Nedavno sam video jednu
zanimljivu karikaturu. Sinčić drži u rukama najnoviji model
tablet računara i pita svog oca koji, zavaljen u fotelju,
čita novine:
„Tata... ja znam da koristim
laptop, tablet, ajfon, ajped, MP-3 plejer... a šta si ti
koristio u mojim godinama?”
„Mozak.”, odgovara otac ne
dižući pogled sa novina.
I naravno, kreće razmišljanje o
tome šta nam donosi vrli novi svet, kuda nas to vodi brzi
razvoj tehnologija i šta to smišlja Veliki brat koji nas
gleda kroz sigurnosne kamere i ekrane naših računara. Drugo
pitanje koje se nameće jeste da li nam je bilo bolje ranije,
u analognom dobu koje kao da se desilo juče, u veku koji
samo što je prošao.
Ne mogu a da se ne otmem slučaju
da se tada živelo sporije, bezbrižnije... Lagano. Sećam se
da su računari koje je proizvodila EI Niš, legendarni „pekom
64” i kasnije „lira 512”, bili vrhunska dostignuća tehnike.
Televizija je imala dva kanala a filmovi su imali dušu.
Jedan od poslednjih velikih naučnofantastičnih filmova
urađenih u analognoj tehnici, tačnije, sa specijalnim
efektima koji ne podrazumevaju korišćenje kompjuterski
generisanih slika, bio je legendarni „Blejdraner” ništa
manje legendarnijeg ser Ridlija Skota. Nedavno sam ga
pogledao opet i zaključio da je impresivniji od većine
današnjih blokbastera prenatrpanih pikselima i eksplozijama.
Sumorna vizija sveta Filipa K. Dika, po čijem romanu je film
rađen, nimalo ne liči na ovu našu današnjicu iako se radnja
događa na samo šest godina od danas, u 2019. godini. I tema
je poznata – dehumanizacija. Priča o tome kako će čovek,
otuđen i izgubljen, prepustiti svoju sudbinu i sudbinu sveta
mašinama.
I eto nas ovde, u budućnosti
koja nam se dešava. Ne možemo bez naših malih i velikih
elektronskih stvarčica. U džepovima pametni telefoni i razni
gedžeti, kod kuće kompjuteri i televizori koji reaguju na
glas... Kako lepo reče Rob Tomas, pevač grupe Matchbox
Twenty – „Ruke su nam pune, ali su nam srca prazna.” I ništa
više nije lagano. Sve se ubrzalo. Od protoka u internet
kablovima do života na prenatrpanoj planeti. Gradovi su
postali košnice u kojima zuji od elektriciteta i ljudi. I
neki novi klinci više ne mare za Diznijeve crtaće i pikanje
lopte u dvorištu. Razmišlja se, i to ozbiljno, o ukidanju
fizičkog vaspitanja u školama. Klinac sa početka ove priče,
onaj iz karikature, nacrtan je kao mali debeli momčić sa
naočarima. I on i njegovi drugari, svi odreda, svi u
razredu, imaju otvorene naloge na „Fejsbuku”. Malo
„lurkuju”, malo „tvituju”, malo „surfuju”... Čini se da je
vaskoliko znanje na svetu, ono do koga su generacije
dolazile uz muku i odricanje, dostupno na jedan klik mišem.
Ali da li su današnja deca, i mi sa njima, pametnija,
obrazovanija? Izgleda da je ipak u velikom moru besplatnog i
lako dostupnog znanja potonula želja za njegovim sticanjem.
Zašto učiti, kada već sve piše na Vikipediji?
U celoj toj zbrci i brzini,
zatičem sebe kako koristim olovku samo kada pišem posvete na
svojim knjigama. U većini slučajeva mi ne treba. „Parkerica”
koju mi je otac kupio kada sam upisao fakultet danas izgleda
kao arheološki artefakt. Nekima je i modni detalj.
Pogrbljeni, poput pećinskog
čoveka, kuckamo po svojim malim elektronskim spravicama,
zaneti u svet koji ne postoji i njegove šarene laže. To je
dvosmerna komunikacija. On nama daje malo, mi njemu dajemo
malo više. I dok to radimo, zaboravljamo na čoveka do nas.
Omađijani, za razliku od oca
pomenutog klinca, i mi više ne koristimo mozak, jer imamo
drugi – elektronski.
A 2019. godina iz vizije Dika i
Skota je odmah tu, iza ugla. Svet u kome živimo počinje da
liči na onaj u „Blejdraneru”, samo mi toga, izgleda nismo
svesni.
.jpg)
_001.jpg)