Damir
Nikšić je konceptualni umetnik, ali svakako je mnogo više od
umetnika, uticajnog mislioca, društveno angažovanog
pojedinca. Pažnju regiona stiče svojim blogom, kada je
stvari izneo na ulicu, i to bukvalno. Precizno, ciljano,
duhovito, sveobuhvatno, svestrano seciranje mentaliteta,
pojava, trendova, dogadjaja, vremena…Blog, kao i teme koje
obradjuje u svojim video snimcima i komentarima na
društvenim mrežama, iako najčešće jesu vezane za Bosnu,
zapravo govore o čitavom regionu. Damir govori ono što mnogi
misle a ne smeju da kažu. Nas su zanimali odgovori na još
neka pitanja, pa nam Damir širokogudo izlazi u susret.
Recite
nam za početak kako ste, Damire? Kako je živeti sa porodicom
u Sarajevu i na Balkanu na sredini druge decenije 21. veka?
Preživljava se. Najteže je
povezati se. Ove male lokalne ekonomije sahranjuju kako
čovjeka, tako i poslove i ideje. Za određene ideje, poslove,
ljude – bitna je širina, širi pogled i šira publika:
regionalna, internacionalna. Nekima odgovaraju njihove
busije i ja ih potpuno razumijem. Oni ne znaju ni dalje ni
bolje. Ali s tim lokalnim busijašima i reketarima je teško
izaći na kraj dok te sapliću u nastojanjima da uradiš bilo
šta značajnije regionalno. To je pravi i stinski „sukob
civilizacija“, taj sukob između partikularnog i
kosmopolitskog, jer partikularno uvijek vidi kosmopolitsko
kao prijetnju i izdajnika.
Šta
je ono što vam zaokuplja pažnju ovog sparnog avgusta meseca?
Šta čitate, slušate, gledate?
Upravo završavam drugu sezonu
True Detective-a na HBO. Odlična serija. Vince Voughn mi je
jedan od dražih glumaca i nisam ga do sada gledao u ovakvom
izdanju.
Čini se da je
angažovano delovanje danas u umetnosti, novinarstvu, NVO
sektoru jako malo, gotovo neprimetno. Primećuje se da nam
novinari, psiholozi, umetnici, muzičari, reditelji,
scenaristi,… masovo prelaze u korporacije, gde postaju
kreativni direktori, menadžeri, copywriteri… Šta se danas
dešava sa altruizmom, empatijom, solidarnošću, sa ljudskošću
uopšte? Gde je kraj i da li uopšte postoji kraj svetu
manipulacija i profita i brige samo za svoju ličnu korist?
Pa čuj, to ti je tako. Dok je
bilo „šik“ ili „trendi“ i dok je bilo love u tom „biznisu“
svi su se gurali i laktali. NVO su cvjetale. A sada važi
„realnost“. Neka, bolje je ovako. Ja to u tom taboru sve
vidim kao jednu ižvakanu i suhoparnu stvar. Ima love, ali
nema vitamina za dušu. Mislim da smo tek sad načisto i da
tek sada nema mjesta lažnoj i pozerskoj „borbi“. To je
dobro. Jako dobro. Izgubili su korak. Jer i ovo „ovamo“
valja pratiti u stopu i imati kondiciju za sve to. Ne može
se trčati prebrzo, moraju se sačekati rezultati i odgovori.
Mora se trčati na duge staze, studiozno, duboko, a ne
površno, a to nije posao za one koji hoće brzu i laku lovu.
Ako pogledamo vodeći
oblik ponašanja koji nam se predstavlja što u našem
okruženju, što kroz medije – od omladine, političkih
partija, preko uzornih biznismena, uticajnih ličnosti,
sportista, do preporučenih i poželjnih osobina i veština u
oglasu za posao: bezkompromisnost, požrtvovanost, odanost,
samopromocija, bezosećajnost i ostale sociopatske osobine
dominiraju javnim prostorom. Kako komentarišete ovaj trend?
To je samo nova predstava za
nezrele „odrasle“. Svako vrijeme ima svoju predstavu. Ona je
oduvijek bila tu, možda je to ona ista od prije, samo što
nove generacije toj predstavi daju svoj karakter, nove
dimenzije. To su gluposti. Bez zdravog društva ništa nema
vrijednost.
Fašizam se danas
veoma lepo oblači. Prati trendove. Ima izvrsnu formu,
tehnologiju, make up… Šta je ono što fašizam ne može
sakriti, šta je u njegovoj biti po čemu možemo uvek znati da
je to fašizam?
Postoji folk-fašizam i postoji
fašizam. I jedan i drugi računaju na državu i čine sve zbog
države. Prvom je država fetiš, drugom je država instrument.
Prvi je podređen državi, drugi podređuje državu sebi. Prije
svega fašizam je nasilan. Agresivno i glasno koristi jezik
mržnje mada nema bogznašta da kaže i poruči svijetu i
čovječanstvu. Arogantan je. Bahat. Neotesan. Fašizam se
prepoznaje tako što koristi državu za kontrolu i pljačkanje
društva. Koristi državni sektor, naročito vojnu industriju,
za razvoj tehnologije i ekspanziju teritorija i biznisa.
Fašizam je država koja postaje firma političke elite. Oni je
vode kao firmu, a građani su samo radnici te firme. Fašizam
je kada država tvrdi da njoj trebaš biti zahvalan za sve što
si mukotrpnim radom stekao. S druge strane postoji i onaj
„uradi sam“ fašizam – „sam svoj majstor“ – tj. sam svoj
fašista. U njemu ne figurira režim već neformalna grupa
građana – linč, rulja i to… To je fašizam sa verande,
sokaka, iz haustora. Svima je zajednička faca netrpeljivosti
i samopravičnosti.
Kako se danas, 20 godina nakon
završetka sukoba, društva nose sa posledicama? Da li smo
nešto naučili? Poslednji dogadjaji upućuju na to da nismo.
Mada u tim dogadjajima nisu ni svi učestvovali.
Za neke je vrijeme stalo. To je
tako nakon velikih trauma. Ljudi ne znaju kako da nastave.
Puno se priča o jednom istom, ali izgleda da ta priča ne
pomaže. Ne vodi nikud. Samo utvrđuje duboke rane po kojima
su nastale tektonske podjele. Možda je vrijeme da počnemo
pričati o drugim stvarima, a ovu priču ostavimo ad akta –
drugim generacijama, jer dok se bavimo njom u dnevnoj sobi –
iznose nam frižider i šporet iz kuhinje. Neće nam puno
ostati nakon pljačke i privatizacije.
Stiče se utisak da
sve države bivše Jugoslavije pokazuju sklonost ka tituli
„nebeskog naroda“, bar po hiperbolizaciji svoje davne
prošlosti. Etno Nacional Socializam – kako ste ga sami
definisali, pronalazimo u ovom čardaku ni na nebu ni na
zemlji koji se odražava. Kakva je budućnost ovog fenomena?
Žvaću istu kosku koju su im
bacili devedesetih u zamjenu za standard. Nisu im mogli
kreirati poslove, isplatiti plate, penzije, socijalnu pomoć
– pa su im dodijelili titulu. To država obično tako radi,
pompezno, sa fanfarama i lentama, ordenima. Budućnost ovog
fenomena zavisi od standarda. Kada svi grohnu bez posla –
probudiće se i shvatiti da se od titule ne živi, tj. da neko
to sve mora da plati. Imaju prava – ali nema para za njih.
Mislim da je umjetnost, savremena umjetnost rješenje. Ona
mora proizvesti nove mitove, nove čardake ni na nebu ni na
zemlji – koji je zapravo internet.
„Vi Rimljani ste sami
krivi jer ste poslali vukove da čuvaju vaša stada a ne
pastire“ odgovorio je Baton na pitanje Rimskog imperatora
Tiberija zašto je započeo ustanak. Kako ste primetili, ta
rečenica odzvanja ne samo Bosnom poslednjih 2000 godina od
kada je izgovorena, već i celim regionom, a posebno
upečatljivo poslednjih 20 godina. Zašto i dalje većina
gradjana naseda na vukove, bira ih, sluša i sledi?
S tom razlikom što je Bosna
protektorat i što ovdje zaista postoje ljudi sa basnoslovnim
platama u eurima koji su nedodirljivi i koji ne odgovaraju
za svoje propuste već dvadeset godina. Prije ih je bilo još
više. Čitava ekonomija se u Sarajevu bazirala na njima, na
služenju u njihovoj službi. Govorim o “strancima”.
Polusvijet sa dna kace koji je došao u ovu “vukojebinu” kao
u neki evropski Afganistan (prije Afganistana) da odrapi
nekoliko godina – zaradi para i nabilda svoj CV. Imaju para,
a raja i fukara samo u to vjeruju. Kada su oni većinom
otišli – ostali su lokalni tajkuni i političari tj.
tajkuni/političari koje su ovi naučili „know-how“ vjerujući
da su im konačno ruke odriješene. Svako ko dođe u poziciju
ponaša se kao onaj koji učestvuje u „redaljci“: nije važno
koji je po redu, pa čak i da je posljednji, važno je da
dobije priliku i ne izvisi – da ne ostane suha k**ca, da
izvineš. A narod i fukara misli da oni posjeduju neku tajnu
formulu, moć, magiju, inteligenciju, šta li, pa su tako
dobrostojeći. Ne kontaju da je to njihov novac koji su im
ovi opljačkali. Kada je dobar standard i kada raja i fukara
radom i školovanjem dogura do srednje klase onda niko ne
vjeruje u novac previše, jer novac nije bogznašta kad ga
svako ima, zar ne? Tako je bilo do polovine osamdesetih.
Velike socijalne razlike su te koje svemu daju smisao – i
novcu i standardu, tj. načinu života. Tek kada nekolicina
uživa dok većina preživljava – V.I.P. klub ima težinu i
smisao. U slučaju dobrog standarda i kvalitetno obrazovane
srednje klase – V.I.P. je samo klub patetičnih snobova i
sociopata.
Kada bi svi bili zaposleni i
imali jednaku ili čak veću platu u privatnom sektoru od njih
u javnom – mi bismo na njih gledali kao na obične birokrate.
(Problem je u tome što je u ovoj firmi-državi država jedina
firma koja radi, tj. u kojoj može da se ne radi, a prima
plata kao i prije rata.)
Skoro
ste boravili u Makedoniji. Kakvi su sada Vaši slegnuti
utisci?
Jako egzotična zemlja, u
tranzicijskom smislu. Tranzicija daje mnoge čudne rezultate.
Kreira stvarnosti koje su nestvarne i tim više bolnije po
zdrav razum. Barem tamo gdje je vlast „kreativna“ i
„fokusirana“.
Često
ste u Hrvatskoj. Koliko se Hrvatska promenila i kako se
menja? Kad ćete posetiti Srbiju?
Ne znam kako da sudim čitave
države. Ja vidim jedan mali segment. Znam da su svi
zaduženi. Zadužili se radi telefona, izgleda. Telefonskih
razgovora. Tako nešto… Standard. Konzumerizam. Nov auto i
to… Kao da se omladina pretvara u očajne wannabe YUPPIE –
mlade urbane profesionalce koji oštre svoje diplome za dobar
posao koji ih k’o biva čeka kao nekakav zagrobni život – s
one strane EU. To je kao neki kult, pa i kultura među
ljudima – ta službenička, poduzetnička. Takvi su bili Česi,
Poljaci, i drugi slavenski narodi koji su se uključili na
Zapad. Ali upravo se Zapad bori protiv takve ideološke
robotizacije uma i mlade radne snage. Tim više što gladni
mladi radnici iz ovih novih članica dolaze da uzmu poslove
onima koji bi malo više da pregovaraju svoj status sa
poslodavcem u korist kvalitetnog porodičnog života. Rezervna
armija rada. Ne vidim ih da su zainteresovani za
demokratiju, za sistem, prepustili su puno toga novoj vojnoj
aristokratiji u svojoj zemlji i tražili bi prava, posao pa i
društvenu participaciju u drugim zemljama gdje ih niko ne
poznaje. Kao da vjeruju da su „prepametni“ za sopstvenu
zemlju pa ne žele da se tu potrude ili je nešto drugo: možda
su zapravo poželjeli da naivno vjeruju u nešto u što u
svojoj „prepametnoj“ zemlji više ne mogu, jer su stvorili
klimu u kojoj kao takvi automatski ispadaju naivni sanjari.
U duši su djevice, ali se ponašaju i imaju pozu prekaljene i
ofucane drolje. I tu je konflikt.
Trebao sam biti u Srbiji čitavu
sedmicu, ali me je pokosila stomačna viroza. Vidjeću dalje
šta iskrsne.
Šta
je po Vama danas alternativa (politička, kulturna,
društvena, privredna) za region? Šta nas može spasiti?
Moramo početi izmišljati toplu
vodu, ali na svoj način. Šalim se, ali istina je: moramo
ponovo izmisliti sebe, a ne prepisivati od drugih. Moramo se
ponovo pronaći, kao društvo. Pogubili smo se u raznim
uticajima, opcijama, obećanjima, lažima. Moramo pronaći svoj
san i napraviti svoju „slobodnu teritoriju“ – k’o sebi, za
sebe, a ne za „turiste“. Trebamo prestati biti nečiji
„safari“, gledati se tuđim očima. Moramo vjerovati sebi i u
sebe. I pronaći, uskrsnuti taj inat, duh slobode i to … Inat
je bitan. Ništa nema bez inata. Mi smo ga se odrekli kao da
je on kriv za naše neuspjehe, a prigrlili strane recepte –
kao da uspjeh ima tajni recept. Niko nigdje nije ništa
postao niti postigao bez inata. Svaka uspješna imigrantska
priča se bazira na inatu, samo, naravno da to neće priznati
na nacionalnoj televiziji jednom kada postane bogat i
poznat, pustiće publiku da vjeruje u „Američki san“ , a
istina je u npr. „portorikansko inatu“.
Na
čemu danas radite? Šta možemo od Vas očekivati u narednom
periodu?
Sada bih trebao početi da se
pojavljujem sedmično kao gost u jednoj emisiji na
regionalnoj televiziji N1. Istovremeno radim na nekom svom
standup-u, ako ga tako mogu nazvati. Svakog utorka. Počeli
smo prije par sedmica u bašti Sarajevske Pivnice koju vodi
moj prijatelj Vlado Cabrera. Dobra prilika da se radi na
tome pred živom publikom. Ako bude funkcionisalo vjerovatno
ću putovati da pružim isti ugođaj i publici iz drugih
krajeva.
.jpg)
_001.jpg)