Na delu je apsolutna osveta
mediokriteta, situacija kada ama baš svako u svojoj struci
oseća užasavajući pad profesionalnosti, jer je svačiji šef
neko ko je do juče bio na klupi za rezervne igrače. Nešto
kao izvrnuta Platonova država, gde su oni koje on naziva
ljudima od zlata - na dnu, a oni od bronze i gvožđa na vrhu:
profesionalni potkazivači i ulizice na čelu medija, pa
keramičari, pa savetnici za kulturu koji cenzurišu
pozorište, pa upravnici groblja, pa dojučerašnji neskriveni
fašisti, pa lažni doktori nauka, pa estradni frik šou. Veli
Platon potom i ovo: „...proročište kazuje da će država
potpuno propasti u onom vremenu kada je budu čuvali gvozdeni
i bronzani čuvari“. To, čak ni kod nas, ne može da traje
večno. A onda ćemo doći do bolnog testa: ume li bes
pristojnog sveta biti iznad prizemnih osveta i iskaljivanja.
Hoćemo li umeti da budemo bolji od njih i sebe samih kada
dođe tren da se svi „nemači pojma“ pošalju u svoja prirodna
staništa? Hoćemo li umeti da budemo društvo koje razvrstava
ljude po rezultatima, a ne parametrima osvete, rodbinskih
veza, političke pripadnosti? Ako ne bude tako, nestaćemo,
ali neka nas uteši što će nas pokopati stvarni doktor nauka,
koji je takvom inverznom društvenom podelom bio primoran da
se zaposli kao grobar.
_001.jpg)