biografija:
Mnogi moji tekstovi probijali su i formu i sadržaj
konvencionalnih dnevno-političkih komentara-tekstova. Zato
je nastao prirodni animozitet koji su počeli da gaje oni
koji sebe zovu novinarima. Tako su, dok sam objavljivao u
medijima, između mene i urednika buktali stalni ratovi koji
javnosti uglavnom nisu poznati. Nakon pisanja i završetka
novog teksta gotovo uvek bi dolazio taj dugi, mučni period
nadigravanja, ubeđivanja, pa i moljakanja da se zbog
važnosti podataka koji se iznose tekst objavi integralno,
bez skraćivanja i zakidanja. Pa i bez promene stila, bez
uticaja na kompoziciju rečenice. Moje rečenice bile su mi
važnije od svega, jer su ono što jedino imam. Dok sam
uspevao u tome, delovalo je kao da sam privilegovan, a u
stvari sam samo pisao drugačije od većine drugih.
Najzad, proglašen sam za
nepismenog autora upravo od strane novinara jer sam ih
svojim tekstovima previše terao da misle. Zato što nisam
objašnjavao događaje onako kako ih je većina objašnjavala i,
najzad, zato što sam ono što stoji u njihovim tekstovima
umeo da čitam bolje od njih samih i uvek hvatao to što su
mislili da se ne primećuje. Doživeo sam da se u novinama
objavljuju apeli da mi se nikada više ne objavi nijedan
tekst, ili da mi se urednik u listu koji naziva „draguljem
na kruni novinarstva“ svečano zaklinje da mi nijedno slovo
više neće objaviti.
O čemu sam sve vreme pisao ako
sam izazivao reakcije ovakvog intenziteta? Da li je zaista
pravi uzrok samo to što nisam dozvoljavao manipulacijama da
se tumače kao jedine istine? Što sam oberučke prihvatio da
branim sve one na koje je takva manipulacija usmerena, pa
makar bio izopšten kao „đavolji advokat“? Da li mi se to
desilo samo zato što sam branio Aleksandra Vučića, ili što
sam bio potpisan kao saradnik Instituta za javnu politiku?
Ili je jednostavno problem bio to što se ponovo pojavio neko
podjednako lud i nelogičan da stane u zaštitu onih koji su
pre mene doživeli istu ili sličnu sudbinu. Nije li taj
iritantan karakter koji kvari uigrane šeme i dilove i koji
delim sa određenim ljudima pravi i jedini izvor takvog
animoziteta?
Kada se takav prepozna, sve što
je ikada činio, a u ovom slučaju pisao, postaje kod njega
retroaktivno obeleženo – negativno. Koliko to sprečava da se
vidi na koji način se određeno mišljenje vremenom kod mene
pojavljivalo i gubilo, sada može da dokumentuje jedan ovakav
sajt. Njegov zadatak zato treba da bude pre svega da što
direktnije oslika jednostavnu uslužnu biblioteku tekstova,
diskretnog, hladnog i minimalističkog izgleda, sa što manje
dizajnerskih operacija i šarenila. Da svaki tekst predstavim
gotovo kao sirovo meso slovnih karaktera. Bez većine onih
stvari koje bi veštački trebalo da ih učini primamljivijim,
pa da čitaoci koji to zaista žele, sami procene o čemu se
ovde zapravo radi.
Za ove potrebe prikupljeno je
preko stotinu autorskih tekstova o politici, medijima,
muzici, filmu, knjigama i formalno raspoređeno u, pre svega,
tri kategorije: analize, komentare i prikaze. Sastavljeno je
i nekoliko dosijea o kompleksnijim događanjima koja su bila
direktna posledica mojih pojedinih radova i javnog
angažmana. Najzad, uključene su i knjige od kojih su neke
napisane veoma davno, čisto eksperimentalnog tipa koje danas
nalikuju tragu privatne teretane u kojoj sam godinama
pokušavao da usaglašavam taj pakleni odnos između misli i
reči. Koliko se to probijanje granica jezika zarad ambicije
da se izrazi ono što je pre toga bilo nemoguće izraziti
isplatilo, ostaje otvoreno pitanje.
U svakom slučaju, jedno je
sigurno: na ovom mestu konačno više niko neće moći da
prebrojava slovne karaktere nalik krvna zrnca i koristi ih
kao izgovor da bi umirio sopstvenu sujetu.
.jpg)
_001.jpg)