Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i
pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je
posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica
gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna
paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja
doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog
projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj
društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao
individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne
daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj
entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene
strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja
postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme
od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija,
očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih,
filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve,
tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek
akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već
sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga
izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga
drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez
individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je
jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine
teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna”,
da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo
društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte
pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom
početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil
je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi
Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je
ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može
se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista
je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac,
podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On
je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički),
literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one
isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći
da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji
čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav
o antisemitizmu, “potpun i slobodan izbor, globalan stav
koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i
prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je
istovremeno strast i koncepcija sveta”.
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je,
dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako,
on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će
reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada,
etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne
interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo
pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima
vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li,
komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne
iziskuje truda. Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru
nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje
(srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam
je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle,
totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još
poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.
Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma
svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda
i za narod”, koji svoj individualni glas tobože potčinjava
višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se
podsetimo, Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih
asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti,
nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv.
varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali
stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da
kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge
nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da
uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i
folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu
ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje
nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u
svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke.
Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je
izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi
umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet,
nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam
živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni.
Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti,
nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na
nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su
to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više;
mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna
samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na
njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte
vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I
u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo.
Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo
me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne
tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju
pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.
Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer
su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se
kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum,
nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni,
zbog kojih je igra i započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata.
Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim:
pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz,
ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović,
nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad
izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna
pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija
mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan.
Nacionalista se ne boji nikoga, “nikoga do Boga”, a njegov
bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za
nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan
kao i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i
organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum
bez obaveze. “To je kukavica koja ne želi da prizna svoj
kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu,
nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da
ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom
pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne
usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune”
– slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle,
pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah
nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na
marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među
konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj
pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u
procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a
društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena
u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje
društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani
individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni)
izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i
antiideologija…
.jpg)
