autor tekst

 

 

autor: George Monbiot

 

 

TEKST

Opstanak

Najveći paradoks ljudske vrste je da je to jedina životinja sposobna za empatiju i altruizam – i jedina koja bez milosti ubija svoje bližnje i zagađuje planetu na kojoj živi. Steven Pinker je dokumentovao trend naglog opadanja uzajamnog nasilja među ljudima, ali svi vidimo trend porasta ljudskog nasilja prema živom svetu planete. Megafauna koja je do skoro dominirala velikim delovima sveta, svedena je na sve manje džepove iz kojih nestaje velikom brzinom. 

Ako se istrebljenje živog sveta nastavi ovim tempom, nosorozi i slonovi će nestati iz Afrike kada danas rođena deca završe školu. Lavovi su nekada živeli širom Evrope, Azije, obe Amerike i Afrike. Četrdesetih godina prošlog veka u Africi ih je ostalo oko 450.000. Sada ih ima 20.000 a predviđa se da će ih za 20 godina biti duplo manje. 

U samo jednoj sezoni požara pretvorena je u pepeo skoro cela indonezijska džungla. Morski ekosistem se raspada zbog neumerenog ribolova i zagađenja. Prema UN Organizaciji za hranu i poljoprivredu, plodno zemljište propada takvom brzinom da imamo još 60-ak godina masovne poljoprivredne proizvodnje. Optimalni klimatski prostor ljudske civilizacije prebrzo iščezava. Možda su ona dva trenda povezana – opadanje nasilja među ljudima možda je postignuto po cenu nasilja nad živim svetom oko nas. Grabeći i uništavajući prirodno bogatstvo možda smo kupili privremeni predah od uzajamnih sukoba oko resursa. 

Optimističniji pogled na ovaj paradoks tvrdi da ako izuzmemo golu krticu, koja je eusocijalni sisar (ima porodičnu strukturu sličnu pčelama i mravima), nema kičmenjaka društvenijeg od nas. Pri tome, krtice se podređuju samo interesima jedinki sa kojima dele genetski materijal, a mi smo sposobni da se podredimo čak i interesima nepoznatih ljudi: dajemo novac u dobrotvorne svrhe, primamo izbeglice, dobrovoljno se izlažemo visokim rizicima zbog neznanaca. 

Bilo bi divno kada bi ovo izvanredno ponašanje preraslo u normu. Ali izgleda da ista sposobnost da se ujedinjujemo i svoje interese podređujemo ljudima u nevolji – može normalizovati i naše najgore sklonosti: pohlepu, nasilnost, destruktivnost, pokoravanje psihopatama. Većina ljudi prosto prihvata postojeće stanje, bili to demokratija, monarhija, staljinizam, nacizam, briga za živi svet ili orgija uništavanja. Drugim rečima, sklonost ka destrukciji, uništavanju i ubijanju nam je podjednako urođena kao i sklonost ka anđeoskoj dobroti i ljubavi. Naš socijalni mozak u stanju je da pretvori u normu i jednu i drugu sklonost. Mislim da ne treba gubiti vreme na menjanje ljudske prirode, već treba menjati norme i odgovarajuće institucije. Mnogi misle da je to nemoguće, ali nisu sasvim u pravu. To jeste moguć, mada veoma težak zadatak. 

Izgleda da smo sa transformacijom koju Pinker dokumentuje pretrpeli ono što francuski pisac Michel Houellebecq naziva metafizičkom mutacijom u našim uzajamnim odnosima: opadanje nasilja koje se, suprotno svim predviđanjima, dogodilo brzo – za manje od sto godina. Sada treba da učinimo to isto sa svojim odnosima prema živom svetu oko nas. Za sada smo bolji u uveravanju sebe da smo se promenili nego što se zaista menjamo. Pariski sporazum o klimi mnogi su pozdravili kao veliki prodor, ali on to nije. U njemu nema definisanih ciljeva, rokova i obavezujućih instrumenata, pa je to još jedan dokument koji je poslužio smirivanju kolektivne savesti učesnika skupa – i ničemu više od toga. 

Na web stranici climateparis.org je lepo objašnjeno da čak i kada bi države potpisnice održale sva svoja obećanja (a britanska vlada ih već krši), do 2030. bi se proizvodilo više gasova koji izazivaju efekat staklene bašte nego što ih se proizvodi danas. A tada bismo imali samo 14 godina da globalno emitovanje smanjimo na nulu i sprečimo globalno zagrevanje veće od dva stepena. Prema drugačijim procenama, da bi se postigao “željeni” cilj pariskog sporazuma – zagrevanje od najviše 1,5 stepeni – emisija uglendioksida bi morala drastično da opadne posle 2020. Na završetku pregovora dobili smo i samozadovoljnu poruku od Georgea W. Busha da je “zadatak obavljen”, što je školski primer preuranjenog čestitanja.

Pariska konferencija je još jedan dokaz opšteg uverenja da je delotvornije delovanje nemoguće. Teško je i preskupo preduprediti postepeno propadanje biosfere – lakše je u njoj živeti ili umreti. Ali dok se globalna podrška za obnovljivu energiju – 121 milijarda dolara godišnje – zdušno napada kao nerazumno velika, 452 milijarde dolara kojima članice G20 podržavaju eksploataciju fosilnih goriva očigledno su sasvim prihvatljive. Niko ne pomišlja da je možda najbolje da fosilna goriva ostanu u zemlji, ali neki komentatori smatraju da je sasvim prihvatljivo premeštanje čitavih gradova zbog klimatskih promena ili, kao što je jedan kolumnista besramno predložio, svođenje tropa na “slabo naseljene pustare”.

Otrovne dezinformacije o klimatskim promenama koje šire kompanije kao što je Exxondubinski su antiintelektualne. Ali to da li ćemo pristati na te gluposti ili ćemo im se suprotstaviti nije pitanje sudbine. To je izbor koji pravimo kao pojedinci i zajednice, zasnovan na našoj ogromnoj sposobnosti da gradimo i rušimo društvene norme (kao što je pokazalo veliko opadanje nasilja posle Drugog svetskog rata). Ima mnogo primera, i među industrijski nerazvijenim i razvijenim ekonomijama, kolektivnih dogovora o tome da se resursi ne eksploatišu u najvećoj mogućoj meri. Sposobnost odricanja je ljudska osobina baš kao i pohlepa i rasipnost. Ako smo tako brzo prestali da ubijamo jedni druge, hajde da sa istom lakoćom prestanemo da ubijamo ostala živa bića sa kojima delimo ovu planetu. Nema nam mira i napretka po cenu ekološkog nasilja. Naprotiv, dostići ćemo ove vrednosti kada sasvim odustanemo od svakog nasilja. 

izvor: monbiot.com ›››