Emir
Kusturica
Drvengrad
Mokra Gora
Srbija
Kec i dvojka udaraju coveka
OKOSNICU FILMA ČINE SCENE SA
KONCERTA ODRŽANOG U PARISKOJ OLIMPIJI, IZMEĐU KOJIH SU UMETNUTE ŽIVOTNE
PRIČE ČLANOVA ORKESTRA, MEĐU KOJIMA IMA I PROFESIONALNIH DŽEZ MUZIČARA, ALI
I TRUBAČA KOJE JE ŽIVOT KALIO "NASTUPIMA" NA SAHRANAMA I SVADBAMA
Zabranjeno pušenje je februara
1999, na talasu uspeha koji je postigao film Emira Kusturica Crna mačka beli
mačor za koji su uradili saundtrek, dobilo poziv da održi koncerte u četiri
italijanska grada. Ovu mini turneju shvatili su kao šansu za internacionalnu
karijeru, pa se pojavila i ambicija u tom smeru. "Samo nas je bombardovanje
NATO-a moglo u tome spriječiti. I to se dogodilo", pričao je kasnije dr Nele
Karajlić. Ali bombardovanje je prošlo, i oni u leto iste godine ipak odlaze
u Italiju na turneju pod prigodnim nazivom Kolatelarna šteta. Za tu priliku,
a iz marketinških razloga, svoje ime Zabranjeno pušenje prevode na engleski
jezik, nazivu grupe dodaju i ime svog basiste koji je avanzovao u ritam
gitaristu a koje je u neko doba postalo priznati evropski brand name.
Italijanska mini turneja benda Emir Kusturica and The No Smoking Orchestra
završava se trijumfalno. Ubrzo slede pozivi iz Francuske, Nemačke, uspešni
nastupi se nižu, i orkestar dobija priliku da za evropsko tržište snimi
album. Album Unza Unza time u izdanju francuske izdavačke kuće Universal
records izlazi 2000. godine, i ubrzo u Francuskoj prebacuje tiraž od 100.000
prodatih primeraka. Sledi promotivna turneja koja prolazi sa velikim
uspehom. Za dve godine odsvirali su preko dve stotine koncerata u dvadesetak
zemalja, od Islanda do Venecuele, na kojima ih je čulo i videlo preko milion
ljudi. Za jugoslovensko tržište album Unza Unza time licencno je objavila
Komuna, ali ovde nije doživeo ni približan uspeh kakav je postigao u Evropi.
DOGODOVŠTINE S PUTA: Tokom
turneje Emir Kusturica bez namere da snima dokumentarni film starom kamerom
tipa Super 8 beleži dogodovštine sa putovanja. Kasnije od sedamdeset sati
snimljenog materijala montira "dokumentarac koji govori o muzici, o muzici
koja govori o svetu – divljem, ludom, kreativnom, dramatičnom svetu
balkanskog podneblja", kako je pisala nemačka štampa a film urađen u
koprodukciji kuća Fandango, Pandora film, Rasta films, Cooperativa edison i
Arte TelePlus svoju svetsku premijeru imao je na poslednjem Berlinskom
filmskom festivalu pod nazivom Super 8 stories. Film koji je ubrzo po
premijeri zadobio epitet balkanske Buena viste, upravo se našao i pred
jugoslovenskom publikom.
Super 8 priče počinje kadrovima
razrušenog Beograda neposredno po okončanju NATO-ovog Milosrdnog anđela. Iz
Beograda u beli svet polazi kombi sa 11 članova Zabranjenog pušenja.
Okosnicu filma čine scene sa koncerta održanog u pariskoj Olimpiji, između
kojih su umetnute životne priče članova orkestra, među kojima ima i
profesionalnih džez muzičara, ali i trubača koje je život kalio "nastupima"
na sahranama i svadbama. Zatim su tu scene sa snimanja spotova,
postkoncertne svađe, tuče između Kusturice seniora i juniora (koji svira
bubnjeve u bendu), koncertne nezgode poput one kada je basisti na stejdžu
iskočilo rame iz zgloba, i sve ono što čini život na turneji jednog rokenrol
benda. Posebnu draž filmu daju privatni arhivski snimci i porodični filmovi
u kojima vidimo protagoniste dvadesetak-tridesetak godina mlađe. Na filmu je
zabeležen i zajednički nastup Pušenja i slavnog Džoe Stramera (ex The Clash)
na festivalu u Jezolu s urnebesnom izvedbom stare pesme The Clash Police on
my back. Tu su još i scene iz tipične srpske kafane u Jagodini, na kojima
Stribor Kusturica otkriva čari narodnjačke "dvojke", podučavanja starih
kafanskih muzičara, istorijski snimci, skečevi iz Top liste nadrealista i
koješta druga.
Muzika Emira Kusturice and No
smoking Orchestre opisuje se kao eksplozivna mešavina svih mogućih ritmova,
jezika i melosa prisutnih na Balkanu i u njegovoj okolini, pojačanih
pankoidnom energijom njenih izvođača i urnbesom koji se dešava na sceni.
Teorija muzike koju ovaj sastav izvodi zasniva se na postulatu njihovog
ritam gitariste Emira Kusturice da "samo kec i dvojka udaraju čovjeka". Ovaj
svojevrsni rokenrol cirkus odlično je primljen svuda kuda je prošao, a
jedine negativne kritike na koje je naišao poticale su sa prostora sa kojih
orkestar dolazi.
Razlozi koji su naveli slavnog i
kontroverznog filmskog režisera da se pridruži jednom poznatom i
kontroverznom rok bendu Kusturica sažima u jednoj rečenici: "Radim ono što
mi je uzbudljivo, i nešto za šta mislim da ima smisla". Kako je počela
rokenrol avantura Emira Kusturice?
Emir Kusturica je postao član
sarajevskog vokalno-instrumentalnog sastava Zabranjeno pušenje 1986. godine.
Pre toga je snimio dva igrana filma za koja je dobio venecijanskog Zlatnog
lava i kansku Zlatnu palmu. Zabranjeno pušenje je iza sebe imalo dva
snimljena albuma i političku aferu oko famoznog crkavanja "Maršala" koja je
pretila da upropasti bend. Ofanziva brojnih opštinskih komiteta SKJ zbog
vređanja uspomene na maršala Tita je delimično uspela, a bendu je
onemogućeno da nastupa. Pola članova benda zabrinutih nad sopstvenom
egzistencijom tada je napustilo projekat Pušenje, ali se iz obruča nekako
izvukao vrhovni štab u vidu Davora Sučića Sule, poznatijeg kao Sejo Sekson,
i Nenada Jankovića, poznatijeg pod imenom Doktor Nele Karajlić. Usledio je
album Pozdrav iz zemlje safari (1987), a reanimaciji benda svojim prisustvom
pomogao je slavni režiser na mestu basiste, ali i tekstopisca jer je na
albumu potpisan kao koautor pesme Kako je Velika Britanija postala probušeni
dolar. Bas gitaru niti bilo koju gitaru pre dolaska u bend nije nikad
svirao. O rokenrolu je pisao, govoreći koliko je ovaj medij bio važan u
njegovom odrastanju i filmskoj poetici, a Novi primitivizam smatrao je
jedinim ovdašnjim autentičnim odgovorom na pojavu panka u svetu. Njegov prvi
film Sjećaš li se Doli Bel, pored bolne priče o odrastanju u predgrađima
samoupravnog socijalizma, donosio je i dirljivu posvetu električnoj gitari
koja je otvarala prostor slobode i bega iz memle i blata Sedrenika.
POSVETA ELEKTRIČNOJ GITARI:
Razlozi za fuziju institucija Kusturica i Pušenje bili su dvojaki. Prvi
razlog je podudaranje poetičko-ideoloških načela na kojima su pomenute
institucije počivale, a koje se kriju u krivinama poetike pokreta Novog
primitivizma. I Kusturica i Zabranjeno pušenje svoje junake, teme i motive
uzimali su iz svog neposrednog okruženja. Radilo se o životnim pričama
marginalaca sa sarajevske kaldrme, a filmski, odnosno rokenrol obrazac
oneobičavali su slengom, humorom i groteskom specifičnim za sarajevska
predgrađa nad kojima se uvek mračno nadvijala senka politike u vidu
okoštalih komunističkih birokratskih struktura. Njihovi junaci bili su
gubitnici u jednom svetu sa ruba civilizacije, ali su u njihovim delima
postajali simboli društva i poretka koji se raspada, istovremeno stvarajući
mitski i poetski prostor sarajevske kotline koji se zahvaljujući događajima
koji su sledili oteo svojim tvorcima i postao ne samo autorska kreacija već
za većinu posmatrača izraz duha jednog grada koji je čekala strašna sudbina.
Osim toga, ono što ih je uzajamno privuklo jeste obostrana sklonost
naročitoj vrsti populizmu, odnosno neskrivena i potpuno normalna želja da
budu slušani, gledani i uvaženi od najširih narodnih slojeva.
Posle dvogodišnje saradanje,
Kusturica je otišao sa svojim karavanom na snimanje Doma za vešanje,
povukavši sa sobom Gorana Bregovića, koji se tada po prvi put oprobao u
žanru filmske muzike. Karajlić se bavio montipajtonovskom Top listom
nadrealista, a Zabranjeno pušenje je snimilo još jedan album Male priče o
velikoj ljubavi, koji je svoj razlog postojanja imao u nekoliko
uznemiravajućih pesama (Na straži pored Prirena, Kanjon Drine) o predosećaju
građanskog rata koji će ih 1992. iz Sarajeva rasuti na sve strane sveta.
Bezobrazno preskačući hiljadu
puta ispričane priče o Srbima, Hrvatima i Muslimanima, zatim o Miloševiću,
Vučeliću, Sarajevu, Ciganima, Bregoviću, Kusturici i Neletu, abolirajući i
proklinjući sve koji su to zaslužili, vraćamo se na aktuelni muzički film.
UDARNA PESNICA: Obnovljena
saradnja Kusturice i Karajlića 1998. počela je iz sličnih razloga kao 1986.
Posle Dejtona, Nele Karajlić u Beogradu obnavlja Zabranjeno pušenje
(istovremeno u Zagrebu Sejo Sekson takođe obnavlja svoje Zabranjeno pušenje
od muzičara koji su ostali s one strane Drine). Beogradsko pušenje 1997.
objavljuje album Ja nisam odavle, a potom pravi i muzički podložak za
poslednji Kusturičin film. Posle Crne mačke, belog mačora Kusturica se našao
u sličnoj situaciji kao i dvanaest godina ranije – još jedan ciklus filmova
bio je završen, a novi još nije započeo. I Kusturici i Karajliću je projekat
No smoking Orchestra došao kao naručen. Zabranjeno pušenje u obliku u kakvom
je do sada postojalo više ne postoji. Tekstovi koji su bili udarna pesnica
benda sada su nebitni u odnosu na muziku. A i šta, posle svega, reći. Kao
što je nekada tekstove pesama ubedljivim činio lokalni, specifičan sleng
sarajevske jalije, sada se na isti način muzička matrica "očuđava" lokalnim,
specifičnim balkanskim ritmovima i melodijama. Dotle da se u repertoaru
grupe nalazi i njihova obrada pesme o artiljercu Jeremiji Krstiću, poznate
iz repertoara Tozovca. Kusturica u svom antiglobalizacijskom stavu insistira
na tome da dolazi "odavde", upotrebljavajući pri tom u komunikaciji sa
zapadnim konzumentima sve ono što čini identifikacionu kartu ovog prostora,
a čega se ovdašnji kulturni establišment obično stidi u maniru
"provincijskih giganata", kako kaže Kusturica. O tome koliko je ovaj
eksperiment autentičan izraz pripadanja jednoj kulturi a koliko se radi o
podilaženju zapadnoj slici o divljem Balkanu, Nele Karajlić za "Vreme" kaže:
"Jebe se onom ko dođe na naš koncert u Buenos Ajresu ili Rejkjaviku odakle
ti dolaziš, iz Kine, Bosne, Engleske ili Srbije. Njemu je važna fiesta i
veselje koju mi imamo na bini, i to da li se njemu ritam, harmonija i
melodija koje mi sviramo sviđaju ili mu se ne sviđaju."
Na kraju filma jedan od muzičara
svira harmoniku na skeli kojom prelazi Dunav pored srušenih novosadskih
mostova. A svira da mu prođe vreme, kaže, i zato što svirajući može da ubedi
sebe da je život ipak – lep. U toj rečenici kriju se i uzbudljivost i smisao
ovog filma.
Nebojša
Grujičić
