autor tekst 001

 

 

Irena Jurčeva

 

U današnje vreme neizvesnosti, najneizvesniji smo u sebe

 „Raznišan svet” naziv je druge zbirke pripovedaka Irene Jurčeve, koja je nedavno izašla kao izdanje „Templuma”. O pripovetkama će biti zabeleženo da „pune simbola i aluzija, na ivici sna i jave, prodiru u čudesno i fantastično.

 Irena Jurčeva je zanimljiva pojava na našoj književnoj sceni. Ima misticizma i misterije u njenom pisanju, nenametljive doslednosti u interesovanju i istraživanju nepoznatog, stalna potraga za najautentičnijim načinima, formama i žanrovima da to interesovanje prevede i ono što me posebno fascinira, mnogo rada na jeziku. i na rečniku. Takvo interesovanje se nastavlja u njenom naučnom i akademskom razvoju, jer kao prevodilac radi na master tezi o kulturološkom prevodu Tolkinovog Silimarina. Počeo sam sa podacima iz Irenine biografije, ne zato što volim pozitivistički princip čitanja stvari, već zato što želim da istaknem nekoliko značajnih i neslučajnih momenata njenog pisanja.svet“, osovina koja ima početak, sredinu i kraj ili postepena gradacija. Zbirka počinje sjajnom kratkom pričom, možda i mojom omiljenom The Earli Bird. Tekst sa značajnim naslovom, prozni komad u kome je Gane Todorovski sa Odom odseku, običan dan za običnog čoveka, ili neobičan čovek u običnom danu, ali i Gane Todorovski u neologizmima, u kovanicama. u jedinstvenom poniranju u jezik, koji kod Jurčeva zaista vredi čitati i poštovati. Ona počinje šarmantnim portretom ujaka sa skopskog trga i ostavlja vas širom otvorenih očiju – poznajem li ga? Da li sam ga upoznala?Da li sam mu nedostajala? Jesmo li se pozdravili?

 Ovako književnica, pesnikinja i prevodilac Irena Jurčeva piše o svojoj novoj publikaciji, zbirci pripovedaka „Rastvoreni svet” koja se pojavila kao izdanje „Templuma” sredinom maja, u svom opširnom tekstu, koji su napisali njen kolega i književni kritičar Aleksandra Jurukovska. Time ona baca snop svetlosti ne samo na aktuelnu knjigu, već još više na autora koji nekako nenametljivo uspeva da nas okrene ka sopstvenim dubokim traganjima i onome što nas okružuje i pritiska. Naše veze i mreže.

 Rođena 1982. godine, Irena Jurčeva je diplomirala na Filološkom fakultetu u Skoplju, na odseku za prevođenje i tumačenje. Radila je kao profesor engleskog i francuskog jezika i prevela više od petnaest knjiga na makedonski jezik.

 2017. godine osvojila je nagradu na međunarodnom festivalu poezije „Književne iskre“ – Gostivar, a do sada je objavila pesničku knjigu „Tainstva“ (2017) i zbirku pripovedaka „Belo je najstrašnija boja“ (2019) , za koji je dobila nagradu za debitantsku prozu.rukopis „Novo!“ izdavačke kuće „Templum“. Njena poezija je prisutna i u nekoliko književnih časopisa.

 I ovoga puta razgovor sa Jurčevom je tekao ovako.

 Tri godine nakon nagrađivane zbirke pripovedaka „Belo je najstrašnija boja“, Irena Jurčeva je tu sa novom knjigom „Ranished Vorld“. A ako ste se u prethodnom postu bavili sazrevanjem, kuda ste ovoga puta pokušali tematski da zakoračite?

 U ovoj zbirci kratkih priča pokušavam da uđem u distopijski žanr, ali mislim da tek kvasim noge, a još ne plivam dobro. Ulazim dublje u psihološku analizu likova, a ono što ostavlja snažan utisak na čitaoce sa kojima sam razgovarao su dobro građeni likovi. Možemo osetiti psihološka stanja njihovih duša. Oni se suočavaju sa surovošću totalitarnog režima u kome su pismenost, kreativnost i stvaranje kulturnih dobara zabranjeni, pa su suočeni sa izborom da stvaraju, za razliku od ugnjetavanja koje nudi udobnost. Rastrgani su između razuma i srca koje ih vodi u profesiju koju su izabrali, a koja je ne samo nepoželjna već i zabranjena.

 Više se fokusiram na unutrašnju borbu likova i ispitivanje sopstvene duše nego na strukturu društvenog uređenja imaginarnog opresivnog sistema u pripovetkama.

 Kakvu galeriju likova sa skopskog asfalta, sa trgova, ulica... „Razbijeni svet” nudi i sa čime se suočavaju? Koliko je danas potrebno da otkrijemo ljudsko u sebi?

 U prvim pričama pokušavam da „fotografišem“ vreme i stvarnost u kojoj živimo (opet kažem „trudim se“, ali verujem da je pokušaj uspešan!). Počinjem od naše svakodnevice, a likovi su već negde poznati i viđeni – od običnih ljudi koji se nostalgično prisećaju nekih prošlih vremena i čudnih i manje smešnih likova koji skupljaju izgubljeno „bogatstvo” na keju, do anonimnih platiša slabo plaćenih prevodilaca. .U skoro svim pripovetkama prepliću se realistično i fantastično. U okolnostima i unutrašnjem svetu likova oseća se povoljna klima za promene u poljuljanim društvima i uzdrmanim dušama na globalnom nivou.

 U drugom ciklusu zbirke pojavljuju se živopisniji likovi: mladi i ekscentrični vođa, duhovi iza kulisa svih svetskih dešavanja, pobunjenici u represivnom sistemu, neželjeni pisci i fotografi, koji pronalaze predah u zabranjenoj umetnosti ili potajno pišu dnevnike. da događaje svog vremena zabeleže kao skrivenu istoriju za mlađe generacije.

 U današnje vreme neizvesnosti, najneizvesniji smo u sebe – koliko ćemo ostati verni svojim principima, drugim rečima, koliko ćemo vernosti svom srcu, i koliko ćemo ostati razumni dok ceo svet doživljava kataklizmičko opadanje. Prvi korak ka otkrivanju čoveka u sebi je produktivna samoća i vreme provedeno u prirodi.

 Obično objavljujete knjige u razmaku od dve do tri godine. Da li ste počeli da radite na novom postu? Hoćete li ostati pri prozi, pripovetci, da li ćete težiti da napišete roman ili ćete se vratiti poeziji? Šta vas kreativno provocira u poslednje vreme?

 Sledeća knjiga koja će uskoro izaći, u izdanju „Savremenika”, je poetska i nosi naslov „Naša vatra ne gori”. Pre svega, ja sam pripovedač i osećam da u prozi mogu da dam više od sebe, svog talenta, vremena i energije. Ali poezija je tu da me podseti da postoji nešto uzvišenije od dugih opisa i svakodnevnih dijaloga, od čega ne treba i ne želim da se odvajam.

 Svesno ili nesvesno unosim lirizam u svoje pripovetke. To su mi potvrdili i neki pisci u našim razgovorima. Što se pisanja romana tiče, mnoge ideje ostaju dugo u beleškama, ali daću im vremena da odstoje da nešto sa čvršćim zalogajem izađe (pogotovo meni kao autoru), a da bude ukusno i lepo urađeno. Roman i proza uopšte zaslužuju da posvetite više vremena, čak i ako se s njim toliko povežete da ga nazivate „svoje dete“.

 Gde se u vašoj autorskoj priči, vašoj kulturnoj misiji, trenutno nalazi prevod? Kakav je njen tretman kod nas i da li ima značaj koji zaslužuje?

 Tokom postdiplomskih studija posvetio sam se istraživanju i prevođenju fantastične književnosti. Godinama sam proučavao radove J.R.R. Tolkiena, čiji su jezik i imaginarni svetovi toliko bogati i inventivni, da izazivaju prevodioca koji se prihvatio ovog teškog i gotovo nemogućeg zadatka da istražuje i kopa po makedonskom jeziku da pronađe arhaizme, zastarele reči i konstrukcije, da stvori nove reči i kovanice. , da verno i kreativno prenesu efekat originalnog teksta. Pisanje je blisko književnom prevodu, a rad na jednom poboljšava i kvalitet drugog. Smatram da je moj zadatak za sada da se posvetim prevođenju Tolkina i drugih autora koji su pisali u žanru fantastike, koji kod nas ima mnogo čitalaca, posebno među mlađim generacijama. Makedonskom jeziku koriste samo dobri prevodi.

 Sanjam o danu kada prevodioci mogu da žive od prevoda, ali snovi se ostvaruju kada na njima radimo ozbiljno i koncentrisano, zajedničkim snagama, bez naglašenog pesimizma koji nas, nažalost, sve više karakteriše.

 izvor: slobodnaevropa.mk ›››