Frontmen grupe The Black Flag,
ikona alternativne scene, javni govornik i zastupnik
prirodnog sveta tera čovečanstvo da se zamisli oko svog
tretmana majke prirode.
Često mi vrlo teško pada da se
družim sa našom vrstom. Stvarno smo prilično užasni kad
bolje razmisliš. Svidjaš mi se ti ali ne i mi. Ima mnogo
živih vrsta na planeti - za sada. Možda je baš naša vrsta
ona koja ne ume da postoji.
Zaboga, ala smo slabi! Organizmi
koji su nevidljivi golom oku nas istrebljuju, alergijske
reakcije na sve od ujeda insekta do orašastih plodova može
dovesti do smrti. Predatori na zemlji i u vodi nas ubijaju
bez po muke i izgledaju stvarno dobro dok to rade, dok se mi
koprcamo u našim zadnjim momentima pokušavajući da napravimo
zadnji selfi. Ne možemo da trčimo toliko daleko niti brzo,
da se penjemo ili da izdržimo dugo bez vode. Kad razmišljamo
na ovaj način, mi smo istovremeno čudo kao i frustracija za
majku prirodu i za planetu, jer su kovali zaveru od početka
ljudskog postojanja da prekinu ljudsko postojanje.
Konstantno se smejemo u lice
prirodnom poretku stvari i nastavljamo da živimo. Naša krv
je prepuna vakcina i lekova. Plaćamo specijalcima da režu
naše ružne delove da bismo izgledali atraktivnije drugima
koji bi nas inače odbacili da nismo stvorili čudovišta od
samih sebe. Prekrivamo lica bojom i senkom da prikrijemo
činjenicu da se smežuramo i sušimo.
Molim vas nemojte ni u jednom
trenutku da pomislite da hoću da kažem da je sve ovo vaša
krivica i da ja ne učestvujem u ovoj patetičnoj pobuni
poricanja. Ja vas pratim u stopu! Iako je činjenica da Homo
sapiens ne može da opstane u "pravom svetu", to se retko
pominje. A i zašto bi? Kakva nam je korist od toga da
zaključimo kako niko od nas ne bi trebao da bude ovde, da
smo trebali da izumremo još pre mnogo vekova, da moderna
medicina na prevaru oduzima višoj sili ono što joj pripada?
Naš inteligentan dizajn je prepun mana do te granice da bi
skoro svi mi trebali da se zapitamo. Stvorovi poput pataka i
zmija se izlegu sa svime što im je potrebno. Ja i ti - pa ne
baš. Ne. Ne predlažem ja da bismo svi trebali da skočimo sa
litice, samo to da neverovatno frustriramo "grim reapera" i
to svakodnevno.
Ali čekajte, ima još toga. Toliko
smo arogantni da smo ubedjeni da smo zasluženo na vrhu lanca
ishrane, i da planeta pripada nama da bismo je pljačkali i
otimali njena bogatstva jer, ipak, sve nam je to ovde stavio
Glavni. Sve ove prelepe životinje s pravom možemo da
koljemo. Okeani su ogromni, tu su zbog zadržavanja svog
ugljen dioksida koji ispuštamo. Fotosinteza, neverovatni
stvaralac kiseonika koji je priroda smislila, je levičarska,
socijalna greška, koju je verovatno u globalnu konverzaciju
ubacio govornik iz Bele Kuće. Očigledno je da ako se drva
žrtvuju zbog finansijskog napretka, onda se nivo
fitoplanktona - zaduženih za pola svetske fotosinteze -
smanjuje alarmantnom brzinom, onda ćemo i dalje da budemo u
redu jer ljudi nemaju nimalo efekta na mehanizme planete.
Što će reći, globalna promena klime je samo
pseudo-intelektualna komunistička glupost.
Čini li se kao da govorim da je
ljudska rasa osudjena na propast? Jesmo, apsolutno, ali
glavu gore, postoje makar još dva razloga zašto ne treba sad
očajavati: biće potrebno još neko vreme i hiljade drugih
vrsta će izumirati, tako da makar nećemo biti usamljeni ili
izgledati glupavo. Naši leševi će da eksplodiraju na
sunčevoj svetlosti zajedno sa ostalim stvorenjima, i domaćim
i egzotičnim.
U ovom momentu se možda pitate
zašto sam odlučio da vas podvrgnem ovako depresivnim
mislima. Nedavno sam se vratio sa najneverovatnijeg
putovanja u svom životu - Antarktičkog poluostrva. Prvi
znaci toga koliko čovečantsvo nervira Zemlju su se pokazali
nakon što je naš mali brod nekoliko sati putovao kroz prolaz
Drejk. Brod se zabijao u talase i ljuljao kao igračka.
Zidovi bele vode su zapljuskivali strane, prskajući me kao
sprejom. Talasi su se topili. Jedino što u celoj ovoj slici
nije valjalo je bilo naše bedno sredstvo za prevoz koje se
uplitalo u ovo inače perfektno prostranstvo.
Nekoliko dana kasnije, dok sam
stajao na obali pingvini su mi prilazili, kljucali moje
čizme, buljili u mene i nastavili svojim putem, a onda sam
shvatio koliko je zapravo nepodnošljiva naša vrsta i koliko
voli da uništava. Svaki pingvin, kit ili foka koju sam imao
sreće da vidim su bili prelepi, elegantni, i što je
najvažnije, uskladjeni sa okolinom u kojoj su živeli. Nikad
u životu nisam bio suočen sa takvim slikama neverovatnog
prirodnog savršenstva. Neke stvari su izgledale tako
očaravajuće da su bile izvan mog shvatanja. Bilo mi je jasno
da je svako biće, živo ili ne, bilo neophodno i da ja nisam
ništa više nego smrtonosna vreća kojoj treba svašta nešto.
Srećom, pre nego što me je
potpuno obuzelo gadjenje prema samom sebi, vratio sam se
poznatom svetu. Dok sam vozio pokraj Warner Brothersa, opet
sam bio zauzeo svoje mesto gospodara svega. Glavu gore! Za
nekoliko vekova ili manje, zadnji pripadnik naše vrste će da
izdahne po poslednji put, proklinjući nepravdu svega što
postoji. Živeli!
.jpg)
