Terorom na teror – nema nikakve
ideologije iza toga. Već smo daleko s one strane ideologije
i političkog. Energija koja napaja teror, ni o kakvoj
ideologiji, ni o kakvim pobudama, čak ni islamskim, ne
polaže računa.To više ne teži da promeni svet, to teži da ga
(kao jeresi svojevremeno) radikalizuje žrtvovanjem, dok
sistem teži da ga realizuje silom.
Terorizam je, kao virusi, svugde.
Reč je o svetskom razlivanju terorizma, koji je kao senka
čitavog sistema dominacije, svugde spreman da se probudi kao
dvostruki agent. Nema linije demarkacije koja bi omogućila
da se on opkoli, pošto je u samom srcu kulture koja se
protiv njega bori, a vidljiva pukotina (i mržnja) koja na
svetskom planu suprotstavlja zapadni svet, s jedne, i
eksploatisane i nerazvijene, s druge strane, spaja se tajno
s pukotinom unutar dominantnog sistema. Ovaj se može
odupreti svakom vidljivom antagonizmu. Ali protiv drugog,
koji je viralne strukture – kao da je čitav aparat
dominacije lučio svoj antimehanizam, vlastiti ferment
nestajanja – protiv te forme gotovo automatske reverzije
vlastite moći, sistem ne može ništa. A terorizam je udarni
talas te nečujne reverzije.
Nije, dakle, uopšte reč o sudaru
civilizacija ili religija, ovo u velikoj meri nadilazi i
islam i Ameriku, na kojima se pokušava fokusirati sukob kako
bi se stekla iluzija o vidljivom sučeljavanju i rešenju
silom. Radi se, svakako, o fundamentalnom antagonizmu, ali
koji ukazuje, preko sablasti Amerike (koja je možda
epicentar, ali nipošto, ona sama, oličenje mondijalizacije)
i kroz sablast islama (koji nije, nipošto on, oličenje
terorizma), na trijumfujuću mondijalizaciju u sukobu sa
samom sobom. U tom smislu, bolje je govoriti o svetskom
ratu, ne trećem, nego četvrtom i jedinom zaista svetskom,
pošto je ovde ulog sama mondijalizacija. Prva dva svetska
rata odgovarala su klasičnoj slici rata. Prvi je stavio
tačku na nadmoć Evrope i kolonijalnu epohu. Drugi je
dokrajčio nacizam. Treći, koji se u stvari dogodio, u vidu
hladnog rata i odvraćanja, dokrajčio je komunizam. Između
jednog i drugog, svaki put se otišlo dalje u pravcu jedinog
svetskog poretka. Ovaj koji je danas virtuelno prispeo do
svog kraja, nalazi se u sukobu sa antagonističkim silama na
sve strane raširenim u samom srcu mondijalnog, u svim
aktuelnim trvenjima. Fraktalni rat svih ćelija, svih
singulariteta koji se bune u vidu antitela. Sučeljavanje
tako neuhvatljivo da s vremena na vreme treba spasti ideju
rata spektakularnim inscenacijama, kao što su one u Zalivu
ili ona u Avganistanu.
Ali, četvrti svetski rat je
drugde. On opseda ceo svetski poredak, svaku hegemonističku
dominaciju – ako bi islam vladao svetom, terorizam bi ustao
protiv islama. Jer u stvari sam svet pruža otpor
mondijalizaciji.
Terorizam je imoralan. Događaj sa
Svetskim trgovinskim centrom, taj simbolički izazov, jeste
imoralan, on odgovara na mondijalizaciju koja je i sama
imoralna. Dakle, budimo imoralni i, ako hoćemo da nešto od
ovoga shvatimo, pogledajmo malo s one strane Dobra i Zla.
Kad već imamo događaj koji izaziva ne samo moral, nego svaki
vid tumačenja, oprobajmo se u inteligenciji Zla.
Kritična tačka upravo je tamo: u
totalnom besmislu zapadne filozofije, filozofije
prosvetiteljstva, u pogledu Dobra i Zla. Mi naivno verujemo
da napredak Dobra, njegov porast u svim domenima (nauke,
tehnike, demokratija, prava čoveka), odgovara porazu Zla.
Kao da niko nije shvatio da se Dobro i Zlo razvijaju
istovremeno, i to po istom rastu. Trijumf jednog ne povlači
brisanje drugog, sasvim obrnuto. Zlo se, metafizički,
razmatra kao slučajna brljotina, ali taj aksiom, odakle
potiču svi manihejski vidovi borbe Dobra i Zla, iluzoran je.
Dobro ne redukuje Zlo, ni obrnuto, uostalom: istovremeno su
nesvodivi jedno na drugo i njihov odnos je nerazmrsiv. U
osnovi, Dobro bi moglo poraziti Zlo samo ako bi se odreklo
toga da bude Dobro, pošto, prisvajajući svetski monopol
moći, povlači za sobom povraćaj plamena proporcionalnog
nasilja.
U tradicionalnom univerzumu, još
je bilo ravnoteže između Dobra i Zla, u skladu s
dijalektičkim odnosom koji je kako-tako obezbeđivao napetost
i ravnotežu moralnog univerzuma – nešto kao u hladnom ratu,
licem-u-lice dve moći obezbeđivalo je ravnotežu terora.
Dakle, bez nadmoći jedne nad drugom. Ova ravnoteža puca u
momentu kad se javi totalna ekstrapolacija Dobra (hegemonija
pozitivnog nad svakim vidom negativiteta, isključenje smrti,
svake potencijalne protivničke sile – potpuni trijumf
vrednostî Dobra). Otada je ravnoteža poremećena, kao da je
Zlo steklo nevidljivu autonomiju, i sada raslo
eksponencijalno.
Uz izvesne razlike, nalik onome
što se javlja u političkom poretku s brisanjem komunizma i
svetskim trijumfom liberalne moći: tada iskrsava fantomski
neprijatelj, preplavljujući celu planetu, probijajući svugde
kao virus, ulazeći u sve međuprostore moći: islam. Ali islam
je samo mobilni front kristalizacije tog antagonizma. Taj
antagonizam je svugde, u svakome od nas. Dakle, terorom na
teror. Ali asimetričnim terorom. I ta asimetrija potpuno
razoružava mondijalnu svemoć. U sukobu sa samom sobom, ona
će moći samo da se zapetlja u vlastitu logiku odnosa snaga,
bez moći da igra na terenu simboličkog izazova i smrti, o
čemu nema nikakvu ideju pošto ga je izbrisala iz svoje
kulture.
Do sada je ova integrišuća moć
uglavnom uspevala da apsorbuje i resorbuje svaku krizu,
svaki negativitet, stvarajući tako duboko očajnu situaciju
(ne samo za zemaljske prokletnike, nego i za bogataše i
povlašćene, u njihovom radikalnom komforu). Fundamentalan
događaj u tome je što su teroristi prekinuli da se
samoubijaju s čistim gubitkom, u tome što su uveli u igru
vlastitu smrt na efikasan i ofanzivan način, po strateškoj
intuiciji koja je prosto intuicija velike fragilnosti
protivnika, intuicija sistema koji je dospeo do svoje
kvaziperfekcije i, najednom, postaje ranjiv i na najmanju
varnicu. Uspeli su da od svoje smrti naprave apsolutno
oružje protiv sistema koji živi od isključenja smrti, čiji
je ideal nulta smrt. Svaki sistem nulte smrti jeste sistem
nulte sume. I sva sredstva odvraćanja i razaranja ne mogu
ništa protiv neprijatelja koji je od svoje smrti napravio
kontraofanzivno oružje. „Ma kakvo američko bombardovanje!
Naši ljudi žele da umru, kao što Amerikanci žele da žive!“
Otuda neekvivalencija od četiri hiljade mrtvih u samo jednom
udaru u sistem nulte smrti.
Tako se ovde igra na smrt, ne
samo brutalnom provalom smrti uživo, u realnom vremenu, nego
i provalom smrti koja je mnogo više od realne: simboličkom i
žrtvenom – to jest apsolutnog događaja i bez priziva.
Takav je duh terorizma.
Ne napadati više sistem u
terminima odnosa snaga. To imagnirano (revolucionarno)
nameće sam sistem, koji i živi baš od toga što neprekidno
podstiče, one koji ga napadaju, da se bore na terenu
realnosti, koji je zauvek njegov. Ali premestiti bitku u
simboličku sferu, gde važi pravilo izazova, reverzije, veće
ponude. Gde se na smrt može odgovoriti samo jednakom ili
superiornom smrću. Izazvati sistem poklonom na koji se ne
može odgovoriti sem vlastitom smrću i vlastitim rušenjem.
Zato sva vidljiva moć ne može
ništa protiv beskrajno male, ali simboličke smrti nekoliko
pojedinaca.
Treba prihvatiti očeglednu
činjenicu da je rođen novi terorizam, novi vid akcije koji
igra igru i prisvaja pravila igre da bi ih lakše narušio. Ne
samo da se ti ljudi ne bore jednakim oružjem, pošto u igru
uvode vlastitu smrt, na koju nema mogućeg odgovora („to su
kukavice“), nego su prisvojili i sve oružje dominantne moći.
Novac i berzanske špekulacije, informacione tehnologije i
vazduhoplovstvo, spektakularnu dimenziju i medijske mreže:
oni su potpuno usvojili modernost i mondijalnost, ostajući
pri nameri da je razore.
Radikalna razlika je u tome što
teroristi, raspolažući oružjem koje pripada sistemu,
raspolažu još i fatalnim oružjem: vlastitom smrću. Da su se
sistemu suprotstavili njegovim oružjem, bili bi odmah
eliminisani. Da su mu se suprotstavili samo svojom smrću,
iščezli bi isto tako brzo u beskorisnom žrtvovavanju – što
je terorizam gotovo stalno činio do sada (kao palestinski
atentati-samoubistva), zbog čega je bio osuđen na poraz.
Sve se menja otkad spajaju
raspoloživa moderna sredstva sa tim visoko simboličkim
oružjem. Ovo multiplicira do u beskonačnost razorni
potencijal. Upravo im ta multiplikacija faktorâ (koji nama
izgledaju nepomirljivo) daje toliku superiornost. Strategija
nulte smrti, naprotiv, ta strategija „vlastitog“ rata,
tehnološkog, prolazi mimo transfiguracije „realne“ moći
putem simboličke moći.
Čudesni uspeh takvog napada
predstavlja problem, i da bismo ga razumeli moramo se
osloboditi naše zapadnjačke optike, da bismo videli šta se
dešava u organizaciji i glavama terorista. Jedna takva
efikasnost kod nas bi podrazumevala maksimum proračuna,
racionalnosti, koje nam je teško da zamislimo kod drugih. I
u tom slučaju, uvek bi bilo, kao i u svakoj racionalnoj
organizaciji ili tajnoj službi, propusta i brljotina.
Dakle, tajna takvog uspeha nalazi
se drugde. Razlika je u tome što se, kod njih, ne radi o
ugovoru o radu, nego o paktu i žrtvenoj obavezi. Takva
obaveza bezbedna je od svake izdaje i korupcije. Čudo je što
se prilagodila mondijalnoj mreži, tehničkom protokolu, ne
gubeći ništa od saučesništva sa životom i smrću. Obrnuto od
ugovora, pakt ne vezuje individue – čak ni njihovo
„samoubistvo“ nije individualni heroizam, nego kolektivni
žrtveni akt zapečaćen idealnim zahtevom. Upravo je, znači,
spoj ta dva mehanizma, operativne strukture i simboličkog
pakta, omogućio akt takve prekomernosti.
Samoubilački terorizam bio je
terorizam siromašnih, dok je ovo terorizam bogatih. I to je
ono što nas posebno plaši: postali su bogati (imaju sva
sredstva) a i dalje žele da nas unište. Naravno, prema našem
sistemu vrednostî, oni varaju: nije to igra ako se u igru
uvodi vlastita smrt. Ali briga njih, nova pravila igre nisu
više naša.
.jpg)
_001.jpg)