Nikad nisam verovala da ću i ja
biti jedan od onih roditelja koji će tražiti pravdu preko
fejsbuka. Doduše, i ne tražim je ovde, već ću zaista
presaviti tabak i tužiti nekoga istog momenta kad mi dete
ozdravi. Neka ovo bude opomena njima, da nikad više neću
dozvoliti da se ovako nešto desi, i neka bude opomena za
vas, šta sutra vama i vašem detetu može da se desi.
Dakle da počnemo, hronologija
jedne dečije sudbine za koju će neko da odgovara.
20.12 - treći dan otkako sam
pozitivna na covid i prvi dan kako Radomir dobija
temperaturu 38.5. Suprug, tada još uvek negativan, vodi ga
kod pedijatra i Rade do subote pije sirup augmentin.
Dijagnoza - upaljeno grlo. Ne znamo da li je pozitivan jer
"nije bitno da li je pozitivan, ne testiramo decu".
26.12. suprug se testira,
pozitivan je.
29.12. Utorak - nakon tri dana
zatišja i naizgled ozdravljenja, u utorak popodne Rade
dobija 38.8. Sa pedijatrije nas praktično vraćaju kući jer
medicinska sestra više veruje digitalnom toplomeru koji je
pokazao 36.6, nego detetu koje gori i koje je febrilno, što
bi uočio i laik, a kamoli medicinski radnik.
Dolazimo kući, momentalno mu
merimo temperaturu, 39.5. Zovem istu onu medicinsku sestru
koja mi je vratila dete kući, upućujem joj par reči
brižljivo odabranih, vraćamo se na pedijatriju. Konstatuju
da mu je grlo i dalje upaljeno. Stavljaju mu čepić i vraćaju
nas kući. U 02h te noći, Radomir dobija 40.2. Počev od tog
momenta do 31.12. ujutru, dete bukvalno dižemo iz mrtvih na
svaka 4 sata dok menjamo kombinacije sirupa i čepića za
snižavanje temperature, tuširamo ga mlakom vodom, svlačimo,
stavljamo obloge..sve prateći instrukcije doktora sa
pedijatrije, ili iz hitne - zavisi koje je doba dana/noći.
U sredu dobija prvu dozu
antibiotika Pancef, u četvrtak 31.12. ga povraća nakon druge
doze. Temperatura se konstantno vraća na 40 čim prođe
siromašno dejstvo sirupa protiv temperature.
Od 30. decembra uveče Rade biva
nemoćan da unese makar jedan gutljaj hrane i vode.
31.12. Dan poniženja i pakla, dan
zbog kog će neko zažaliti čim izvadim dete odavde.
11h - nakon 4 sata bezuspešnih
pokušaja da nahranimo i napojimo dete, i temperaturi koja
opet skače, kao i prolivu i povraćanju koji su počeli (kao
da nam nije bilo dovoljno muke), spremamo stvari za bolnicu
i idemo u Vladičin Han po uput za dečije odeljenje u
Surdulici.
Na dečijem u Surdulici nas prima
izuzetno ljubazna i profesionalna doktorka koja crpi mnogo
informacija od mene o celom toku bolesti, i obavlja detaljan
pregled deteta. Zaključuje da (uveliko febrilan i
dehidriran, gotovo beživotan) Rade ipak ima koronu, i piše
izveštaj sa preporukom pedijatru u V.Hanu da dete uputi na
pedijatriju u Vranju.
Dete kom uveliko skače
temperatura, stavljamo nazad u kola i idemo u Han po uput za
Vranje. Tamo se krste od ovih u Surdulici ali nam ipak daju
uput.
Stižemo u Vranje, upućuju nas u
dečiju covid ambulantu.
Ulazim u čekaonicu. Medicinska
sestra ćaska sa poznanicom na ulazu (srele su se kad je ova
prva izlazila do kola po neku kesu), a ja čekam sa
beživotnim detetom koje je tako hrabro, u mom krilu, bez
ijednog pitanja zašto smo ovde i kad ćemo kući (ili možda
više nije imao snage ni za šta). Izlazi pacijent iz
ordinacije, medicinska sestra i dalje ćaska na ulaznim
vratima ambulante. U tom momentu već je oko 15h. Podižem
dete i kucam na vrata ordinacije. Medicinska sestra besno
prekida svoj važni razgovor sa poznanicom i viče nam da ne
ulazimo. Pritisak mi već skače na 200, moje strpljenje je
pregaženo, više ne vladam svojim postupcima i čekam samo još
jedan njihov pogrešan korak da se pretvorim u ludaču koja će
dići celu bolnicu na noge.
Nakon 10 minuta medicinska sestra
odlučuje da udostoji majku sa dvoipogodišnjim detetom (dok
pozitivan suprug čeka u kolima i sam besan čeka da im uđe,
iako ne sme), i kreće da se dovikuje s nama iz ordinacije. I
dalje smo u čekaonici. Na pitanje kada je dete rođeno i kako
se zove, konstatuje da takvo dete ne postoji. "Postoji,
gospodjo, upravo ga držim u krilu". - "ne, ja nemam takvo
dete ovde. Odakle ste?" I zatim čujem kritike na račun ovih
iz Hana koji "po ko zna koji put šalju pacijente njima u
Vranju".
Posle deset minuta ga pozivaju da
uđe.
Doktorka mu gleda grlo i
zaključuje da "ovi nisu normalni, kakva korona, dete ima
strašnu gnojevu anginu". Govori kako će nas slati na ATD (za
koji će se ispostaviti da je na drugom kraju grada) da ga
svakako testiraju, pa da se vratimo kod nje. Ja je prekidam,
pokazujem joj dete koje mi je klonulo u krilu i koje GORI i
opominjem je da dete ima 40 temperaturu, da je povraćalo.
Koje nije unelo u sebe gutljaj tečnosti i zalogaj hrane od
sinoć. U tom momentu, Rade prekida naš razgovor i jedva
uspeva da kaže "mama ukakio sam se". Nekontrolisani proliv
dok je sedeo u mom krilu, koji je došao kao kec na desetku
na moje pitanje:
- da li će moje dete primiti
infuziju?
- svašta, neće. Ovo je kovid
bolnica.
- u redu, napišite mi uput za
dečije odeljenje ovde, primiće ga i tražiću njima infuziju.
- pa ne vi ne shvatate, neće ni
oni da mu daju.
U tom momentu se pretvaram u onu
malopre pomenutu ludaču koju više nije briga ni za šta i ni
za koga osim samo sopstveno dete i oslobađam bes koji su svi
oni, "medicinski" radnici, gomilali u meni dva dana ranije.
- slušajte vi mene, ja odavde ne
idem dok moje dete ne primi infuziju. Ne znam da li vam
delujem neozbiljno ili, možda moje dete sve ovo umišlja. Ali
ja odavde neću izaći dok mi ne kažete ko može mom detetu da
da infuziju.
- niko. Nego ćeš kući pomalo na
špric.
- jel vi mene ne čujete šta vam
pričam?! Dete od juče nije u stanju da bilo šta proguta, da
li mislite da špric nije bio jedan od pokušaja?!
- pa ne znam, stvarno ne znam,
hajde idite ga testirajte pa se vratite pa ćemo da vidimo,
ne brinite prepisaću mu bocke.
Šalje nas u hladnu čekaonicu da
mu izmerim temperaturu pre nego što krenemo. Sa suprugom
koji stoji na vratima ambulante razmatram koga da zovemo,
koga da alarmiramo, spominjemo i zaštitnika prava
pacijenata, i novinare i advokate, sve čega se u tom momentu
seti nemoćan čovek sa malim detetom koje umesto da bude
odmah hospitalizovano, od 11h do skoro 16h u tom momentu,
provodi vreme u kolima i po čekaonicama tri grada na jugu
Srbije. Vadimo toplomer, 40.
Opet ga kao vreću prenosimo iz
bolnice do kola i idemo na ATD. Ulazimo, i sestra koja mi
nije ni dala priliku da izvadim uput, počinje da maše rukama
i pita me šta ću ja ovde sama bez uputa. U tom momentu ruke
nekontrolisano počinju da mi se tresu - nikad to u životu
nisam doživela - prekidam je, govorim joj da smesta spusti
ton i počinjem da vičem ja njoj. Već je oko 16h, u 11h smo
krenuli od kuće, a i ja sam bez hrane i vode od noći pre
toga, kao i bez toaleta, sa klonulim detetom u rukama i više
ne odgovaram za svoje postupke.
Ona me smiruje rečima "evo sad
ćete da udjete smirite se ne brinite se, ne tresite se" na
šta joj ja odgovaram da se tresem jer sam BESNA. Ulazimo
unutra, i ovako malom detetu rade antigenski test - onaj
duboki bris iz nosa koji su meni radili. Drže mu glavu i
noge, on neutešno plače, a ja mu naglas govorim, već na
granici neuračunljivosti: "izvini sine, mama će da ti se
oduži za sve, neko će da plati". Zatim ga šalju na vadjenje
krvi gde ga odjednom, kao neki andjeli u belom u onim
kombinezonima, okruzuju mladi ljudi koji za trenutak skidaju
blato sa medicinskih radnika i njihovog "morala" od kog mi
se od samog jutra povraćalo. Donose mu čokolade, sokove,
ćevape, pričaju mu priče, ubedjuju ga da jede. Odbija sve.
Dolazi sestra i obaveštava nas da je negativan. Krećemo
nazad kod one doktorke iz covid ambulante.
Već je oko 17h, njemu je
temperatura preko 40. Daje mu koktel injekciju, urbazon i
diklofenak i piše mi terapiju - 5 injekcija penicilina za
pet dana.
- dobro, hoćemo sada na dečije
ovde u Vranju, da primi odmah jednu?
- ne ne primajte (si) vi to u
Hanu.
- čekajte hoćete da mi kazete da
ćete me opet terati da dete sa temperaturom 40 stavim nazad
u kola u kojima smo od 11h jutros, i vodim u Han da primi
injekciju i gde niko ne može da mu da infuziju?! Zašto mi ne
napišete uput za dečije odeljenje ovde?
- pa znate, uh, nemojte idite u
Han vi ste iz Hana.
Rade plače, boli ga guza, i samo
zbog toga odustajem od namere da krenem da bacam stolice po
ordinaciji i pretim tužbom.
Vraćamo se u auto i nazad Han. U
kolima dok mi dete spava u krilu i gori, zovem pedijatra u
Hanu. Pitam je da li može dete da primi infuziju u Hanu.
Upoznata je sa svime što se izdešavalo.
- uh, pa ne znam....ne može.
- zašto?! A u hitnoj?
- ne, nema šanse, neće oni da mu
daju.
Spuštam slušalicu. Stižemo u Han
kod nje, mere mu temperaturu 39.3. Saopštava mi da ne sme da
mu da penicilin jer 1) temperatura je previsoka, 2) ništa
nije jeo ni pio skoro 24h. Daje nam uput za Surdulicu, isto
ono odeljenje gde su nas poslali u 12h tog jutra.
18.30 dečije odeljenje u
Surdulici, primaju nas. Čekamo doktora kog su pozvali. On
stiže i sluša celu moju priču i krsti se. Na moju
informaciju da ih iz Vranja psuju što šalju pacijente iz
Hana kod njih, on kaže: "u pravu su".
Detaljno pregleda Radeta i kaže
da je on sigurno bio pozitivan u zadnjih deset dana. Da ima
i gnojevu anginu i da moramo da ostanemo jer će da kolabira
ovako dehidriran.
Sve to vreme meni dete sedi u
krilu kao beživotna krpena lutka. Svestan, ali odsutan
potpuno.
Sestra obaveštava doktora da
moraju da testiraju i mene i Radeta na koronu.
Iz mene izleti: "molim?!"
Doktor je reagovao slično: "zašto
da testiraš dete koje su testirali pre dva sata u Vranju?
Zašto da testiraš majku, ona više nije pozitivna? Šta se
radi ovde, ja ne znam. Bacate testove, maltretirate ženu i
dete?!"
Sestra: moramo tako doktore,
znate da ne možemo da primimo nikoga bez testa.
Doktor i ja: ali testiran je pre
dva sata!
Sestra: moramo i ovde mi lično da
ih testiramo.
Ja: i šta ako test pokaze da sam
pozitivna?
Sestra: nećete moći da ostanete,
mora neko drugi da dodje i bude s detetom.
Ja: suprug je pozitivan!! Nema ko
drugi!
Sestra: onda idete kući svi.
Prilazi nam, na moj užas i bes
radi mi bris nosa, a zatim i njemu. On plače, ja mu se
naglas izvinjavam za sve i konačno, nakon 8h maltretiranja i
užasa kreću mi suze niz obraze.
Sestra se vraća posle pet minuta
i obaveštava nas da sam negativna. I da je, naravno, i moje
dete (opet) negativno.
Doktor: pa naravno da je
negativna! Prošlo je više od 14 dana od prvih simptoma!
Narednih deset minuta čučim na
kolenima pored Radeta koji vrišti, guši se u suzama i moli
me da ga uzmem, dok mu traže vene i bodu ga ne bi li mu
stavile braunilu i sve što treba za lekove i infuziju.
Hrabro moje dete, 4 sata je ležao
na meni ćuteći dok je primao infuziju i ostale lekove koji
su polako počeli da ga dižu iz mrtvih.
A ja sam se osećala kao da sam
izdala sopstveno dete. Jer, i ja i svi mi smo dozvolili da
nam rade ovo što su nama radili danas. Zato što ćutimo,
neodgovorni i nestručni "ljudi" koji su položili Hipokratovu
zakletvu, bez morala, etike i empatije leče našu decu.
Danas smo po prvi put osetili
užas, pakao, nemoć, jer se dete razbolelo u doba korone ali
- ne od korone. Ne daj bože da vas zadesi neka druga bolest
osim korone, jer negu nećete dobiti, lekare nećete naći.
Danas smo doživeli da dete, koje
je u 11h primio prvi lekar znajući da već danima ima
previsoku temperaturu, i da nije jeo i pio, dakle takvo dete
u 21.veku narednih sedam sati vozimo u kolima u tri grada,
zatvaraju nam se vrata, odbijaju da ukazu pomoć, prebacuju
nas iz jednog dvorišta u drugo. Doživeli smo da ga dva puta
u roku od dva sata testiraju na covid, kao da ne veruju sami
sebi ni prvom testu? Šta da je bio prvi put pozitivan a sada
negativan, ili obrnuto? Da li bi mu radili i treći test,
koji bi presudio?! Ko se ovde igra s nama?
Ušli smo u Novu godinu u
bolničkoj sobi, bez tate i supruga, sami, a ovu suzu u
detetovom oku nikome neću da oprostim.
U 03h se probudio i rekao mi kao
iz vedra neba: "mama, ja te mnogo volim. I tatu volim iznad
oblaka, kao Zariju".
U 04h je trazio hranu i vodu.
Konačno je uspeo da jede i pije,
i zaspao.
Ne znam koliko ćemo biti u ovom
sobičku veličine kutije šibica, ali obećavam ti sine, neko
će da odgovara za tvoje maltretiranje i suze danas, čim
izadjemo iz bolnice.
Izvini sine, i u moje i u
njihovo ime.
💔
.jpg)
_001.jpg)