Neko se u uredništvu TV Sarajevo
osmelio te davne 1979. godine, u „onim“ vremenima, da
emituje TV film Nevjeste dolaze. Uzburkala se javnost,
tačnije politički establišment, pa je film ubrzo
zabranjen i to zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim
tabuima“. Ono što je danas mnogo važnije, pročulo se da
taj film potpisuje mladi Emir Kusturica, diplomac čuvene
Filmske akademije u Pragu. Bilo je jasno da se radi o
čoveku neobičnog kreativnog potencijala i talenta,
istovremeno sklonog rizičnim eksperimentima i kome
uklapanje u šablone nije baš blisko. Već za svoj sledeći
TV film Bife Titanik, zasnovan na priči Iva Andrića,
Emir Kusturica je nagrađen na Filmskom festivalu u
Portorožu. Bila je to svojevrsna najava onoga što će
kasnije dati snažan originalan i egzotičan pečat
evropskoj kinematografiji – njegovi filmovi Sećaš li se
Doli Bel, Otac na službenom put, Dom za vešanje,
Podzemlje… dobili su glavne nagrade na najprestižnijim
filmskim festivalima; u Kanu, Veneciji, Berlinu… Emir
Kusturica je ubrzo postao i do danas ostao jedna od
ikona savremene svetske kinematografije.
U međuvremenu, pravio je uspešne
izlete izvan sveta filma, od kojih je najpoznatiji
njegov muzičarski opus sa Zabranjenim pušenjem, kasnije
nazvanim No Smoking Orchestra, u kojem se predstavio kao
ozbiljan bas gitarista. Njegov umetnički genije doveo ga
je i do mesta predsednika žirija Kanskog festivala,
profesure u Americi, velike reputacije u Rusiji,
zavidnog svetskog renomea…
Svestrani Emir Kusturica je s
vremenom sve više potcrtavao, svesno ili nesvesno, svoje
neprihvatanje uklapanja u stereotipe, što je njegovoj
lokalnoj dimenziji davalo ambivalentan ton. Svoje
stavove i danas iznosi prilično autoritativno i čini se
da se ne obazire mnogo na to koliko su oni u zoni
prihvatljivog za bilo koga.
Dozu intrigantnosti povećao je
svojim prilično aktivnim učešćem u podržavanju i
kriticizmu pojedinih političkih opcija, ali u njegovom
slučaju, to se prilično uklapa u kontekst.
Društveno-politički angažovan, antiglobalista, umetnički
genije, poštovalac lika i dela Maradone i Fidela Kastra,
između ostalih, a u poslednje vreme sve više i
graditelj, Emir Kusturica definitivno je najkoloritnija
javna ličnost na ovim prostorima.
Na njemu svojstven način, vrlo
posvećeno a istovremeno i ležerno, on u Drvengradu na
Mokroj gori i u Andrićgradu u Višegradu zida, gradi i
stvara neki čudesni mikroskosmos, koji je odavno
prevazišao granice ličnog konteksta. A možemo reći i
nacionalnog.
Za sada, ceo svet kaže, odlično
mu ide.
Razgovor sa njim za magazin Wine
Style rađen je tokom ovogodišnjeg, devetog po redu
Kustendorfa, jedinstvenog filmsko-muzičkog festivala
koji se dešava u Drvengradu na Mokroj gori. Skupi se tu
krajem januara filmska elita svetskog kalibra, studenti,
muzičari, ljudi iz medija, i tokom tih sedam dana živi
se u nekom potpuno drugačijem svetu. Gledaju se filmovi,
otvaraju izložbe, održavaju radionice, večeri su
ispunjene dobrim svirkama…
Tog dana kada je rađen intervju,
u sali Viskonti bila je projekcija Kusturičinog filma
Andergraund, nakon čega je on održao radionicu. I, bez
obzira koliko puta da je čovek prethodno gledao taj
film, sve skupa bio je to uistinu poseban doživljaj –
prepuna sala, očigledno oduševljenje publike, uzbudljiva
radionica…
WS: S kojim osećanjem ste
Vi sada, jedanaest godina nakon Zlatne palme za
Podzemlje ili Andergraund, gledali taj film?
Nisam gledao ceo film, samo
kraj. I inače, otkako je završen i izašao pred publiku,
možda sam ga pogledao samo nekoliko puta.
WS: Rekli ste na radionici
da je to film kraja jedne epohe?
Epohe koja je prethodila
informatičkoj revoluciji. Epohe koja je po mnogo čemu
bila drugačija, u to vreme, recimo, veliki investitori
osvajali su prestiž kroz finansiranje filma, kao što
danas to rade kroz fudbalske klubove. A Podzemlje je
rađeno i kao moja reakcija na uništavanje zemlje u kojoj
sam rođen. Ispostavilo se i da je to bila slika budućeg
života.
WS: Pomenuli ste da je
prejudicirao i današnje rijaliti programe?
Taj film nije iniciran kao
kritika jugoslovenskog režima već kao ‘studija
perverzije’, a po postavci anticipira današnje rijaliti
programe, pošto govori o ljudima koji su zatočeni u
zatvorenom prostoru, a njihova stvarnost određena je
fabrikovanim informacijama koje im se pružaju.
WS: Veliku pažnju ste
posvetili i producentu tog filma, Baumgartneru…
Baumgartner, kome smo posvetili
i izložbu u Drvengradu i koji nažalost više nije među
nama, bio je jedan od onih ljudi koji su potpuno
posvetili svoj život filmu. Bio je šezdesetosmaš, koji
je bio zainteresovan za filmove koji nude istorijsku
perspektivu. Andergraund je počeo kao mali a završio kao
čudovišno veliki projekat, i radili smo uz česta
probijanja rokova i budžeta. I sam sam bivao začuđen
producentovim, odnosno njegovim strpljenjem. Može li se
danas zamisliti da producent kaže ono što je on meni
govorio, a govorio mi je da budžeti i rokovi njemu nisu
bitni, jer on filmove pravi da ne bi bio kao većina
njegove generacije, a to su ljudi koji su pobunjenički
duh zamenili pozicijama unutar establišmenta. Autorima
je danas važnija priča i koliko će film zaraditi, od
same estetike. Produkcijski uslovi u kojima danas
nastaju filmovi ne dozvoljavaju da se priče iz scenarija
unapređuju novim idejama.
WS: Danas, kažete, nema
slobode rizika?
Danas su svi podređeni
ekonomskim faktorima, nema mesta rizikovanju i
eksperimentisanju, filmovi se ne razvijaju nego se
prave, što je bitna razlika, a mnogi veruju da je
dovoljno samo da imaju sinopsis da bi snimili film. Čak
se često kod studenata može videti više slobode i
iskrenosti nego kod profesionalaca. Kraj prošlog veka,
kada je rađeno i Podzemlje, obezbeđivao je vezu sa tim
stilom koji smo nasledili od francuskog poetskog
realizma, od sovjetskog filma…. Utoliko je jezik
dinamičan, istovremeno duhovit i dramatičan, a jezik
današnjih ostvarenja je vrlo pojednostavljen. Jezik je
zapravo podivljao u međuvremenu, podivljao je u sukobu
između stilova. Sad dok sam gledao kraj Andergraunda,
video sam da je održao svoj profil i svoju snagu, svoj
stil, jezik i ono što je meni najvažnije – ne izgleda
zastarelo. Jer ima silu. Seljaci kad čiste sneg kažu da
– kidaju sneg.
WS: Govorili ste da film,
ako je umetnost onda nije storytelling?
Danas je često i vrlo aktuelno
viđenje da je film u stvari storiteling, što je potpuno
pogrešno. Film je umetnost koja, ako nema svoju razvojnu
nit, ako se ne izgrađuje tokom snimanja, onda je samo
egzekucija koja ilustruje tekst. Film mora da ima
mizanscenski razvoj, prostornu ekspanziju, svoju
karakteristiku.
WS: I, kako ste rekli, da
ne bude objektivan?
U dnevno-realnom smislu. Čovek
kad nastoji da bude objektivan, u tom smislu udaljava se
od sebe. Objektivnost je adut za TV izveštaje. To su
greške koje moderni svet forsira, a mislim da to ide sve
dalje i opasnije.
WS: Kuda? U kom smislu
opasnije?
Do suštinskih pitanja, pitanja
morala, moralnosti i estetike. Ovo je novi paganski
period koji moral i estetiku tretira onako kako je to
bilo u predantičko doba, kada se smatralo da su moral i
estetika isto, odnosno ništa. Imali smo u istoriji dug
period borbe da bi moral i estetika postali odrednice,
vrhovni reperi. Sad više nisu ništa.
WS: Hoćete da kažete –
nema ni morala ni estetike?
Nema, ima samo ‘udri Mile po
livadi’.
WS: Na delu je regresija
ili šta?
Međuprostor, a najveći problem
je što se u tom međuprostoru dešava svašta. Ima tu,
naravno, na primer i dobrih filmova. Filmova koji
obuhvataju ove uticaje o kojima govorimo. Jer, početi
film nije lako, iako to može da napravi svaka budala,
al’ kako izvesti zaplet, kako zanatski voditi sve kroz
dva – tri sata u kojima se zapravo preko dobro izvedenih
scena dolazi do uzbuđenja. Ne može se računati da će
uzbuđenje biti naknadno optički i zvučno izvedeno, ono
mora postojati unutar radnje da bi gledaoca dovelo do
ushićenja, do katarze.
WS: Ako pogledamo izvan
filma, izvan umetnosti, šta za takozvani običan život
znači to da nema morala i estetike?
Otvara strašno krupno pitanje;
kad podižeš, neguješ, vaspitavaš decu – da l’ da ih učiš
da budu lopovi il’ da budu pošteni.
WS: I?
Vrlo, vrlo teško. Treba verovati
u ono u šta svako lično veruje. Jer, ti opšti standardi
i etičke norme, to je sve pomereno, srušeno samim
sistemom i načinom na koji mi živimo. Stvar je vrlo
opasna. Ali ja mislim da će doći vreme koje će vratiti
te norme… Te usvojene norme i standardi morala i
estetike su ljudima bili reperi vekovima. Mi živimo u
vakuumu između svetova, svetovi su u kontradikciji
između sebe i sad su zapravo na snazi socijalne
karakteristike predistorijskog doba u kombinaciji sa
faraonskim. Vreme krika i slike. Šta to znači sa
stanovišta tzv. običnog čoveka? Znači uverenje da je
njegova funkcionalnost jedina vrednost koju ima. A to je
nemoguće. Potpuno. I to ne može tako opstati. Samo,
pojedinačno ljudsko i istorijsko vreme nisu isto.
Svet je danas politički vođen u
očajnom pravcu. Umesto da se boreći protiv sirotinje
borimo protiv naglog priraštaja, dešavaju se drugačiji,
pogubni procesi. Ti Rimski i ne znam koji klubovi, kao
vode računa o energetskim izvorima, ali ne vode računa o
ljudima. Nigerija je trostruko povećala broj stanovnika
u poslednjih dvadeset godina, SAD se drže statično, a
sve evropske zemlje, manje više, ako nisu mešale krv,
imaju pad nataliteta. Zašto? Zato što razvijanje
siromaštva razvija priraštaj, a razvijanjem bogatstva, s
druge strane, smanjuje se priraštaj. I onda umesto da se
se od Afrike pravi žitnica, da se ljudi jeftino hrane,
ona je rudnik iz kog se vade dijamanti i čini joj se sve
zlo koje može da se čini. I onda se dođe do toga – da
bastion ljudskog napretka, onaj ko je patentirao
‘liberté, égalité, fraternité’ (sloboda, jednakost,
bratstvo), dakle Evropa, postaje svet koji diže žičane
ograde od bodljikave žice. A s druge strane, izbeglice
iz Sirije i drugih zemalja koje stižu, umesto da idu kod
svoje arapske braće koja imaju para, oni beže u Nemačku.
Zašto? Jer se boje da će ih ovi tamo ubiti. Al’ tu
postoji i nešto drugo. Ne verujem u teoriju zavera, ali
verujem u konkretan hod istorije koji se pred našim
očima odvija. A to je poništavanje evropskog identiteta.
WS: Zašto se to dešava?
Kome to odgovara, odnosno treba?
Novim faraonima, to jest,
vlasnicima sveta. Njima odgovara da se identitet uništi.
Jer, jedino tako može da funkcioniše to novo faraonsko
doba.
WS: Mislite da takozvani
običan čovek biva sveden na potrošača i glasača?
Na konzumenta koji nema šta da
se pita. Nego da ždere, kupuje to što mu se nameće, radi
gotovo bez ikakvih prava, a gine da bi dobio kakav-takav
posao… Glasači su potrošači i ne talasaju mnogo, a
pritom su se uništila sva dostignuća prošlih vekova; sve
što je označavao, na primer 1. maj, sva dostignuća
sindikalnih borbi, svi standardi socijalne pravde… Sve.
I, nikom ništa.
WS: Da se vratimo Vašim
filmskim počecima. Igrali ste u, kako se ispostavilo,
legendarnom filmu Valter brani Sarajevo?
Dal’ je to bilo slučajno… Pisao
sam o tome i u svojoj knjizi. Moj ulazak u film je bio
ne samo koincidencija, nego zakonomernost koja je
govorila da sam ja u životu morao nešto da radim, pa
makar i filmom da se bavim (smeh).
WS: Kad ste došli na
čuvenu Akademiju u Pragu, da li Vam je palo na pamet da
ćete osvajati Zlatne palme u Kanu, biti nagrađivani na
festivalima u Berlinu, Veneciji…?
Ne. Nikad to jedno drugo nije
zvalo.
WS: A šta Vas je vodilo
kroz rad na filmu, kroz život, kroz karijeru?
Dva osećanja. Prvo, da sam sreo
toliko mnogo tih likova iz realizma koji su odlazili u
veliki grad i propadali da, jedino što sam uporno
izdržavao to je da ne propadnem u velikom gradu. Drugo,
da u svom neznanju i u silini svojih strasti, svojih
doživljaja spoljnog sveta, razvijem sistem u kome bih
skratio put do nekog filma. I, na prvoj godini Akademije
profesor mi je rekao – ne znam ja koliko ti ovo sve
razumeš, ali sam siguran da ćeš jednog dana, uz
upornost, napraviti nešto veliko. Na trećoj godini sam
pokazao da su filmovi koje sam gledao nemilice našli
svoj odraz u filmu Gernika.
WS: To je bio Vaš prvi
studentski film, a proglašen je za Najbolji studentski
film na Festivalu u Karlovim Varima.
Da. Vodilo me i to da uvek u
životu trijumfuje ideja. Ona je ta koja vodi i umetnost
i život. Tada sam počeo da postajem prilično siguran u
to.
WS: Manje je poznato da
ste 2005. godine dobili i prestižnu nagradu Filip Rotje
za arhitekturu, koju dodeljuje Fondacija za arhitekturu
iz Brisela, i to za Drvengrad, koji je nastao za potrebe
filma Život je čudo.
Drvengrad je nastao za vreme
snimanja filma Život je čudo, i kao njegova konsekvenca
i kao odraz zaljubljenosti u prirodu. Sve ono što vidimo
u Drvengradu je antropološki napor da se jedinstven
način građenja kuće sačuva, da se on zaštiti, premesti i
da se novim redom stvari uspostavi nešto što sam ja
naučio na filmu. Uostalom, jedan od mojih profesora na
Akademiji bio je arhitekta i govorio je da su arhitekte
u suštini filmadžije. A ovaj moj napor i nastojanje i
jeste bilo upravo u momentu preloma tih vekova i
vremena, kad sam shvatio da se film rastače u više
pravaca; TV, jutjub, operu… da je vreme da se ta moja
upornost i dar materijalizuju u punom smislu, ali na
filmski način, u prostoru gde se operiše drugačijim
materijalima… drugačijim sredstvima.
WS: Šta Vam je značila ta
nagrada za arhitekturu iz Brisela?
Nagradu sam dobio iz srca
Evrope, jer sam zaštitio deo Evrope. Za razliku od
drugih, nemam potrebu da prizivam Evropu. Evropljanin
sam bez zadrške, ali sad već odosmo baš u političko
pitanje.
WS: Možemo i u tom smeru…
Bolje da ne idemo, jer je to
dosadno. Nije stvar u tome da li Srbija želi da bude
Evropa. Ona je svakako u Evropi, nego je pitanje koje
geostratezi šire do NATO pakta i do toga da mi treba da
dobijemo pristupe fondovima. Nerazumno se o tome priča.
To je neka, rekao bih, evropejska akcija koja je došla u
nevreme. Jer, Evropa objektivno ne zna šta će sa sobom.
To je jedan razjedinjeni kontinent, koji je ekonomski
prividno ujedinjen ali koji uopšte nema ideologiju ni
politiku. Jer Amerika je Evropi izdiktirala novu
ideologiju – najbolja ideologija je da nema ideologije.
Al’ nije se primilo. Ideja takve Evrope je teško
izvodiva zato što su velike razlike između zemalja koje
su članice. Zato sad pokušavaju da to objedine, više
vojno i kao ekonomski savez, bez zajedničke političke
platforme.
WS: Ima li alternative?
Alternativa za Srbiju je –
ostrvo koje bi moglo da korespondira između svetova. Mi
smo nadrljali i ako uđemo i ako ne uđemo u EU.
WS: Jesmo li na Mlečnom
putu, kako glasi naziv Vašeg novog filma koji ćemo
uskoro gledati?
Nadam se da će biti gotov za
ovogodišnji festival u Kanu.
WS: Negde u medijima moglo
je da se pročita da je ideja za taj film nastala u
deduktivnom procesu?
Jeste, imao sam kraj a onda sam
od kraja krenuo ka početku filma. Počeo sam od priče o
pravoslavnom monahu a stvorena je iz potrebe da, između
ostalog, progovorim o dobroti što ni malo nije lako ni
jednostavno. Jer, mi imamo neverovatan običaj da za
dobrog čoveka kažemo: ‘Vidi ovo zlo’. Pritom, ceo naš
svet je postavljen naglavačke, Veliki Brat i njegova
bratija su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su
napravili đubrište. Najveći deo čovečanstva, preko
devedeset pet posto je u situaciji da su njihovi životi
tek komad otpada na globalnoj deponiji, što je suštinski
kraj ideje o ljudskim bićima. Iz sopstvenog iskustva i
stvaralačke strasti radim film koji stoji na suprotnoj
strani, on je tu radi odbrane ljudskosti od globalnog
političkog podzemlja, a nema boljeg načina za to nego da
koristim arhetipove dobra, lepog i uzvišenog.
WS: „Vrijeme slaže tragove
u zaborav kao savjestan činovnik fakture u fascikle“,
napisali ste u svojoj knjizi Sto jada, ispostavilo se
vrlo čitanoj, koja obuhvata šest pripovesti utemeljenih
na istinitim doživljajima, prožetih humorom, uzbudljivim
uvidima, tonovima poslednjih decenija minulog veka.
Nakon autobiografskog naslova Smrt je neproverena
glasina, takođe vrlo tiražnog, to je Vaša druga knjiga.
Zašto naziv Sto jada?
To je po uzoru na divnu
jadikovku, i zato što je od 100 pa nadalje sve veliko,
od 100 dinara pa nadalje. Nastojao sam da sklopim slike
iz vremena koje je prohujalo sa Titom i Jugoslavijom.
Neko svođenje računa s onim što je započeto posle Titove
smrti. Glas protiv vremena današnjice u kojoj je
fiktivni svet doživeo procvat.
WS: Kusturica reditelj,
Kusturica pisac…?
Jedan je general koji upravlja
vojskom, a potpuno drugi kad snima filmove i ne može da
spava zbog svoje poezije. Utoliko je moja pojava na
književnoj sceni zapravo odgovor na toliko puta
postavljeno pitanje moje majke – što ti to treba? A
eksplicitan odgovor nikad neće stići, jer čitava priča
je intuitivne prirode – to je direktno oduševljenje
stvaralaštvom.
WS: Negde ste rekli da ste
kao dečak hteli da budete čuvar parkova?
Hteo sam potom da budem i
đubretar. I sad sam, eto, na Mokroj gori došao i do
jednog i do drugog posla. Andrić govori o tome kako je
teško odrediti mesto gde prestaje reč, a nastaje slika,
a ja zapravo iz slika izvlačim reči koje nisu samo opis,
nego značenjem utemeljuju jednu misao na najbolji način.
WS: Po Vašoj ideji
Andrićev institut u Andrićgradu ustanovio je ove godine
i prestižne književne nagrade – Za knjigu i Za životno
delo…
Andrićev institut nastao je i
zbog toga da bi otrgao od zaborava kulturu koja zamire.
Moja ideja je da se i sa jedne i sa druge strane Drine
stanovništvo pacifikuje kulturom i da se što je moguće
duže odrekne starih običaja da jedni druge kolju. Nije
moglo bolje nego da prvom nagradom bude ovenčan roman
pisan u Andrićevom maniru, a i u duhu modernosti,
dvadeset pet godina nakon poslednjeg rata, koji govori o
tragediji porodice koja otključava vrata ka potpuno
novoj jezičkoj formi. Matija Bećković je Matija
Bećković, a naša je sreća da počnemo sa dva tako snažna
nagrađena dela i samim tim damo visok nivo nagradi.
Sledeće godine razmatraće se i knjige na drugim
jezicima, jer je Andrićevo delo u stvari almanah
internacionalizma.
Vino
WS: Volite li vino?
Ih, kakvo je to pitanje (smeh).
Naravno da volim.
WS: Imate li neki omiljeni
tip vina?
Najvažnije je da su dobra, pa
recimo da volim kvalitetna vina. Uglavnom više volim
crvena. Sviđa mi se Regent od Aleksandrovića, pa jedno
temperamentno vino Mičevac od Anđelića iz Hercegovine…
Ima ih još dosta.
WS: Za vino se često kaže
da je mitsko piće. Da li i Vi mislite tako?
Mislim. Turci kad su došli u
Srbiju uvideli su da tu postoji ogroman broj čokota i
shvatili da su došli na vinsku teritoriju. Međutim, Tito
je nažalost u Smederevu umesto ‘grožđe’ napravio
‘gvožđe’ i onda smo postali pivopije. Al’ se vraćamo
vinu. Ima sada jako dobrih srpskih vina.
21.03.2016.
