Fidel Kastro je od početka
revolucije imao ideju da se revolucija proširi izvan Kube, a
naročito je o tome razmiišljao nakon revolucije na Kubi. Te
njegove ambicije delio je i Če Gevara. Oni su smatrali da u
zemljama Latinske Amerike ima mnogo prostora za nove
revolucije jer je na tim teritorijama već postojala istorija
gerilskog ratovanja.Kastro je duboko verovao, a teško da se
toga oslobodio do smrti, da je jedini izlaz za zemlje
Latinske Amerike da krenu putem Kube. Međutim, kada je
američki uticaj proteran sa Kube, u SAD su pripremljene
mnoge mere koje su imale za cilj da obezbede da se Kubanska
revolucija više ne ponovi ni u jednoj zemlji Latinske
Amerike. Bila je aktivirana Monroova doktrina, prema kojoj,
pošto su Španci izgubili svoj uticaj u ovom delu sveta, cela
Amerika pripada Amerikancima i koja podrazumeva da se za
očuvanje takvog poretka koriste sva raspoloživa sredstva.
Umesto da posluži kao primer, Kubanska revolucija je stoga u
stvari zakočila ostale revolucije u Latinskoj Americi.
Če Gevara je delio Kastrove
poglede, on je isto težio novim revolucijama, a pre svega je
želeo da pokrene revoluciju u svojoj rodnoj Argentini.
Međutim, pritisci Moskve na Kastra koji su vršeni
diplomatskim putem nisu bili zanemarljivi. Moskva nikako
nije htela nove revolucije u tom području, pa se Kastro
oštro usprotivio pokretanju revolucije u Latinskoj Americi.
Umesto Argentine, predložio je da pokušaju da pokrenu
revoluciju u Africi. U Kongu.
Pošto se operacija u Kongu
završila neslavno, ponovo su se javile Če Gevarine
pretenzije o revoluciji u Argentini. Kastro nije
dozvoljavao operacije u Argentini jer je Argentina bila
velika zemlja i operacije u njoj bi bile visokorizične, a
pored toga i Moskva se tome oštro protivila. Umesto
Argentine, dopuštene su mu operacije u nekoj drugoj državi
Latinske Amerike, odakle je trebalo pokrenuti revoluciju
koja bi se proširila na ceo kontinent.Odlučeno je da
Bolivija bude zemlja u kojoj će se pokrenuti nova gerila i
na Kubi su krenule pripreme. Pripreme su bile ozbiljne i
teške.
Najopsežnije pripreme prošao je
Če Gevara. Za potrebe operacije u Boliviji, ugrađeni su mu
veštački zubi, počupana mu je kosa sa početka čela kako bi
se dobio izgled prirodnog gubitka kose na tom mestu, morao
je da dobije na kilaži itd.
Zna se da Če Gevara,
zahvaljujući dobroj kamuflaži, nije imao problema da uđe u
Boliviju. Po Latinskoj Americi se kretao sa lažnim pasošem
i, kako svojim izgledom i držanjem nije ni nalikovao Gevari
kog je znao ceo svet, nije uopšte izazivao sumnju kod ljudi.
Posebnu ulogu u pripremanju
terena za gerilske operacije na prostoru Bolivije imala je
jedna žena koja je pripadala redovima kubanske tajne službe.
U pitanju je bila Hajdi Tamara Bunke Bider, rođena
Argentinka sa nemačkim i poljskim poreklom, kasnije poznata
pod nadimkom Tanja Gerilka.
Ona je od Gevare dobila zadatak
da u Boliviji nađe pogodno mesto koje bi bilo uporište
gerilaca. On joj je detaljno objasnio kakve pripreme treba
da izvrši pre njegovog dolaska u Boliviju.
Tanja je 1964. godine otputovala
u La Paz, gde je upisala studije farmacije i udala se za
jednog studenta kako bi rešila pitanje boravka u Boliviji.
Pod izgovorom istrživanja nacionalnog folklora, počela je da
putuje po Boliviji, obilazeći najzabačenije krajeve
zemlje,[1] kako bi pronašla idealno mesto za uporište
Gevarine gerile, to jest „pobunjeničko žarište“.
Na kraju se odlučila za kupovinu
jednog kompleksa u prašumama Bolivije. Mesto Njankauas je
bilo nepristupačno i 1966. godine Gevara je prihvatio da
njegova baza bude tu, krenuvši put Latinske Amerike. Kada je
stigao u bazu, nije više skrivao identitet, jer za tim nije
bilo potrebe, ali je zahtevao da ga niko ne oslovljava
njegovim imenom već sa Ramon.
Če se u toj bazi u noći između
1966 i 1967. godine sastao sa Mariom Monheom, koji se, dok
je Gevara boravio u Africi, viđao sa Kastrom. Mario je bio
član rukovodstva Komunisičke partije u Boliviji i Gevara je
od njega tražio da se jasno izjasni da li će njegova partija
pomoći gerilce. Međutim, Monhe se plašio reakcije Moskve, na
koju se Komunistička partija u Boliviji oslanjala i čiju je
politiku sledila, pa je i Gevari, kao i Kastru, dao nejasan
odgovor. O odlasku Monhea iz gerilskog logora Če Gevara je
1. januara 1967. napisao sledeće: „I bez rasprave sa mnom,
ujutro mi je Monhe saopštio da se povlači i da će 8. januara
podneti ostavku na rukovodstvo u partiji. Prema njegovim
rečima, njegova misija je okončana. Dok je odlazio, izgledao
je kao neko ko se uputio prema gubilištu. Moj je utisak da
se on, kada je preko Kokoa saznao za moju rešenost da ne
popustim u strateškim stvarima, uhvatio te tačke da bi
izdejstvovao rascep, pošto su mu argumenti inače
neodrživi.“[2]
U februaru 1967. godine Gevara
je u svojoj grupi imao oko 57 ljudi. No već na prvom maršu
dvojica su dezertirala, jedan se utopio u reci, a dvojicu je
uhvatila policija kada su se, otišavši u lov, izgubili. Za
lov na Če Gevaru bilo je angažovano oko 1.500 ljudi.[3]
Gevarinom pokretu se pak nisu pridruživali novi članovi,
kako je on očekivao, jer je seosko indijansko stanovništvo
uglavnom sarađivalo sa bolivijskim vlastima i nije bilo
spremno da pomaže gerilcima. Iako je izgubio dosta na težini
i astma mu je pravila sve više problema, Gevara se nije
predavao.
U avgustu je naredio jednom od
rukovodilaca da krene sa grupom od deset ljudi ka reci Rio
Grande kako bi pronašao sigurnije mesto za gerilu, a sa njim
je pošla i Tanja Gerilka. Kapetanu bolivijske vojske Mariju
Vargasu je, međutim, dojavljeno da su se pojavili gerilci u
blizini ove reke. Na povratku iz izviđanja, kako su zagazili
u vodu, na gerilce je otvorena vatra i svi su, uključujući i
Tanju Gerilku, izgubili živote.
Ova pogibija Gevarinih gerilaca
ohrabrila je pripadnike bolivijske vojske i vojne stratege u
SAD i postepeno se povećavao broj onih koji su želeli da
uhvate čuvenog Čea.
Kada se saznalo da u Boliviji
postoji gerilska baza, odmah se počelo s formiranjem
specijalnih snaga za borbu protiv gerile. Najveći broj
stručnjaka za borbu protiv gerile u tim snagama dolazio je
iz SAD, a celu operaciju je pod svojom kontrolom imala CIA.
Obavljena je neophodna obuka ljudi koji će se boriti protiv
gerile i u leto 1967. godine krenula je potera za Gevarom.
Kako je vreme odmicalo,
Gevara se nalazio u sve nezavidnijoj situaciji: sa njim je
bilo samo 17 ljudi i morali su da napuste svoju bazu i da se
povuku dublje pod Ande, lokalno stanovništvo im je prodavalo
hranu, ali, kao ni bolivijski komunisti, nisu želeli da se
priključe Čeovoj gerili, a vojska im je stalno bila za
petama.
Pokazalo se da planina kao pravo
uporište gerile ovog puta nije funkcionisala, jer gerilaca
tamo nije bilo, ali jeste dosta tragova i dojava, koje su
omogućile da se gerilcima brže uđe u trag nego što bi to bio
slučaj da su se nalazili u gradu.[4] Gevarina gerila nije
imala neophodnu podršku od narodnih masa, lokalci su bili
preplašeni i u strahu su prenosili vlastima sve informacije
o kretanju gerilaca. I kada je uhvaćen jedan bivši pripadnik
Gevarine gerile, postalo je jasno da se on nalazi u blizini
Igere, siromašnog sela na jugoistoku Bolivije. U to selo je
odmah poslata elitna jedinica obučena za borbu protiv
gerile.
U jednom klancu u dubini
prašume, gerilce je sustigla specijalna jedinica. Bili su
napadnuti sa svih strana i u prvi mah nisu uzvratili na
otvorenu vatru, ali su na kraju i oni pokrenuli svoje
oružje. U tom teškom okršaju Če Gevara je ranjen u nogu i,
dok je pokušao da se skloni uz pomoć jednog od gerilaca,
naleteo je na sakrivene izviđače iz specijalne jedinice i
pao u zarobljeništvo. Njegovi gerilci su nastavili da se
bore u prašumi do noći.
Iz klanca je Če Gevara odnet u
jednu seosku školu. Smestili su ga u učionicu, a školu
opkolili stražarima jer je postojala opasnost da preživeli
gerilci pokušaju da ga oslobode. Među prvima je stigao
pukovnik Andreas Selić, Bolivijac jugoslovenskog porekla. On
je posle agenata CIA bio glavni ispitivač Gevare.
Kada je Če uhvaćen, niko u svetu
to nije znao, sem, naravno, onih u Vašingtonu. Tu noć
vojnici su obilazili Čea, a selo je bilo na nogama. Kod
njega je, osim novca i dokumenata, pronađena i sveska u
kojoj je vodio svoj dnevnik. Pukovnici i oficiri su se
otimali za njegove lične stvari – sat, pištolj i drugo – a
jedan oficir mu je čak tražio i autogram.
Za to vreme u La Pazu se
razmatralo šta bi trebalo uraditi sa Gevarom, da li ga
ostaviti u životu i suditi mu ili ga odmah likvidirati. Na
kraju je odlučeno da se on likvidira jer bi bilo previše
opasno ostaviti ga u životu. Tu odluku, jasno, nisu donele
bolivijske vlasti već SAD.
Oni koji su ga saslušavali
kazali su da je znao da će biti streljan, ali da se nije
plašio smrti i da zato nije mnogo govorio. Prvo je planirano
da ga likvidira streljački vod, ali je naposletku ipak
odlučeno da likvidaciju izvrši jedan vojnik. Izbor je pao na
poručnika Marija Terana. Da će biti likvidiran, Gevari je
saopštio agent CIA Feliks Ramos i potom ga upitao da li ima
neku poruku za svoju porodicu, na šta je on odgovorio da
prenesu Fidelu da će revolucija trijumfovati u Južnoj
Americi, a njegovoj ženi da bude srećna.
Pukovnik Arnaldo Parado, šef
bolivijske vojnoobaveštajne službe, takođe je ispričao da su
Gevarine poslednje reči bile: „Znao sam da ćete me ubiti.
Nije trebalo da vam padnem šaka. Recite Fidelu da ovaj
debakl ne znači kraj revolucije. Trijumfovaćemo na nekom
drugom mestu. Kažite Aleidi da se ponovo uda i da bude
srećna. Neka deca nastave da uče. A vojnicima recite da
dobro nišane…“[5]
Teran je dugo oklevao da ispali
prvi hitac u Gevaru, šetao se do vrata učionice i nazad sve
dok mu Če nije rekao: „Uozbilji se, momče, treba da pucaš u
čoveka.“ [6] Posle tih reči, više hitaca je ispaljeno u Čea.
Gevarino telo je iz Igere
prebačeno u Valje Grande, u mrtvačnicu bolnice „Naša Gospa
od Malte“. Agenti CIA nisu se odvajali od tela ni za
trenutak. Telo je bilo izloženo na platou ispred bolnice
kako bi novinari mogli da ga vide. Vest o pogibiji Čea
Gevare obišla je svet, a ono što je saopšteno bilo je da je
on poginuo u borbi kada je došlo do sukoba između vojske i
gerilaca. Međutim, novinari su ubrzo otkrili da je to
neistina i da je Gevara zapravo bio zarobljen, pa
pogubljen.
Dva dana kasnije, 11. oktobra,
bolivijske vlasti su saopštile da je telo Če Gevare spaljeno
i da je time na njegovu bolivijsku epizodu stavljena
tačka.[7] Pošto u blizini Valje Grande nigde nije postojao
krematorijum, počelo je da se raspravlja o tome da li je to
stvarno Gevarin leš. Međutim, kada je Fidel Kastro u Havani
15. oktobra rekao da je Ernesto Gevara mrtav, više nije bilo
sumnje u njegovu smrt.
Slika mrtvog Čea obišla je svet,
a cela Latinska Amerika je bila u žalosti. Tada je u stvari
rođena legenda o Čeu Gevari.
Ipak, ono što je najviše
zanimalo ljude, a posebno Fidela i Gevarinu porodicu na
Kubi, bili su njegovi posmrtni ostaci. Na Kubu su,
zahvaljujući Antoniju Argedasu, bivšem ministru unutrašnjih
poslova Bolivije, na kraju stigle odsečene Čeove šake i
dnevnik koji je pisao u Boliviji. Šta se dogodilo sa
ostatkom Gevarinog tela, nije se znalo sa sigurnošću.
Kubanske vlasti i Gevarina
porodica su godinama kasnije uputile zahtev bolivijskim
vlastima da krenu u potragu za kostima sedmorice izgubljenih
gerilaca. Po odobrenju bolivijskih vlasti, počela su
otkopavanja. Čak trideset godina nakon Čeove smrti, krenulo
se u potragu za njegovim kostima. Teren se pretraživao
pomoću savremenih aparata za pretragu terena i svedoci i
vojni oficiri iz perioda njegove pogibije bili su
saslušavani. Potraga je na kraju dala rezultate i 1997.
godine pronađeni su ostaci koji su odgovarali Gevarinim. Po
odeći, zubima, rasporedu rana i tome što su kosturu
nedostajale šake, odmah je posumnjano da je u pitanju Čeov
kostur. Kasnije su stručnjaci iz laboratorije na jugoistoku
Bolivije tu pretpostavku i potvrdili.
Sahrana njegovih ostataka sa
najvišim vojnim počastima i uz prisustvo Fidela i porodice
obavljena je na Kubi, u Santa Klari, mestu gde je dobio
svoju odlučujuću bitku u Kubanskoj revoluciji. Njegove kosti
su položene u mauzolej iznad kojeg je podignuta gigantska
bista slavnog gerilca, teška 23 tone.[8]
A Gevarina popularnost se posle
njegove smrti samo uvećala. Jedna njegova fotografija je
postala posebno popularna i obišla svet. U pitanju je
fotografija koju je napravio Alberto Dijaz Korda. Korda je
pomenutu fotografiju snimio slučajno na jednom skupu u
Havani tokom komemoracije žrtvama sa francuskog broda „La
Coubre“. Tada je Fidel držao govor, a Korda je kao
foto-reporter lista „Revolucija“ pokrivao događaj i sasvim
slučajno fotografisao zamišljenog Čea koji gleda u daljinu.
Korda je tu fotografiju dao jednom italijanskom izdavaču
koji se tada nalazio na Kubi.
Neposredno posle Gevarine smrti,
italijanski izdavač je odlučio da prikaže živog Čea i
odštampa Kordinu fotografiju na posterima. Od tada se ona
nalazi gotovo svuda. Mladi ljudi širom sveta nose je kao
simbol pobune. Če je od onda na njihovim majicama, u
njihovim spavaćim sobama, na uličnim demonstracijama, na
suvenirima koji se prodaju širom zemljine kugle, na koricama
knjiga, u filmovima, na uličnim zidovima.[9]
Može se reći da je, ironično,
slavni gerilac koji se borio protiv kapitalizma postao
kapitalistički brend: njegov lik prodaje proizvode bez
obzira na to da li ih proizvode velike korporacije ili mali
preduzetnici. Čeov lik našao je svoje mesto na natpisima za
restorane, klubove, biblioteke, na bilbordima i svetlećim
reklamama kraj prometnih auto-puteva, pa čak i na ramenu
Dijega Armanda Maradone, jedne druge argentinske ikone
dvadesetog veka.[10]
Gevaru su podržavali mnogi
umetnici i intelektualci. Primera radi, Nelson Mandela ga je
shvatao kao ,,inspiraciju za svako ljudsko biće koje voli
slobodu“, dok ga je Žan-Pol Sartr opisao kao ,,ne samo
intelektualno već i najkompletnije biće našeg doba“.[11] U
njegovom kampu u Boliviji boravili su francuski
intelektualac Režis Debre i argentinski slikar Kiro Bustos,
a ruski pesnik Jevgenij Jevtušenko posvetio mu je pesmu.
Mnogi savremenici su Čea Gevaru
opisali kao avanturistu i utopistu koji nije bio realističan
u svojim željama. To je možda istina, ali on se od drugih
avanturista svakako razlikovao po svojoj spremnosti da se
žrtvuje za ono u šta je verovao. Takvih ličnosti je u
istoriji bilo i pre njega, ali u vreme materijalizma i
kapitalizma takvi borci skoro da su iščezli. Iako nije bilo
realnih osnova za izvoz Kubanske revolucije, on je čvrsto
verovao da se nepravda koju svetu nanosi gigant sa severa
može ispraviti.
U ovom stoleću potrošačke
groznice, velikih ljudskih nepravdi i okrutne svakodnevice,
pojava tog telom krhkog, a duhom divovskog romantičara
revolucionarnog kova i avanturiste buntovnog duha, delovala
je šokantno i opsesivno na ljude, pa je tako Če i postao mit
i idol mladih generacija širom sveta.[12] Če popularnost
nije stekao toliko zbog onoga što je konkretno uradio,
koliko zbog svojih ideala i spremnosti da se za njih bori.
Ipak, pojavila su se mnoga
svedočenja koja govore o Gevarinoj surovosti i ubistvima
onih koji se nisu slagali sa njegovim idealima. Mnogi su ga
nazivali mašinom za ubijanje. Pominje se da je bio upravnik
zatvora „Kabanja“ posle pada Batistinog režima i da u tom
zatvoru hladnokrvno sproveo veliki broj egzekucija. Neki
navode da je svakog ko je bio protiv njegovih uverenja
smatrao neprijateljem i da neprijatelje i
kontrarevolucionare treba ubijati bez izuzetaka.
Oni koji govore o Čeu Gevari kao
hladnokrvnom ubici smatraju da mladi ljudi širom sveta nisu
svesni čiji lik nose na svojim majicama, tetovažama i kome
se zapravo dive.
Istina je verovatno je negde na
sredini – između Čea nesebičnog i požrtvovanog borca za
slobodu i jednakost u svetu i Čea utopiste i ubice žednog
krvi čija je jedina želja bila moć, za čije ostvarivanje
nije birao sredstva. Ali kakva god istina bila, činjenica je
da je Če Gevara stekao planetarnu popularnost i niko ne može
osporiti da je njegovo ime doprinelo tome da ceo svet čuje
za Kubu i Kubansku revoluciju. On je pored Fidela Kastra bio
i ostao simbol kubanskog bunta i kubanske pobede nad
imperijalizmom. A njegovo pravo mesto u istoriji verovatno
će s vremenom biti jasnije određeno.
izvor: odbranaibezbednost.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)