Plaše nas terorizmom,
poskupljenjima, recesijom, efektima „staklene bašte”,
kataklizmičnim nagoveštajima o budućem nestanku vode,
pesticidima, zagađenom hranom, nasiljem na ulicama i
ratovima, najezdom narkotika, starošću, skorašnjim
uništenjem naše planete. Ali niko se ne plaši gluposti. Mali
broj ljudi uočava njenu arogantnu i opasnu agresivnost,
sposobnost da se razmnožava brzinom svetlosti, njenu
vitalnost da zavlada na svakom mestu i da skida glave ako
štrče. Virus gripa opstaje na određenoj temperaturi dok
glupost preživljava u svakoj klimi i u svakakvom vremenu, ne
smeta joj ni suša ni kijamet, ona tera kako je njoj drago po
tajnovitom mehanizmu preživljavanja.
Glupaci na ono što ne razumeju
reaguju pakosnim gnevom. Ko se još u ovako teškim vremenima
zabavlja čitajući! Ili slučaj prodavačice u knjižari:
Dovoljno je što po ceo dan gledam knjige, nisam još toliko
zaglupela i da ih čitam. Toliko je oko nas nesreća, ne mogu
još i da o njima čitam u knjigama!
Kada čuje ne daj bože tonove Baha
ili Mocarta, glupost odmah menja kanal. Ko razume to
ciguliganje, podsmešljivo pita. Većina ljudi ne razume. Njen
argument je većina, glupaci znaju da su većina, da imaju
prevagu i da vladaju. Ljubitelji turbo-podvriskivanja,
pristalice šunda i kičerastih romanesknih opservacija o
tuđim razvodima, vanbračnim avanturama i pobačajima,
gutačice saga o nesrećno-srećnim traganjima za ljubavlju i
smislom života opravdavaju svoju zaluđenost književnim
smećem time što „svet to voli i kupuje“. Ali svet voli i
drogu, uživa u opijanju na splavovskim terevenkama, svet
voli da kidiše na slabijeg i da se pokazuje u na izgled
bezazlenim igricama s publikom u studiju koja tapše kad
istina posle teškog zatvora najzad izađe na videlo. Prilika
da se možda zaradi neka para za doterivanje fasade i
reparaciju šupe uz prostački striptiz prerasta u opasne igre
prikazivanja mentalnog sala i masnih naslaga po mozgu i
moralu.
Neznanje nije jednostavno
odsustvo znanja, već stav odbijanja, neslaganje s
prihvatanjem znanja.
Sudovi neznalice uvek su obojeni
emocijama, on svoje stavove iznosi u krajnjem uzbuđenju,
busajući se u grudi, spreman je da za njih položi život.
Glupost, takođe, ne dopušta uznemiravanje. Ako joj neko
stane na nogu, u besu krene u napad da onog entuzijastu koji
želi da s njim podeli znanje spali na lomači, baci u
tamnicu, zatvori u bolnicu za duševne bolesnike. Glupaci su
opasni, i njih se treba bojati, možda i više od ostalih zala
kojima nam mašu pred očima dok pokušavamo da živimo.
Svakodnevno se uveravamo da je
glupost na vrhuncu životne snage, da se žilavo rasprostire u
živopisnom dijapazonu sopstvene pojavnosti, kroz stavove,
načine zabave i vaspitanja, da traži i dobija teren na kojem
može da se i dalje razmnožava. Ona nije samo besmrtna već i
sveobuhvatna, više od devedeset procenata stanovništva njeni
su doživotni zatočenici. Nepromenljivog je izgleda,
prepoznaje se u svakom trećerazrednom romanu. To je, kako je
rečeno u „Hamletu”, ludilo s metodom koje se brzo indukuje.
Među primitivcima i neobrazovanim busadžijama teško je
očuvati visprenost duha, kao što svet propalih ljudi,
kriminalaca, prostitutki, alkoholičara, varalica,
izopačenika svake vrste živi u svetu koji sami čine ali koji
i njih stvara, drži ih u svojim kandžama i podređuje svojim
kurjačkim zakonima. Da li se glupost vidi na licu i kako ona
formira fizionomiju? Verujem da je ono što je Gogolj tvrdio
– kako takvo lice ne ozaruje nikakva svetlost koja dolazi
iznutra – potpuno tačno, kao i njegovo upozorenje da je
glupost najopasnija inkarnacija zla, ponekad tako ljupka,
često naizgled prostodušna, lepljiva i duboko umeštena u
svakodnevicu.
Ima li uopšte smisla diskutovati
o prostaštvu i ukazivati glupacima na ono što jesu u želji
da se poprave? Ovo moje letnje meditiranje pročitaće samo
oni drugi jer svetinu uopšte ne interesuju priče o kulturi i
etici. Prostaštvo je zatvoreno u sebe, čvrsto umotano u
gvozdeni plašt, do njega ne dopiru pozivi na mudrost niti
upozorenje da se s glupošću čak i bogovi uzaludno bore. Ono
je okovano i ne može se promeniti.
.jpg)
_001.jpg)