G

Kusturica je i reditelj i muzičar i graditelj i pisac, a ja sam samo pisac, time mi je Kusturica direktno udario na kašiku.

 

Nije hteo ni to da mi ostavi nego mi je ugrozio egzistenciju jer ja niti umem da sviram, niti umem da pevam niti gradim kuće niti režiram fimove. Ali njemu je sve to malo i  ako se nešto novo pojavi, evo njega da bude prvi. Ovu knjigu je naslovio "Šta mi ovo treba", kao da se kaje što je to napisao. Međutim, da se kaje, naslov bi glasi "Šta mi je ovo trebalo" a ovo znači da će on to i da nastavi. Šteta što nije navedeno u knjizi, pošto znam da je pisana verovatno u helikopteru i avionu, na raznim meridijanima, i bilo bi zanimljivo šta je sve njemu padalo na pamet i o čemu je mislio kad se nalazio, recimo, negde u Kini ili Indoneziji ili ko zna gde na zemljinoj kugli.

Matija Bećković

G

Kusturicu sam upoznao 1990. u Mostaru, na stadionu "Veleža" dok su još obojica verovala da, ako se ne očuva Jugoslavija, onda makar nećemo jurištati jedni na druge. 

Tadašnji novinarski instinkt nije mi dao mira, pa sam od Kusturice uzeo njegov govor koji je naglas čitao i sačuvao ga. Ako na njemu ima neke male mrlje koja je rastočila slova, to nisu ni njegove ni moje suze za Jugoslavijom, nego su padale mostarske kiše

 

Pošto mu je dosadilo da 'laduje ispod zlatnih palmi i ide u lov na zlatne i srebrne medvede i zlatne lavove, Kustirca se bacio na pisanje knjiga da bi dokazao da je i tu talentovan i da i to može da radi. Prvu knjigu "Smrt je neprovjerena glasina" sam objavio tada u "Večernjim novostima" 2010, drugi rukopis, "Sto jada" tri godine kasnije. Ovo je treća Emirova knjiga koja nije ni biografija ni autobiografija već dnevnički zapis dug 25 godina u kojem se može pratiti period od 1992. do poslednjeg teksta napisanog pre dva meseca

Manjo Vukotić

G

Kusturica jedan od retkih izuzetaka koji se nijednog dela svoje prošlosti nije odrekao i da drži kontinuitet koji se tiče političkih i ideoloških stavova, ali i u piscima koje priziva, kao što su Bohumil Hrabal i Čarls Bukovski, koji su imali dve zajedničke crte - jako su voleli pivo i bili su apolitični.

 

 "Za Kusturicu možeš da kažeš sve osim da je apolitičan, ali u njegovom prizivanju te dvojice može se videti nostalgija za nekom drugom epohom u kojoj ne bi morao da se pita šta mu ovo treba i ne bi uopšte morao da učestvuje u političkom životu u najširem smislu, nego bi mogao da se bavi samo umetnošću".

Muharem Bazdulj

G

Stvarnost sve više dobija odlike Kovačevićevog i Kusturičinog “Podzemlja” (Adergraund, 1995): sablasna tišina u svetu oko nas i tračak života ovde, unutra u improvizovanoj radionici. Osećam kao da postajemo sve više zaboravljeni, izgubljeni u lavirintima neprihvatljivog vanrednog stanja iz koga ne vidimo izlaz.

 

Neki ljudi nam svakog dana odbrojavaju dane do puštanja s lanca. Umereno pesimistično. Do juče još, sa njima smo imali dijalog. Sada se to pretvara u monolog, u proglase. Jednoj profesiji ukinuto je, na naše oči, elementarno pravo na obavljanje posla – pravo na pitanje. Iskustvo nas je odavno naučilo: kad god nam je neko u novinarstvu tražio da mu šaljemo pitanja pismenim putem, to je značilo da neće biti prilike za dijalog. I, da će taj ”razgovor” ličiti na mrtvo slovo na papiru.

U nekom intervjuu Kusturica je svojevremeno objasnio da je ta priča o ljudima zaboravljenim u podzemlju, koji ne znaju da postoji spoljni svet, seme onoga što nas čeka, slika našeg budućeg života. A da su rijaliti programi samo nastavak toga. Pokazuje se da je stvarno bio u pravu.

Neda Todorović

G

Kad sve saberemo, ispada da se Kusturica od prvog koraka ogrešio – i nije prestao da se dalje ogrešuje – o tri gvozdena, mada nerado javno izgovorena, pravila ovdašnjeg ponašanja.

 To su:

 – zakon provincije: da bi smeo krenuti u beli svet i tamo pobrati aplauze, moraš prvo ovde da budeš aminovan;

 – zakon politike: da bi uspeo, moraš poštovati razgraničenje ideološki podobnih od ideološki nepodobnih tema;

 – zakon čaršije: da postaneš velik, tačnije – da te proglase i priznaju takvim, moraš se hvatati u kolo s malim i osrednjima, sa moćnom većinom mediokriteta.

 Ali Kusturica o tome nije brinuo.

 Nastavit će svojim putem. A sistem se (u svom provincijskom, političkom i čaršijskom segmentu) pokazao nesposobnim, docnije i odviše slabim, da ga zaustavi.

 U čemu je tajna njegovog uspeha? U tri principa koja neće izdati:

– ne praviti karijeru, već ispunjavati svoju ljudsku stvaralačku potrebu;

– ne plašiti se rizika, niti dopustiti da te zaplaše moćnici i sile što stražare oko rizičnih zona;

– ne težiti uspehu po svaku cenu, ali ne dozvoliti da te postignuti uspeh ukvari, izmeni, iznutra korumpira.

Ranko Munitić

 

G