U sumrak ljudskosti, osvanula je
nada da nije sve ugašeno i zatrto. To pokazuju pojedinci skućeni po
nekim ćoškovima sveta koji, za shvatanje savremenog čoveka, nemaju
ništa, a u stvari imaju sve.
I dok, po stihovima mnogih
pesnika, svi tvrde da traže čoveka svećom, Emir Кusturica je u svom
okruženju našao ljude i ne obasjava ih svećom, već reflektorima kako
bi dokazao, po ko zna koji put, šta znači biti čovek i to čoveštvo
pretvorio u izvor sa kog valja piti, čija se voda ne da flaširati.
Žalosno je što su junaci našeg
vremena ljudi prošlih vremena i što su u svetu koji insistira na
vidljivosti, upravo oni nevidljivi.
