“Pobunjeni Atlas nije knjiga koju
bi trebalo olako odbaciti, treba je hitnuti što većom
jačinom što dalje od sebe.” To je rečenica koju ćete često
pronaći kako se vuče po internetu, najčešće među kolekcijama
doskočica upakovanih u književnu recenziju ili filozofsku
polemiku. Leftists gonna left, rekao bi mladi američki
reakcionar, a socijalni psiholog bi eventualno dodao da
svako od nas igra oko svog plemenskog totema, pa bio on
reprezentacija objektivizma, liberalizma, progresivizma ili
falusna predstava samog Fukoa lično. To što imamo svoja
plemena, što smo lojalni svojim grupama – pristrasni, ako
hoćete – jeste dobra stvar. To daje ukorenjenost i
orijentaciju. To je konzervativni temelj naše psihe. Na
kraju krajeva, to je društveno funkcionalno. Ali to uopšte
ne daje na ozbiljnosti bilo kojoj osobi koja bi da polemiše
o nečemu što, na kraju krajeva, nije ni pročitala. Plemenski
jeste, ali ozbiljno nije, čak ni za kontekst hipsterske
pesničke večeri.
Pobunjeni Atlas, dakle, nije
knjiga koju bi trebalo olako odbaciti iz mnogo razloga, a
jedan od njih definitivno nije njen literarni kvalitet. Ajn
Rend nije bila, blago rečeno, vrhunski pisac i to je nešto
što čitaoca proganja na skoro svakoj od hiljadu stranica
njene knjige. Do dana današnjeg tomovi su ispisani o
jednodimenzionalnosti njenih likova, dijalozima po kojima bi
se mogla snimiti turska serija, ljubavnim scenama zbog kojih
ćete razmisliti o monaštvu, te o karikaturalnoj
hiperracionalnosti njenih junaka koja je, čak i za
libertarijanske standarde visoke racionalnosti (pa možda i
sociopatije), prevršila svaku meru.
Razlozi za to su principijelne
prirode, imajući u vidu da je Rendova toliko izgarala u
želji da napravi sistematsku filozofiju i objasni sve. Zato
su mnogi i ustvrdili da je napisala jedan prilčno dosadan
roman u kome ne dozvoljava čitaocu da sam složi kockice i
utvrdi zaključke. Svaki zaplet ne samo da je raspleten, već
je i dekonstruisan na proste činioce, a govor Džona Galta na
gotovo šezdeset stranica se doima kao veliki dekonstrukcioni
stroj, filozofski antipod onoga što bi njeni junaci u
realnom životu predstavljali – stvaraoce i konstruktore koji
malo pričaju a puno rade.
Takav stil Ajn Rend je potpuno
razumljiv ukoliko prihvatimo njenu premisu (a valjalo bi je
prihvatiti i danas, 2014. godine) da je jezik kao metod
komunikacije, intersubjektivnosti, te povezivanja uma i
materije, postao previše fluidan i neuhvatljiv koncept. U
doba kada su ironija, cinizam i izvrtanje smisla postali
bazičan metod komunikacije, Rendova je odlučila da nijednu
stvar ne podrazumeva kako ne bi bila pogrešno protumačena.
Izgleda da je upravo na toj razini nesvesno stvorila mnogo
više neprijatelja nego što ih je stvorila veličajući
kapitalizam. Ona nije dozvoljavala da je tumače, a pogotovo
da se na nju pozivaju ljudi koji ne drže do njenih premisa.
I zbog te osobine, da bude bolno anticinična i kaže ono što
joj je na umu, podsmevaće joj se svaki intelektualac koji
drži “do sebe” i plemena koje mu je obezbedilo najveći šator
i status šamana. Jer, prihvatanje da se igra po njenim
pravilima bi jednog takvog intelektualca sviklog na toplotu
salonskih stanova i nipodaštavanje te sviklosti na kraju
dovelo na ulicu golog i izgladnelog. Zbog toga Pobunjeni
Atlas takvog intelektualca smatra parazitom, a tvorcem onog
čoveka koji mu je taj stan sagradio, te ogrev i hranu
obezbedio.
U tom smislu, Rendova nije
pisala klasičan roman. Više je pokušala da filozofsku
raspravu pretoči u književni oblik, gubeći ujedno i na polju
lepote, ali i na polju diskurzivne preciznosti svojih ideja
i gledišta. No, šta je tu je. Ne treba od Rendove očekivati
prefinjenost filozofske književnosti kakvu su pokazali
Dostojevski u 19. ili Robert Muzil u 20. veku. Ono što
svakako treba očekivati, i što jeste najbitnije, jesu iste
teme – pogubnost moralnog i metafizičkog relativizma,
dekadencija Zapadne civilizacije i puzeći distopizam. Ajn
Rend je, reklo bi se, bila reakcionar.
***
Termin “kapitalizam”, to
verbalno čedo Karla Marksa, ne pominje se u Pobunjenom
Atlasu. A knjiga ima između 600 i 700 hiljada reči. To nas
neće sprečiti da, u naletu iznenadne hrabrosti, izađemo na
protivnički teren i zaigramo se terminima kojima levičari
mašu kada iščitavaju Atlasa. Pošto, cinik bi rekao, motikama
i čekićima da mašu ne znaju, a đavo ionako ne ore i ne kopa…
Definicije kapitalizma su nas u
prethodna dva veka preplavljivale, ali bismo za promenu
mogli da se osvrnemo na dva alternativna određenja te
društveno-ekonomske formacije. Dok je autor ovih redova, pre
desetak godina, kao mladi student političkih nauka, još uvek
brusio svoje polemičke oštrice po internet forumima, naleteo
je na sledeću definiciju kapitalizma izrečenu od strane
anonimnog autora: “Kapitalizam je kad ustanem ujutru i kažem
sebi: ‘Danas treba da jedem, znači idem da radim nešto
korisno'”. Druga definicija nam dolazi od Alfreda Hičkoka.
Naime, na pitanje glumice koja je htela da zna šta je
motiviše da odigra ulogu na određeni način, slavni reditelj
joj je odgovorio: “Motiviše vas vaš honorar.”
E, sad, lepo vaspitana i nadasve
fina devojčica iz građanske porodice bi se na ovakve
definicije pobunila i optužila ih za cinizam. Međutim, kako
je sveopšti relativizam zahvatio i jezik, taj najvažniji
alat ljudske komunikacije, i kako su nam stomaci ipak netom
napunjeni, došli smo i do toga da vizije jednoroga, duga i
leptirića vidimo kao razum, a iskaze o kapitalizmu kao
aranžmanu koji nam obezbeđuje hleb kao – cinizam. U tom
pojmovnom izvrtanju leži jedna od najvažnijih tema
Pobunjenog Atlasa.
Nije uvek bilo tako. Naši preci
su nekad svaki tračak dnevne svetlosti hvatali kako bi sebi
obezbedili hranu, a i pored toga su ponekad ostajali gladni.
Za društvene mreže, egzotična letovanja i Šanelove torbice
nisu ni čuli. Smatralo se da je siromaštvo prirodna okolnost
čoveka, posle koje nastupa prirodna okolnost smrti.
Međutim, u jednom trenutku
istorije došlo je do promene paradigme. Pojavilo se
bogatstvo i ono se moralo objasniti. Znatiželjni Adam Smit
preuzima na sebe taj zadatak i piše Bogatstvo naroda (pun
naslov je glasio: “Istraživanje prirode i uzroka bogatstva
naroda”). Jedva dva veka kasnije, istorija nam pokazuje
koliko je ispravna narodna izreka da je lako navići se na
dobro. Danas se bogatstvo i zadovoljstvo (u utilitarnom
smislu) uzimaju kao datost, kao pravo (right) i ovlašćenost
(entitlement). Danas Acemoglu i Robinson pišu knjigu Zašto
narodi propadaju, antipod Smitovom delu i studiju o
parazitima u rendovskom smislu.
Kako smo došli do toga da od
vrste koja je bila primorana na “puritansku” etiku, završimo
među mladim, bogatim, sitim i “smorenim” ljudima koji su
prigrlili uzbuđenje moralnog nihilizma, koji beže od
poretka, žive po paroli “sve prolazi” jer ne postoje
objektivna merila koja bi nam rekla šta je dobro a šta nije,
i koji nikog i ništa ne osuđuju jer ne žele kategoričnost
stavova koja implicira zatucanost, tu gubu XXI veka? Kako
smo došli do toga da, metaforički govoreći, gledamo ljude
kako skaču sa krova zgrade, naučeni da “sve može ako se
dovoljno jako želi” i završavaju u istoj takvoj metaforičkoj
lokvi crvene boje, jer nema dovoljno zlatnih padobrana koje
produktivno društvo može da sašije.
U suštini, može se reći da na
sceni imamo sukob dva hansonovska koncepta i dva moguća
viđenja civilizacije. S jedne strane je koncept
lovaca-sakupljača koji nije protiv rada i proizvodnje po
sebi, ali ih smatra otuđujućim u velikom društvu i poziva na
povratak unazad, na doba kada smo se više igrali i vodili
ljubav, a manje radili i zavideli jedni drugima. Drugi je
koncept stočara-zemljoradnika, konzervativni koncept koji je
stvorio ovakvu Zapadnu civilizaciju, vezan za težak rad,
štednju, borbu za sopstvenu svojinu. Problem otuđenja koji
nastaje zbog posledičnog stvaranja velikih zajednica ovde se
pokušava rešavati kroz grupnu pripadnost, preko onih plemena
i totema o kojima smo ranije govorili (Berk ih naziva little
platoons, a Tokvilassociations, mada je to bilo pre nego što
su krenuli izdašni grantovi za nevladin sektor).
Oba koncepta imaju svoje
prednosti i mane i retki su oni koji bi izabrali jedan od ta
dva čista tipa, odričući se idile prvog i obilja drugog. Da
podsetimo, ovde se ne radi o poređenju dva istorijska
koncepta. Istorija je davno rekla svoje po tom pitanju. Ovde
se radi, ako hoćete, o dva pogleda na civilizaciju ovde i
danas, i na posledice koje ta dva pogleda impliciraju. Jer,
da bi čoveku palo na pamet da živi slobodno poput hipika i
razmišlja o “nadgradnji” i “životnom stilu”, potrebno je
prvo obezbediti određen nivo bogatstva. Ili, kako bi to
Poper rekao, žal za prirodnim stanjem i povratkom prirodi
može biti odluka samo onog bića koje je racionalno, a ne
instinktivno. A povratak prirodi je ireverzibilan, natrag ka
zverima, vele i Poper i Rendova. Kada se jednom vratimo
prirodi gubimo i sve one moralne norme koje smo sa
civilizacijom mukotrpno izgrađivali, ma koliko društvena
nauka opčinjena “neuromanijom i darvinitisom” (dixit Rejmond
Talis) govorila o homo sapiensu kao po sebi altruističnom
biću. Zveri će onda izmisliti novog Tomasa Hobsa i tako u
krug…
Poigravajući se marksističkom
terminologijom, možemo reći da je današnja nadgradnja nešto
što ipak pripada lovačko-sakupljačkom modu razmišljanja.
Kulturni i intelektualni establišment proizvod je farmerske
i, na nju naslonjene, kapitalističke civilizacije, ali
ujedno želi da tu istu civilizaciju uništi, samo kada bi
umeo kako. Akademska levica (postoji li buržujskija
kombinacija reči od ove?) ne voli kapitalizam jer mu zavidi,
jer bi svet savršeno nastavio da funkcioniše čak i kada bi
oni nekim srećnim slučajem izvršili kolektivno samoubistvo.
Obrnut slučaj, složićemo se, nije moguć. Rendova ovo dobro
shvata kada u Pobunjenom Atlasu iz svih kalibara puca na
intelektualce, a svim lovorikama kiti industrijalce i
manuelne radnike. Čak se i danas, u doba oskudnom u
oskudici, valja podsetiti da ovu civilizaciju na nogama drže
poljoprivredna zelena revolucija, mrki ugalj, motor sa
unutrašnjim sagorevanjem i tradicionalne društvene
institucije, a ne skvotersko-hipsterska supkultura slobodnih
umetnika, rukole iz prozorskih saksija, aplikacija za
pametne telefone i ljubitelja alternativnih životnih
stilova.
I zbog toga Rendova veliča
kapitalizam, mada ga ne spominje, iz razloga što nas vrlo
lako približava proizvodima drugih ljudi (ono što Henk
Rirden, jedan od junaka Atlasa, naziva razmenog našeg
najboljeg truda za najbolji trud drugog čoveka) i daje nam
pristup genijalnim stvarima koje vrlo brzo uzimamo zdravo za
gotovo. Jer, tako smo baždareni, rekao bi bihevioralni
ekonomista, stručnjak za ljudsko baždarenje. S druge strane,
samodovoljnost nije teško postići. Treba vam par ari zemlje
i jedna motika. Ali ljudi tako više ne žive, niti žele da
žive (a još manje to žele žene otkad im pramajka dobi jabuku
od zmije). Za bilo šta više od toga, za čitanje ovog teksta
na prejeftinom računaru na primer, potrebna je
kapitalistička civilizacija, podela rada i razmena našeg
najboljeg truda. Marginalnog truda, rekao bi
mikroekonomista, stručnjak za politički marginalne stvari.
O istom trošku Rendova blati
socijalizam (mada ni njega ne spominje) ne kao
društveno-ekonomsku formaciju, već kao moralni koncept. Zbog
svih onih svojstava koje su vekovima pobrojavali ideološki
različiti ljudi koji su se bojali ujednačavanja, od
Aristotela preko Džona Stjuarta Mila do Tomasa Sovela.
***
Ekonomska nauka često sebe
definiše kao način proučavanja raspodele ograničenih resursa
na neograničene ljudske potrebe. Naglasak u toj rečenici
jeste, naravno, na pridevima. Utoliko je ekonomija nekoć
bila moralna nauka, metod saznavanja i objašnjenja normi
najbolje moguće, najcivilizovanije i najmirnije raspodele,
pa uzimalo to objašnjenje antropomorfnu metaforu nevidljive
ruke ili anarhističku parabolu o upotrebi znanja u društvu.
Od velike su pomoći tu bili tradicionalna religija i moralni
okvir, koji su heteronomno vladali situacijom, barem dok
nije došao Kant i svima dodelio po jednu autonomiju. Vazda
je, doduše, bilo šarlatana koji su ljude ubeđivali da
njihove neograničene potrebe mogu da se zadovolje, samo ako
se ceo sistem pretumba i kreira iznova, u skladu sa Planom.
Međutim, ni narod nije lako padao na ta obećanja. Bila su to
nepoverljivija vremena, bilo je manje masovnih medija, a i
znali su ljudi da zadovoljenje potreba podrazumeva prilično
velike resurse koji nisu padali s neba (pitajte narode
Trećeg sveta kako se ophode prema resursima koji im, u vidu
međunarodne pomoći, bukvalno padaju s neba). Trebalo je da
dođe do stvaranja bogatstva koje je opisivao Smit da bi iko
trezan mogao ozbiljno da shvati Marksa i Engelsa i njihovu
slavnu krilaticu o mogućnostima i potrebama. Kapitalizam
nije dugo trajao, rekla bi Ajn Rend, ne toliko zbog napada
spolja, već zbog pogrešnih premisa onih koji su važili za
njegove pobornike.
Jednom kada prihvatimo da
resursi nisu toliko ograničeni, da decentralizovano znanje
nije najbolji mogući metod prenosa informacija u društvu, da
je utilitarizam bolji regulativni etički princip od etike
vrline ili deontologije, stajemo na sklizak teren. Tri
velika P biologije (predatori, patogeni i paraziti) najednom
postaju tri velika P ekonomije. Jer, kakve su šanse
pobornika klasičnog liberalizma (sada konzervativca) koji
kaže “imaćeš ukoliko budeš dobro radio i poštovao pravila”,
naspram njegovog protivnika koji kaže “imaćeš ukoliko budeš
dobro glasao i krojio pravila”? Male. Ali to je rezultat
bacanja niz vodu tradicionalnog morala zarad prihvatanja
šljaštavosti utilitarizma. I svaki samoproklamovani liberal
koji tvrdi da je kapitalizam superioran jer je mačka koja
lovi miševe, zaboravlja da njegov ideološki protivnik može
glasaču da ponudi više od miševa. Izgubili smo onog trenutka
kada smo bitku sa terena morala i tradicije i principa
preneli na teren koristi i obećanja i zadovoljenja potreba.
Na teren demokratije, ako hoćete. Jer zadovoljiti potrebe
ljudi kojima je sistem koji generiše bogatstvo omogućio dva
odmora godišnje na različitim nadmorskim visinama, desetak
pari obuće, sitost bez poznavanja plemenite umetnosti
kuvanja, a koji bi radije sebe videli u sistemu gde vladaju
predatori, paraziti i patogeni, jeste nemoguće. Od njih
polako i bihevioralni ekonomisti dižu ruke.
Potreban je, dakle, sistem koji
stvara bogatstvo da bi biološki organizam poput parazita
postao politički legitiman, pa i moralno prihvatljiv. Jer,
za razliku od predatora i patogena koji svoju žrtvu ubijaju,
parazit zna da uzme taman onoliko da se niko ne pobuni.
Otuda je današnji oblik liberalizma (i kapitalizma!)
prevalio put od muškog principa po kome se vrednuju
efikasnost i zasluge, do ženskog principa po kome se
vrednuju osećanja, dobrohotnost i odnosi s javnošću. Od
Regana do Obame za trideset godina. Od aranžmana u kome
vrednost imaju produktivnost i proizvođač, do aranžmana u
kome je “najbitniji potrošač” koji kao razmaženo dete s
početnim simptomima kliničkog narcizma lupa nogama o pod
zahtevajući poštovanje svojih prava i potreba. A niko ne
nudi bolje rešenje za poštovanje naših potrošačkih prava i
potreba od političara koji vrlo dobro znaju da smo na dugi
rok svi mrtvi.
Rendova dobro uočava ovu
“kreativnu destrukciju” koja je zahvatila savremeni
politički oblik onoga što se nekada nazivalo Zapadnom
civilizacijom. Možda je najbolje citirati filozofa Petera
Sloterdajka koji ima slično, rendijansko, zapažanje:
“Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se
uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan
ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu
ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za
fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju
najplauzibilnijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu.
To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog
koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da
pukne od zavisti. (…) U pogledu opisanih odnosa lako je
videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li
‘kapitalizam’ ima budućnost. Mi danas ne živimo ‘u
kapitalizmu’, kako to stalno iznova sugeriše koliko
nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi
živimo u poretku stvari koji bi secum grano salis morao
definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane
mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom
i u kome poreska država samo grabi.” Ili, kako je jedan
profesor sociologije sa Fakulteta političkih nauka
mrtav-hladan uzeo kao svoj moto: “Sve je biznis i pomalo
politika, a politika je najveći biznis.” Bože, sačuvaj nas
politikologa, političara i potrošača i svih onih ljudskih
prava koje su uspeli da ustanove u poslednjih sto godina!
I nemojte se stoga začuditi kada
na stranicama Pobunjenog Atlasa, jedan kapitalistički
radikal poput Ajn Rend piše antikonzumerističke pasaže
vredne jednog Torstena Veblena. Jer ona je smatrala da
potrošnja mora da se zasluži, a ne da bude predmet statusa
ili taštine. Jer potrošnja je u tom smislu dokaz da smo
imali nešto vredno zauzvrat da ponudimo drugima, nešto što
bi čovek kupio za čisto zlato ili sopstveni rad, a ne za
papirni novac koji se pumpa ka onima sa političkim uticajem
i izmišljenim radnim mestima. Biološki parazit barem ima
toliko obraza da se svom domaćinu sklanja s očiju, za
razliku od ekonomskih parazita u vidu političara, poreznika,
intelektualaca, tajkuna ili sindikalista koji svom domaćinu
ne izbijaju iz vida.
Stari liberali su vrlo dobro
znali da su potrošnja i proizvodnja deo jednog istog
ciklusa. Ako iole budemo pomislili da je raspodela
autonomna, u sledećem ciklusu nećemo imati proizvođače (a s
njima ni radnike). Možda oni neće otići u planine Kolorada,
poput junaka Pobunjenog Atlasa, ali proizvoditi na silu više
neće. A i kada bi proizvodili na silu, to bi uveliko ličilo
na antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara, gde se
žrtva (proizvođač) slavi u velikim bahanalijama, pre nego
što bude iskidana golim zubima. Nije ni čudo da sistemi u
kojima je strah od metka jedini podsticaj završavaju poput
Severne Koreje, gde svaki hir neba može da znači život ili
smrt i gde svaki ministar poljoprivrede može i posthumno da
bude streljan zbog istog tog nebeskog hira. Zapadna
civilizacija još nije dotle stigla, ali je odavno napustila
bilo kakvu etiku i bilo kakav duh.
***
Kada se govori o tome da nisu
sve stvari proste, da nije sve crno-belo i da nema
apsolutnih odgovora, onda se radi o načelnoj raspravi.
Međutim, konkretan život od nas zahteva instrumentalnu
racionalnost, a ne načelne iskaze. Ako ćemo biti u stalnom
komunikativnom delanju, može nam se desiti da umremo od
gladi. Ako ćemo iznova raspravljati o nekim stvarima koje su
u međuvremenu postale predmet običajnih pravila, poput
svojine, to će imati loše posledice. I možda bi filozof
poput Brusa Akermana sedeo i raspravljao o tome da li su
“one cigle tamo” zaista svojina libertarijanca, Ajn Rend bi
ga gađala tom istom ciglom argumentujući da nos Brusa
Akermana po tim merilima nije svojina Brusa Akermana. Svet
od nas zahteva da donesemo odluke, ne brinući mnogo za naše
neuroze. Na osnovu donetih odluka se mora delati, jer je
nedelanje smrt. Zato ljudi svaki dan ustaju iz kreveta jer
“danas treba da jedu” i treba da učine nešto po tom pitanju.
To su shvatali i Ajn Rend i Bik Koji Sedi i Tupak Šakur, ali
izgleda ne i politički filozofi sa istočne obale Sjedinjenih
Država. Nije ni čudno što pisac Atlasa smešta fiktivni
elitni univerzitet u Klivlend, Ohajo, grad plavih
okovratnika i industrijalaca, a ne u Kembridž, Masačusec.
Rendova pripada onoj staroj
školi ljudi koji su zapravo verovali u postojanje moralnog
apsoluta, u postojanje jasnih kriterijuma po kojima je neke
stvari moguće jasno okarakterisati kao dobre ili loše. To je
veština koja je danas uveliko zaboravljena pod naletom
političke korektnosti koja zabranjuje da bilo šta osudimo, a
čak i ako to uradimo, uvek će se naći neurološko ili
evoluciono objašnjenje (pa i opravdanje) postupaka i
ponašanja koje osuđujemo. U tom smislu je Rendova vodila
oštru borbu s vetrenjačama moralnog relativizma. Jer,
moralni relativizam je, poput neoliberalizma, jedno
semantičko ne-mesto, jedno fluidno stanje koga niko ne
zastupa, koje svi mrze, protiv koga se svi bore, a koje je
opet tu.
Velika je vrednost svake kritike
moralnog relativizma u doba kada društvenim naukama vlada
neuroblebetanje kojim se funkcionalno osporava postojanje
slobodne volje, a sledstveno i odgovornost pojedinaca za
sopstvene postupke (Rendova je u tome slična sa
libertarijanskim psihologom Tomasom Sasom, koji je takođe
razotkrivao posledice takvog mišljenja). Jer ako ozbiljno
shvatimo trivijalno zapažanje da su slobodna volja i lična
odgovornost samo emanacija rada subatomskih čestica u mozgu,
onda je i metak koji ispaljujemo u potiljak samo gomila
subatomskih čestica. Prilično tvrda i brza gomila, doduše.
Život, dakle, nije određen molekularnim sastavom, već nečim
što taj sastav pokreće. Ako ćemo mrtvi ozbiljni
izjednačavati kamen i čoveka, zaslužićemo kamenovanje.
Iako i sama ateista pred
kojim bi i četiri jahača Novog ateizma išli peške, Rendova
svoj poredak moralnog apsolutizma bazira na apodiktičkom
razlikovanju dobra i zla. Takva blasfemija nikad ne bi mogla
da padne na pamet današnjem ateisti kome ni uši više ne
izviru iznad površine fizičkog redukcionizma u kome se
utopio. I možda jeste žalosno što takvi apsolutni iskazi kod
Ajn Rend ispadaju iz njene glave kao iz Zevsove butine, ali
joj se bar zbog dizanja u vazduh moralnog relativizma mora
skinuti kapa. Ona kao da se oslanja na kabalističku
tradiciju razlikovanja čistog i nečistog zla. I dok je prvo
poznato svima koji su čuli za Satanu, drugo je apsolutno
ljudski modalitet ponašanja. I utoliko gore po ljudske
živote. Rendova sistematski razotkriva takvu vrstu zla, atom
po atom, iskaz po iskaz. Mladac odrastao na postmodernizmu,
rekreativnim drogama i finansijskoj ljubavi bogatih
roditelja bi možda takav njen pristup označio kao cinizam i
“hejt”, ali već smo utvrdili da današnja omladina ne bi
mnogo vredela ni na tržnici robova na Peloponezu. Jer
cinizam moralnog apsolutiste kakav je bila Ajn Rend jeste
ništavan u odnosu na cinizam moralnog relativiste koji
nastanjuje naše današnje medije, institucije i fakultetske
holove. Etički kredo ovih drugih nije urezan u kamenju, pa
makar to bilo i ono kamenje koje je Mojsije spustio sa
Sinaja, već na lepim željama koje se menjaju iz časa u čas,
igrajući u skladu sa melodijom utilitarizma i trenutnog
hira. Tu je razlika između čistog zla idealističkog narativa
jedne Ajn Rend, od solipsizma nečistog zla koje nema
mišljenje ni o čemu osim o sebi i neurostimulusima u
sopstvenom mozgu.
Utoliko je Pobunjeni Atlas i
jedna moralna pridika. Pridika, doduše, osobe koja je i sama
upražnjavala gordost i još nekoliko smrtnih grehova. Ali
nećemo sad o balvanima u svojim očima… Možemo reći da ta
pridika upozorava na opasnost sažaljenja i nezasluženog
poštovanja druge osobe zbog same činjenice da je živa. Ali,
veli Rendova, to su niski standardi. Ako ćemo tražiti
poštovanje zbog toga što smo još jedan homo sapiens na ovom
svetu ili se pozivati na prava koja je neka grupa političara
sročila u Deklaraciju, onda i ne zaslužujemo bolje nego što
imamo.
***
Većina ljudskog delanja je
nastala spontano, odozdo, kao manifestacija potrebe za
rešavanjem konkretnih problema. Politika, kao metod
“kolektivne akcije”, jedan je takav proizvod. Međutim, šta
se dešava kada naši problemi jesu rešeni i kada je najveća
pošast zapadne civilizacije ta što nemamo nikakvih problema?
Siti smo. Istrebili smo skoro sve bolesti zbog kojih su naši
preci umirali u tridesetima. Okruženi smo ljudima mnogo
brojnijim od Danbarovog broja. Ne ubijamo se po ulicama.
Kakva je uloga politike u takvom aranžmanu?
Da stvara artificijelne
probleme, veli Rendova. Politika je danas, reklo bi se
rečnikom Henrija Frankfurta, umetnost proseravanja, odnosa s
javnošću i težnja da se izgleda lepo. Velika centrifugalna
mašina demokratije baca svako ideološko zastranjivanje ili
apodiktički stav na obode, a u sredini ostavlja veliku
ispraznost srednjeg puta, taj pokušaj da se aranžman izvorno
namenjen malim zajednicama i gradovima-državama primeni na
čitave kontinente.
U tom smislu je Rendova i jedan
od prvih teoretičara javnog izbora, implicitno postavljajući
osnove te teorije. Ona ujedno demonstrira kako teoretičari
javnog izbora mogu da dube na glavi govoreći o užasnim
posledicama državne politike na javno dobro, pre svega na
ekonomiju. Jer država je odavno prestala da bude džoker
autoritarne desnice naslonjene na Tomasa Hobsa, a postala je
deus ex machina savremene levice. I dok Marks govori o
državi kao političkoj emanaciji dominacije vladajuće klase,
današnji mladi epigon marksističkih, postmarksističkih,
paramarksističkih i drugih levih skretanja, jeste najveći
ljubitelj davanja moći političarima u ruke. Gotovo da čovek
može da oseti sažaljenje kada vidi tu mladalačku veru u
autoritet klasnog neprijatelja (oca).
Rendova, u svojoj knjizi, kao da
razvija određenu vrstu političke teorije koju bismo mogli
nazvati paradoksom Fredija Krugera. I kao što Kruger,
anti-junak horor serijala Strava u ulici brestova, postaje
slab i beznačajan kada ne može da se hrani strahom i pažnjom
svojih žrtava, tako i savremeni političar prestaje da
postoji kada prestane da izmišlja probleme koje bi rešavao.
Naravno, politička elita u tome ima veliku pomoć jedne
čitave kaste univerzalnih ignoranata, novinara, ljudi čiju
štetnost za trenutni politički poredak teško da možemo da
kvantifikujemo postojećim matematičkim aparatom. Novinar, na
brzinu proizveden u jedan od stubova demokaratije i
političkog poretka, ne samo da je prodavac polovnih ideja iz
treće ruke, već se, pod krilaticom profesionalizma,
pretvorio u celodnevnog PR-a političkoj eliti. Barem da time
njegov džep postaje puniji. Ali ne, on to radi potpuno
besplatno, misleći da je politika sve ono čime se političari
bave.
Nije ni čudno onda da Ajn Rend,
taj glasnogovornik sebičnosti i mrzitelj altruizma, pokazuje
kako su konkretno dobročiniteljstvo i pojedinačna dobra dela
nastala iz međusobne saradnje – katalaksije, ako hoćete –
autsorsovana na državu, koja je postala naš jedini roditelj
(mada nije sigurno koga pola). Država, taj univerzalni
dobročinitelj, pretvorila se u građansku savest demokratskog
glasača na privremenom radu u birokratiji. Degni Tagart,
jedna od sebičnih kapitalista u Pobunjenom Atlasu, svoju
sebičnost pokazuje time što na svojoj železnici zapošljava
beskućnika. Jednog čoveka. Vesli Mauč, jedan od dobrohotnih
političara, svoju dobrohotnost pokazuje time što jednim
dekretom gasi čitave grane proizvodnje i ljude pretvara u
beskućnike. Na stotine hiljada njih. Ima li smisla, onda,
očekivati od prosečnog glasača, te svete krave demokratskog
poretka, utopljenog u ideološki centralistički smrdljak, da
zna išta drugo do da kaže: “Država d’uradi nešto!” I ima li
političara, tog bramana istog tog demokratskog poretka, koji
na to neće trljati ruke i podvriskivati poput regruta JNA:
“Služimo narodu!” Demokratija radi.
Možda je Ajn Rend ipak bila
reakcionar. Možda je njena poruka da živimo u čudnim
vremenima u kojima je prekasno za glasanje, a prerano za
pucanje.
Stoga – uživajmo u Padu.
.jpg)
_001.jpg)