Ljeto postkapitalizma
Investitori su izgubili
interesovanje za realnu ekonomiju. Tržišta kapitala
nastavila su da rastu dok se ekonomija raspadala i to je
prihvaćeno kao nova normalnost. A onda je došla pandemija
Nešto neobično se dogodilo 12.
avgusta ove godine. Na vest da je u prvih sedam meseci 2020.
privreda Velike Britanije zabeležila najveći pad u istoriji
(nacionalni dohodak je opao za više od 20 odsto), londonska
berza je reagovala skokom vrednosti indeksa FTSE 100 za 2
procenta. Istog dana, indeks S&P 500 na njujorškoj berzi
oborio je novi rekord, iako Amerika sve više liči na propalu
državu sa posustalom privredom.
Da ne bude zabune, finansijska
tržišta često pozitivno reaguju na događaje koji će mnoge
ljude izvesno gurnuti u bedu. Loša vest za radnike neke
kompanije - na primer, najava otpuštanja - odlična je vest
za njene deoničare. Ali u situacijama kada se najveći deo
radne snage u isto vreme nalazi u problemima, tržišta
kapitala obično reaguju padom, polazeći od razumne
pretpostavke da ako je najveći deo populacije prinuđen da
steže kaiš, onda svi prihodi, uključujući prosečne profitne
stope i dividende kompanija, moraju opasti. Logika
kapitalizma nije bila lepa, ali je bila razumljiva.
Nije više tako. U događajima
koji su kulminirali 12. avgusta nema kapitalističke logike.
Prvi put se događa da očekivani pad dohotka i dobiti
generiše - ili bar ne sprečava - nastavak sumanute kupovine
na berzama u Londonu i Njujorku. A to se ne događa zato što
investitori procenjuju da su ekonomije Velike Britanije i
Sjedinjenih Država dotakle dno - što bi bilo najbolje vreme
za kupovinu deonica.
Prvi put u istoriji investitori
su izgubili interesovanje za stanje realne ekonomije. Jasno
im je da je pandemija zaustavila rast i da profitne stope
padaju. Vide dolazeći cunami siromaštva i njegove dugoročne
posledice i znaju šta to znači za agregatnu tražnju. Vide i
kako pandemija razotkriva i produbljuje klasne i rasne
podele u društvu.
Berzanski špekulanti vrlo dobro
znaju šta se događa, ali tome ne pridaju značaj. I u pravu
su. Neobična situacija u kojoj tržišta kapitala nastavljaju
da rastu dok se ekonomija oko njih raspada prihvaćena je kao
novo normalno stanje. To se dogodilo kada se pandemija
pridružila finansijskom mehuru nastalom u pokušajima
centralnih banaka da pokrenu finansijski sistem posle 2008.
godine. Ovo je istorijski važan trenutak suptilne ali jasno
uočljive tranzicije iz kapitalizma u neku vrstu
postkapitalizma.
Ali pođimo od početka.
Pre pojave kapitalizma
zaduživanje je uvek dolazilo na kraju ekonomskog ciklusa. U
feudalizmu je sve počinjalo proizvodnjom. Kmetovi su radili
na vlastelinovoj zemlji, a raspodela se obavljala posle
žetve, kada je šerif dolazio da ubere vlastelinov deo.
Vlastelin je viškove monetizovao prodajom. Tek tada je mogao
započeti krug zaduživanja davanjem kredita zajmoprimcima
(često i samom kralju)
U kapitalizmu je taj redosled
obrnut. Pošto su rad i zemlja komodifikovani, za
otpočinjanje proizvodnje treba se zadužiti unapred.
Kapitalisti su morali da pronađu novac da bi zakupili
zemlju, radnu snagu i mašine. Distribucija dohotka zavisila
je od uslova tih zakupa. Jedino tako bilo je moguće započeti
proizvodnju koja donosi dohodak i generiše dobit za
kapitalistu. Obećanja ranog kapitalizma bila su uslovljena
kreditom. Ipak, tek sa drugom industrijskom revolucijom
kapitalizam je uspeo da preoblikuje svet po svojoj meri.
Električna energija je donela
prve umrežene kompanije koje su proizvodile sve, od
generatora i opreme za električnu mrežu do sijalica u svakom
stanu. Ogromni finansijski apetiti takvih kompanija
proizveli su megabanke sposobne da stvaraju novac ni iz
čega. Aglomeracijom megakompanija i megabanaka izgrađena je
tehnostruktura koja je uzurpirala tržišta, demokratske
institucije i masovne medije. Rezultat su bile „lude
dvadesete“, a potom ekonomski slom 1929. godine.
Od 1933. do 1971. globalni
kapitalizam je bio potčinjen mehanizmu centralnog planiranja
kroz različita podešavanja okvira postavljenog Nju dilom,
uključujući ratnu ekonomiju i posleratni sistem ustanovljen
u Breton Vudsu. Kada je taj okvir uklonjen polovinom 70-ih
godina, tehnostruktura je ponovo stekla moć, ovog puta
ogrnuta plaštom neoliberalizma. Usledio je doba
„iracionalnog ponašanja“, slično 20-im godinama 20. veka,
što je kulminiralo globalnom finansijskom krizom 2008.
Da bi reanimirale finansijski
sektor, centralne banke su ga preplavile besplatnim novcem,
istovremeno namećući mere fiskalne štednje kojima je
ograničena potrošnja domaćinstava sa nižim i srednjim
dohotkom. Pošto iz potrošača pogođenih strogim merama
štednje nije lako izvući dobit, investitori su razvili
zavisnost od novih inekcija likvidnosti iz centralnih
banaka, a ta zavisnost je proizvela ozbiljne neželjene
efekte.
Razmotrimo sledeći redosled
događaja: Evropska centralna banka odobrila je Dojče banci
novu finansijsku inekciju uz kamatnu stopu koja je gotovo
ravna nuli. Da bi napravila profit, Dojče banka taj novac
mora plasirati kao zajam. Ali neće ga ponuditi „običnim
ljudima“, jer je njihova kreditna sposobnost kompromitovana
usled propadanja ekonomije. Kredit će ponuditi, na primer,
Folksvagenu, kompaniji koja već ima ogromne rezerve
gotovine, zato što su njeni rukovodioci u strahu od pada
tražnje za novim i kvalitetnim električnim automobilima
obustavili sve investicije u nove tehnologije i dobro
plaćena radna mesta. Šefovima Folksvagena novac nije
potreban, ali banka ga nudi pod tako povoljnim uslovima da
će ga ipak uzeti i odmah uložiti u kupovinu Folksvagenovih
deonica. Cena deonica će, naravno, skočiti, a sa njom i
bonusi rukovodstva (bonusi su direktno vezani za tržišnu
kapitalizaciju kompanije).
Takvim praksama je u periodu od
2009. do 2020. konačno prekinuta svaka veza između cene
deonica na berzi i realne ekonomije, a mnoge kompanije su
pretvorene u hodajuće mrtvace. To je bilo stanje kapitalizma
u trenutku kada je počinjala pandemija. Istovremenim udarom
na potrošnju i proizvodnju pandemija je prinudila države na
programe nadoknade dohotka u trenutku kada je realna
ekonomija imala najmanje kapaciteta za adekvatne investicije
u generisanje nefinansijskog bogatstva. Centralne banke su
dobile nalog da dodatno uvećaju mehur koji je mnoge
korporacije već pretvorio u zombije.
Pandemijom je tako učvršćena
pogubna veza koja ruši same temelje kapitalizma posle 2008:
to je direktna povezanost dobiti i akumulacije kapitala.
Tekuća kriza nam je otkrila novu postkapitalističku
ekonomiju u kojoj zbivanja na tržištima roba i usluga ne
utiču na ekonomske odluke, nema granica manipulacijama
novoustoličene tehnostrukture (visokotehnološke kompanije i
Vol strit), a demos je praktično isteran iz demokratije.
(Project Syndicate; Peščanik.net;
prevod: Đ. Tomić)
.jpg)
_001.jpg)