Emir
Kusturica
Mokra Gora
Srbija
ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (1):
Страх од смрти није човјекова
прва и највећа брига
Док се лифт хотела „Праг“ дизао
на девети спрат, чуло се како тегови тону у дубину ударајући о зидове
бетонске утробе. Ехо тих удараца одзвањао је један за другим и одвео ме
невидљивим путем у прошлост. Осјетио сам исто оно лупање срца у грудима, као
у паузама фудбалских окршаја у улици Авде Јабучице у Сарајеву. Тада ме глад
тјерала да трчим кући и брже-боље поједем кришку хљеба намазану машћу и
посуту алевом паприком, па послије назад, у наставак окршаја.
Сајле на којима је закачена
путујућа кутија стругале су једна о другу, а збуњени поглед лифтбоја
појачавао је идеју да страх од смрти није човјекова прва и највећа брига!
Пропадање је најстарији човјеков
страх.
Новорођенче се уплаши када га
бабица дигне из мајчине утробе у ваздух, а први страх рађа се чим погледа
према поду. Послије се човјек читавог живота плаши пропадања.
Некада су се људи трудили да не
пропадну морално, а данас се углавном плаше финансијске пропасти. Једна
пропаст подразумјева другу. Данас је, међутим, обрнуто. Опстанак најчешће
значи неморалност, па су новац и морал одвојена предузећа. Морал постаје
привилегија, а већина људи не схвата да он помаже човјеку да очува
јединство. То је један од разлога зашто ми ћутимо и пиљимо једни у друге
када путујемо лифтом. Тако ми изражавамо саосјећање!
Саосјећања има све мање на
западној полулопти, тамо су те и друге замршене послове у вези са људском
душом, преузела осигуравајућа друштва.
И ја се плашим. Шта ако се
кутија откачи од сајли и заједно са теговима полети у приземље, разбије се,
а ја останем жив?
Капа лифтбоја кривила се и
држала на танкој повезици која му је сјекла врат, а он ју је повремено
истезао. Док су спратови испод нас промицали, он је другом руком придржавао
мој пртљаг, леђима наслоњен на зид. Гледао ме ружичастим очима као домаћин
чију кућу захвата олуја.
– Лифт је из времена руске
окупације!
– Мислите совјетске?
– Како господин каже. Али, зар
то није исто?!
– Није – рекох.
Разговор није прекинут зато што
се он слагао са мном. То је била потврда давно установљене разлике између
нас и Чеха. Они су, у вријеме мојих студија, под совјетском чизмом били
Исток, а Југославија ни Исток ни Запад. Сада су они Запад. А ми? Ни Исток ни
Запад!
У ствари, мање и Исток и Запад
него што смо били.
25.05.2015.
Емир Кустурица
