaš ministar kulture?

 – Pet hiljada.

 – Pa kako?

 – E, kako. Ja sam jedan Kalojančev u Bugarskoj, a sad izađi na ulicu. Svaki drugi može da bude ministar za kulturu.

 Plata ovog lajavca je veća od Jelisavetine penzije.

 Takvih lajavaca je prepuna Srbija, a Jelisaveta Velika je jedna jedina.

 Po majci Jevrejka, dobija oštar antisemitski prekor – Da prelistava istoriju srpskog naroda, da ne bi ostala stranac u vlastitoj otadžbini.

 Koliko je divnih, duhovitih i potresnih likova odigrala u svojoj karijeri, to se u skupštinskoj sali neće čuti.

 Beže od pozorišta kao đavo od krsta.

 Oni i kada počne pljusak, beže koliko ih noge nose, što dalje od pozorišne nadstrešnice.

 Kad Jelisaveta Velika izađe na scenu, kao da je izašao ceo ansambl.

 Toliko snage i toliko vere u onome što igra, ima mali broj glumica.

 Preuzima svu pažnju gledalaca. Suvereno vlada scenom. Ima neverovatnu snagu, sugestivnost i sjajan kontakt sa publikom.

 Igra i dramske uloge, ali publika od nje prvenstveno očekuje smeh, vedrinu, toplinu i osećajnost. Prepuna emocija.

 Kad sretnu Seku na ulici, ljudi budu srećni, nasmeju se, osećaju da su živi, da je možda sve ovo san oko nas.

 Onda se pojavi Vučić sa svojim lajavcima, klimoglavcima, dupeuvlakačima i vrati nas u stvarnost, u jezivu stvarnost.

 Pogled na sve vas lajavce izaziva gađenje i bes, za sve što nam činite. Ponizili ste nas. Obrukali pred svetom. Pred decom. Beže mladi iz ludnice koju ste napravili od Srbije.

 Na kraju predstave „Ranjeni orao“ u Ateljeu 212, pre skoro pola veka, ležim u bolničkom krevetu. Trči mi u susret Jelisaveta (Anđelka). Vičem – Volim te, Anđelka, sunce moje. Grli me i govori – Volim te, Nenade, ranjeni orlu moj.

 Mrak. Zavesa. Kraj.

 I sad, posle toliko godina, volim i branim svoju divnu koleginicu od Vučićevih napada.

 Ako je Vučić udario na Veliku Jelisavetu Sablić, dramsku umetnicu, to je znak njegovog očaja i bliskog kraja tiranije.

izvor: danas.rs ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Čedomir Petrović

 

Pismo tek rođenoj deci

“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, 

roditelji nisu mogli ništa drugo dati” (Duško Radović)

 Kada dođu verski praznici i noći u kojima slavimo rođenja onih u koje verujemo ili ne, rodiće se mnogo dece i kod nas i u svetu. Znam da ste još mali ali ostaviću svakom po jedno pisamce kraj uzglavlja i možda će nešto ostati, negde daleko u pameti.

 Kada sam pošao u školu, pesmicu koju nisam dobro naučio toga dana stavljao sam ispod jastuka i sanjao cele noći. Ujutru su mi stihovi sami dolazili.

 Vi ste sada svi isti, i to su jedini trenuci u vašim životima kada će to biti tako. Imate iste krevete, neko ima malo više grama, neko centimetara manje. Neko ima malo više kosice. Ali, ste svi prepovijeni kao “kifle”.

 Nečija mama ima više mleka, a neko se već sada susreće sa nestašicom tog artikla. Razlike će, na žalost, početi da se javljaju već pri vašem izlasku iz porodilišta. Neko će otići svojoj kući gradskim saobraćajnim, neko taksijem, nekog će mama i tata nositi pešice, čvrsto privijajući na grudi, štiteći ga od vetra i hladnoće, a nekog će ispred privatne bolnice u kojima se porođaj plaća parama koje vaši roditelji ne mogu ni da zamisle, čekati velika crna limuzina. Šofer će vam otvoriti vrata i od tada će se sva vrata otvarati pred vama, pa i ona poslednja, Rajska vrata, ukoliko u toku života budete dobro “podmazivali” crkvu i popove.

 Razliku ćete uočiti i pri prvom upoznavanju vašeg novog doma. Neko će spavati u krevetu u kome su pre njega već spavali njegova braća i sestre. Neko će usled nestašice prostora spavati između mame i tate, neko u svom novom krevecu, kupljenom na kredit, a neko u velikoj, sunčanoj sobi, prepunoj igračaka. Nekog će čuvati, i kvariti od malena baka i deka. Nekog će majka rano izjutra još po mraku nositi u jasle, a nekog će buditi i uspavljivati slatki glasić guvernante. Neko će prvo ugledati na zidu vlagu, a neko Tapija.

 Kada pođete u školu, imaćete drugačije torbe, olovke. Nečiji mama i tata će odvajati od usta da bi kupili sinu Najke, i tako mu obezbedili da bude primljen u društvo. U srednjoj školi, za dobru ocenu, neko će dobiti mobilni telefon veliki kao noseći televizor, a neko samo toplu reč. Fakultete ćete studirati ovde ili u inostranstvu, u zavisnosti od materijalnog stanja vaših roditelja. Mnogi talentovani neće moći da nastave školovanje posle srednje škole.

 Nekoga posao već od sada čeka, a neko će ga tražiti, malo juče, malo danas, a dobiće ga … malo sutra.

 Muškarci i u odnosu sa ženama ne mogu da računaju na neku veliku ljubav.

 Jer, za ženu je čovek i od 25 godina star, ako nema para. Ali, ako je bogat, mladolik je i onaj od 80.

 I u vašem stvaranju postojala je razlika. Neko je došao na ovaj svet iz moranja, neko iz strasti, neko iz računa, planirano, slučajno … Ali, voleo bih da je većina iz ljubavi.

 I svi ste rođeni ovde, u ovoj zemlji. Mogli ste da se rodite u dalekoj Kini, ili u Japanu, i da imate kose oči. Da dobijete ime, tako što će mački zakačiti konzerve za rep, i pustiti je da juri ulicom. Mešavinom dobijenih zvukova, vi bi ste se zvali –  Mjao, Jao, Tung, Tras, Bum … Mogli ste biti crnac u Africi, koga će juriti divlje zveri, ili crnac u Americi i spavati u kartonskoj kutiji, ili u vili na Beverli Hilsu. Mogli ste biti  Mađar, Poljak, Francuz, Eskim …

 Ovde ste, Selma, Milica, Maša … Mirsad, Tomislav, Jovan …

 U školi ćete učiti da je ovo nekada bila zemlja sa šest republika i dve pokrajine. Kada su odnosi zahladneli, ona se smanjila, i to ćete povezati sa zakonom fizike, po kome se sva tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Nekada je najviši vrh bio Triglav, a sada niko živ to više ne zna. U II Svetskom ratu, pa i kasnije, ljudi su ovde govorili različitim jezicima, i svi smo se razumeli. Onda je neko uveo slušalice i prevodioce u Skupštinu, i više se nismo razumeli!

 Uvek kada mi stariji zabrljamo stvar, kažemo –  Na mlađima svet ostaje! Gde mi stadosmo, vi produžite! Još smo dužni, vi odužite … neka to ostane samo u pesmi. Ukoliko ovi stihovi postanu opterećujući, čitav svet je pred vama. Nekada je čoveku domovina ne tamo gde se rodio, već tamo gde može pošteno da radi i zaradi i  živi dobro, sigurno i slobodno. Tako da i vi ulazite u ovaj svet i u ovu zemlju ne svojom voljom. Niko vas nije pitao. Možda bi se neki od vas i predomislili? Sad, šta je tu je! Pred vama je život. Živećete ga, najmanje onako kako biste vi voleli.

 Ništa od ovoga, što sam vam do sada napisao, ne morate zapamtiti.

 Ali, ovo probajte da zapišete negde, duboko u vašim malim glavicama.

 Vaša će vam zemlja biti samo onda lepa, ako i u drugim zemljama pronađete lepotu. Učite strane jezike da bi mogli da razgovarate i razumete se sa svetom. Poštujte i volite sve dobre ljude bez obzira na boju kože.

 Poštujte tuđu veru da bi i drugi poštovali vašu. Podelite radost sa prijateljima i proslavite u miru Uskrs, katolički Božić, Bajram, Pashu …

 Svo bogatstvo nosite samo u sebi. Volite životinje, volite prirodu, one su jedina istina.

 Budite po narodnosti ono što su vam otac i majka. Ali, budite srbin – po Tesli, budite crnac – po Net King Kolu, amerikanac – po Linkolnu, ukrajinac i rus – po Gogolju, musliman po Meši, hrvat po Tinu Ujeviću, albanac – po Majci Terezi, englez – po Tomasu Moru...

 Dotle, budite samo mali anđeli.

izvor: tacno.net ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Čedomir Petrović

 

Verujem da će opet doći bolji dan

 Otok Mljet 

Ko hoće da vidi raj pre nego što ode u njega, ukoliko nije viđen za pakao, neka ode na Mljet. Veče. Sedimo sa Darinkom, vlasnicom soba koje izdaje. Crnogorka iz Lovćenca, zaljubila se u lepog kapetana Grgu. Izrodili troje dece. Ceo Mljet i cela Sobra bili su prisutni kad je uplovio brod u kome je bila Darinka. Svi su hteli da vide kakva je to crnogorska lepotica začarala njihovog kapetana Grgu. Prišli su jedno drugom. Zagrlili se. Grga je Darinki na uvo rekao tiho, pomalo preteći: Dare, ne ljubi me triput pred cilim ovin svitom, jebaću ti majku!

 Sa nama je svako veče i Dragana. Pobegla iz Sarajeva da bi još poživela. Muž Franjo, Hrvat. Četvoro dece. Pijemo hladno pivo. Tu je i Nero, Darinkin kuca. Došao da ga češkam po glavi. Pridružuju nam se Robert, njegova supruga Dona i desetogodišnji sin Lion. Dolaze iz Zagreba već četvrtu godinu. Sedimo svi zajedno. Lionu donosim stolicu iz naše sobe. Seda bojažljivo pored mene. Osećam to. Postavlja mi prvo, od nekoliko pitanja koja će mi postaviti.

 – Zašto u vašim serijama Srbi govore bre? I što to znači?

 – Daj, Lion, nemoj postavljati tako glupa pitanja – prekorno je rekla majka Dona.

 – Zašto glupo pitanje? Pitanje nije lako, ali ću pokušati da ti odgovorim.

 – To ti je kao kod Bosanaca đe si, bolan?

 Ulazi u razgovor Darinka. Počinju svi uglas da govore:

 – Ili kada kažu đes ba?

 Dolazim do reči.

 – Ovo đe si, bolan može, samo ima nastavak: Đe si, bolan, nisam te vidio sto godina, jebo ti mater svoju.

 Lepa tišina. Lion se stidljivo smejulji.

 – Izvinjavam se svima, ali na pitanje mora da se odgovori iskreno. Jedna varijanta je i đes ba. U Srbiji, kada se sretnu dva prijatelja, zagrle se, izljube i kažu jedan drugom: De si, bre, jebem te u glavu. Tu sam, a gde si ti, steram ti ga majke. Tako otprilike počinje srdačan razgovor jednog dobrog dela Srbije. Ima i učtivijih dijaloga, ali su ovi prisutniji.

 Svi ćute. Supruga me gleda pomalo prekorno. Lion stavio ruke na usta i smeje se. Gleda me u oči i počinjemo razgovor.

 – Odakle ste vi?

 – Iz Srbije. Iz Beograda.

 – Moj tata je išao u Beograd, a ja sam se plašio da ga ne ubiju.

 Robert objašnjava.

 – Bio sam prije nekoliko mjeseci prvi put u Beogradu. Poslovno. Lion se bojao da mi se što ne dogodi.

 – I mene su upozoravali da ne dolazim u Hrvatsku. Da ne idem sa beogradskim tablicama na Mljet.

 – A vi ste ipak došli?

 – Jesam.

 – I niste se bojali?

 – Ne. Kao i tvoj tata kada je išao u Beograd. Ja mislim da se ljudi sa čistom savesti ne trebaju ničega bojati.

 – I ja tako mislim… Vi ste prvi Srbin koga sam vidio u životu.

 – Veliko mi je zadovoljstvo.

 – Moj tata je bio u domovinskom ratu.

 Robert i Dona pokušavaju da prekinu razgovor.

 – Lione, da li hoćeš da nastavimo razgovor?

 – Da.

 – Tvoj tata se borio u domovinskom ratu?

 – Jeste. A da li ste vi bili u ratu?

 – Ja sam bio u ratu koji sam vodio protiv rata. Bio sam mesecima na ulicama demonstrirajući protiv Miloševićevog zločinačkog režima. Išao i govorio narodu da on mora da ode. Da je veliko zlo za Srbiju. I moja supruga i moje kćerke i otac i majka bili su sa mnom. Onda su došli neki drugi. Sada su tu neki treći, koji bezočno kradu svoj narod i ponovo izazivaju. Pa, videćemo… Mojoj majci je jedan Hrvat ubio oca. Moj deda je bio Srbin. U Osijeku. Držao je tamo kafanu. Bilo je to 1924. godine. Majka je imala nekoliko meseci kad su ga ubili i nikada nije videla svog oca i nije mrzela Hrvate. Govorila je: Kriv je samo taj čovek koji je ubio mog oca… Milošević je napao Hrvatsku i hteo da stvori srpsku državu na Hrvatskoj teritoriji. Bio sam protiv postavljanja srpske zastave na Kninsku tvrđavu i ubijanja Vukovara i rušenja Dubrovnika. Srbija je po prvi put u svojoj novijoj istoriji vodila osvajački rat. Milošević je govorio da Srbija nije u ratu?! Poginulo je mnogo srpskih civila i vojnika JNA. Još više je poginulo ljudi na hrvatskoj strani. Nijedan hrvatski vojnik nije ušao na teritoriju Srbije. Tvoj tata je uradio ono što je smatrao da je trebalo da učini. Branio je svoju zemlju. Da je neko napao moju zemlju, sigurno bih je branio. Proterano je na hiljade srpskih porodica. Ostavljene su kuće, grobovi, imanja, stoka… Tako je Milošević čuvao i branio svoj narod u Kninu.

 Lion, pametni desetogodišnjak, učenik četvrtog razreda osnovne škole u Zagrebu, po prvi put u životu sedeo je pored mene, prvog Srbina koga je u životu video i rukovao se s njim. Pružio sam mu ruku i on ju je čvrsto prihvatio i stegao.

 Sutradan mi je pritrčao po povratku sa plaže i pričao kako je uhvatio morsku zvezdu i morskog ježa.

 – Sigurno si ih vratio natrag u more. Tamo su im mama i tata, braća i sestre i prijatelji.

 – Vratio sam ih.

 – Bolje si se osećao posle toga?

 – Jesam. Mnogo bolje nego kada sam ih uhvatio.

 – Dobro je kada za trenutak dobiješ moć da nekome presudiš da li će umreti ili živeti dalje i izabereš da mu poštediš život i vratiš slobodu.

 Opet smo se čvrsto rukovali.

 Pomislio sam, možda je dobro da je Lion mene video i upoznao kao prvog Srbina u svom životu, koji je tek započeo, iako je razlika u godinama velika.

 Voleo bih, i verujem da će kasnije sresti još mnogo svojih vršnjaka iz Srbije, i da će se i sa njima čvrsto rukovati i da će zajedno vraćati u more morske zvezde i morske ježeve…

 Noć se spustila na Mljet. Šetao sam sa mojom Smiljkom. Negde se čula pesma, tiha. Pevao je Stojnić… Verujem da će opet doći bolji dan, da deca ova ponovo se smeju bezbrižno, da na ovoj zemlji svuda vlada mir i da svet bude bolji, bolji… Da pobedi ljubav…

izvor: danas.rs ›››