22. март 1994.
Данас ми јавише шта се догодило
у нашем стану 26. јуна 1992, дакле два мјесеца након
почетка рата.
Шеф војне полиције грађанске
Бехе, неки Едо Лучаревић, са неколико својих војника
провалио је у стан у улици Кате Говорушић 9а. Тај
грађанин је прво покрао новац и друге ситнице, а онда су
приведене комшије натјеране на лажно свједочење:
– Видите шта је скривао ваш
комшија? – бомбе извучене из рукава а не из оџака, како
пише у записнику, показали су комшијама. – Јесте ли
сањали да сте врата до врата живјели крај српског
терористе?!
– Колко ја знам он је био
партизан.
– А колко ти не знаш? Он је био
четник а не партизан! – одговорила је комшиница Родић, а
знала је да је мој отац био партизан и да није био
терориста. Ипак је потписала.
Када сам позвао мајку у Херцег
Новом и прочитао јој записник, рекла је:
– Свиње једне, то је кеса у
којој је било хиљаду и седамсто долара од оне три хиљаде
што си нам послао из Америке, да имамо, сјећаш се?
– Сјећам – кажем ја, а она
наставља:
– Ја будала нисам понијела кад
сам пошла Мурату у Херцег Нови! Мислила проће ова
фуртутма!
Да се тај случај провале у стан
мојих родитеља десио барем годину дана касније, рекао
бих, ајде, постадох грађанин Београда, па не подносе ту
чињеницу. Али, рат тек што је почео. Као и многи други
који су Сарајево напустили давно, изузев збуњености и
саосјећања са грађанима, те процјена које нису увијек
биле тачне, нисам ништа друго чинио. Када је кренула
пуцњава у Сарајеву за 5. април и муслимански празник
Курбан-бајрам, мог оца је рат затекао на лијечењу у
Херцег Новом и када војни полицајац упадне у његов
стан, опљачка га, а онда извуче лажне бомбе из рукава,
то не може да нема симболичко значење. То је порука коју
су Алијини војници послали мени, а не мом, тада још
живом оцу. Реаговали су на мој текст у Ле Монду. Тамо
сам ја првих дана рата позивао на мир, али сам Алију
Изетбеговића назвао генералом без војске. Тешко ми је да
повјерујем како је у питању било нешто друго.
10.07.2015.
