autor tekst 003 ›››

 

 

Marko Vidojković

STERILITET

Ovo je smešna priča.

Autor i Buka podržavaju međunarodnu brobu protiv COVID 19

„Kad ćete Veselin i ti jedno unuče da nam poklonite“, smarala je keva, Veselin se tupavo smeškao, a ćale me je gledao strogo ispod naočara, otvoreno stavljajući do znanja da je na njenoj strani. „Dvadeset šest ti je godina, u tvojim godinama ja sam već, sa tvojim ocem, tobom i malim Nešom u naručju prodavala benzin iz kanti, na skretanju ka Smederevskoj Palanci

„Kakav argument,“ nisam izdržala. „Hoću prvo da završim studije, pa onda...“

„Nećeš ih nikada završiti“, brižno je rekla keva. „Pala si drugu godinu, pa si onda razvlačila do četvrte, a sad, kad ste venčani, nema više ni svrhe da studiraš. Naročito ne mašinski fakultet“

„Koja je to logika, pa nismo se venčavali da ja ne bih studirala, nego zato što se volimo!“, dreknula sam, a Veselin se zakikotao. Poduvao je jednu malu buksnu u kolima pre ulaska u moje rodno selo.

„Nema to veze, ali nema ni vremena, dete moje drago. Treba da bežite za Kanadu, Veselin odavno radi taj njegov posao, te ctane filmove...“

„Ovaj... gospođo, ja sam umetnik virtuene stvarnosti. Uglavnom radim animacije koje klijenta teba da upoznaju sa proizvodima mog klijenta. Poslednjih godinu dana radim nadgrobne spomenike za jednog kamenoresca u severnoj Italiji“, umešao se Veselin, sve vreme nabadajući mlade krompiriće na viljušku i trpajući ih u usta.

„Pa to, ctrane filmove!“, pljesnula je keva rukama. „To će vas i odvesti iz ovog pakla! Ali, molim vas, barem jedno unuče pre nego što odete.

„Napravićemo tamo dete, kad nam se bude pravilo dete“, odgovorila sam nadrkano.

„Ne reži na majku“, umešao se moj ćale. „Dok se vi tamo smestite, pa dok organizujete život, ima dve godine da prođu. Pa kad krene šljaka, svaki dan od jutra do sutra, pa pola plate na rentu za stan koji delite s nekim Indijcima, a onda, ko zna šta život donese... Možda bude ko s Nešom...“

Neša, moj tri godine mlađi brat, živeo je sa dečkom u Berlinu, gde su držali firmu koja je preko neta valjala fotke muških i ženskih stopala.

„Niko od nas dvoje neće postati peder. Uostalom, Neša je bio peder ceo svoj život, zato je i pobegao odavde“, pokušala sam da ga urazumim.

„Tako je, gospodine. Ja sigurno neću postati peder“, pokušao je i Veselin. „Kako čovek pored vaše ćerke da postane peder?“

„Pa što ne pravite decu, majku mu! Mi smo vas, dobro, ne tebe, nego nju i Nešu, pravili u sred rata u Bosni, u sred sankcija.

Detinjstvo su proveli pod bombama, pa šta im fali!“, održao je ćale kratak demotivacioni govor. „Samo jedno dete! A i imaćete više bodova za iseljeničku vizu.“

Nisam želela decu. Nikada. Ne ovde. Nego bilo gde. NI u osnovnoj školi, ni u srednjoj, na mašinskom tek. Mrzela sam ljude, nisam htela da jednog od njih zajebem i donesem na ovo pakleno mesto. Kad kažem mesto, mislim na modernu civilizaciju.

„Potpuno se slažem s tobom pile“, rekao je Neša, ovaj, Veselin, pomilovavši me po kosi. Izgleda da ovo prethodno nisam samo pomislila, nego i izgovorila naglas. Sedeli smo u njegovom golfu i duvali buksnu, nekoliko stotina metara od kuće mojih matoraca, tačnije, pripalili smo je čim smo ih izgubili iz vidokruga.

„Da, da. Hvala ti“, promrmljala sam.

„Sto puta sam ti rekao, kada budeš spremna za decu, ti samo reci i pravimo jedno. A ako ih nikad ne poželiš, nema frke, imaćemo papagaja. Ili afričkog ježa. A, super, a?“

Dođavola, i on je smarao. Baš zato što mi je sto puta to rekao, odavno sam taj stav knjižila kao pasivno agresivno teranje na razmnožavanje. Sačekala sam nekoliko sekundi, da proverim da slučajno i ovo nisam rekla naglas, a onda sam izgovorila

„’Ajmo za Beograd.“

*

Veselin je toliko zarađivao na animiranju nadgrobnih spomenika, da smo iznajmljivali dvosoban luksuzan stan na Vračaru, sa pogledom na solitere u „Beogradu na vodi“. Ipak, toliko dugo sam živela u studenjaku, da mi je ostao običaj da sa Elenom odem na kafu u studentsku menzu kod Vuka. Tamo smo se našli i narednog jutra.

„Smaraju me matorci za dete, to nije normalno“, požalila sam joj se.

„Pa napravite jedno, super je“, neuverljivo mi je odgovorila. Odustala je od studiranja istorije na trećoj godini, ostala u drugom stanju i udala se za Peru, vođu navijača, koji je trenutno bio u bekstvu, a ona i njihova ćerka Lucija, živele su u njegovom luksuznom dupleksu na Bežanijskoj kosi.

„Rekla si i sama da bi bio pakao, da niste imali služavku. Da se neprekidno dere, sere, piša, plače, jauče. Nerazumna gomilica mesa, tako si rekla.“

„Da, ali kad prođe taj prvi period, te dve, tri godine, pa kad se odjednom pojavi ta mala duša...“

„Ne seri, molim te“, brecnula sam se, setivši se kako je nagutana eksera pušila dvojici na jednoj žurci, u jednom veceu, u jednom tamo kafiću. Ne smem o tome da mislim, jer kad bi Pera za to znao, ispalio bi joj metak u glavu.

Kao da se i ona istoga setila, zaćutala je, srknula malo kafe i bacila setan pogled ka zidu koji je bio izlepljen oglasima za idavanje gajbi. Za stolovima nedaleko od nas vodila se žučna rasprava. Ne moogu zapravo reći da je bila rasprava, jer su svi bili na istoj strani, dakle, žučno glasno međusobno slaganje. Bili su mlađi, dve hiljadito godište, recimo.

„Nemoj da je neko otišao sutra na vakcinu!“, drečao je mali ružni buljavi tip, s loknama. „Ima nuspojava, da se naježiš!“

„Ajde što ima nuspojava“, urlala je crvenokoa lepotica na čelu stola, „nego što te razjebe za sva vremena! Uništava bubrege, uništava jetru, reproduktivne organe...:“

„Masonerija hoće da nas steriliše, kao da smo mačke!“, frknuo je jedan debeli u plavom kaputiću.

„Žele da više nema Srba! Žele da nas potamane na najpodmukliji način! Bolje da opet bombe padaju, govorio je moj veroučitelj, nego što nas truju iz aviona, malo po malo. Dišući njihov otrovni vazduh, postajemo sterilni, ali ipak se nekako množimo. A sad hoće da nas sterilišu jednim ubodom igle! Zbog lažnog virusa, najsmešnijeg u istoriji!“, dreknuo je zdepasti tip, obučen od galve do pete u sintetičku trenerku.

Ako sam nešto na faksu naučila je da su za zagađenost vazduha isključivi krivac domaće termoelektrane, ali delovali su toliko nadrkano i uvereno u svoja uverenja da sam brzo preletela preko ove naučne činjenice.

„Evo ja sam ga preležao“, rekao je konj, ne pravi konj, nego čovek-konj, toliki je taj tip bio, „nisam ga ni osetio! Kao jebena kijavica!“

„Umro ti je deda“, dobacio je tiho neko.

„Umro je jer je bio star! Bilo mu je skoro sedamdeset godina. Šta god da ga je zakačilo, ubilo bi ga! Nemoj samo još da ispadne kako sam ja ubio dedu. Satanisti hoće međusobno da nas posvađaju!“

„Tako je! I moja tetka je umrla, ko zna kakav je rak imala, a oni odmah korona!“, cičala je plavuša. „Provaljeni ste, zaverenici, beoradski studenti su vas provalili! Nikada se nećemo vakcinisati, nikada!“

„Dole masovna strerilziacija, Srba!“, dreknuo je onaj s loknicama.

„Dole!“

„Moram sada da idem, imam ujutru kolokvijum na andragogiji“, rekao je on i pošao. „Recite svim kolegama, razglasite svima – vakcine izazivaju sterilizaciju. Nemoj da se neko zajebe pa ode sutra da ga bodu. Nismo mi psi i mačke, mi smo Srbi!“

„Moram i ja da palim, imam kolokvijum na Višoj poslovnoj“, odjavila se i plavuša i onda su se polako razišli.

„Zamisli, koja su to govna. Hoće da nas sterilišu, kao fol opasan virus. Preležala sam ga letos, ništa, kao jača kijavica“, javila se Elena .

„Ali, keva ti je umrla tada.“

„Da, ko zna šta je nakačila. Pluća su joj skoro nestala. Verovatno 5G ili ovi otrovi kojima nas zaprašuju.

*

„Šta ti misliš o vakcinaciji“, pitala sam Veselina te večeri.

„Sve najgore. Verovatno će nam u trećoj dozi ubaciti nanobotove u mozak. Ali, mislim da ćemo morati da se vakcinišemo, ako želimo bilo gde na zapad.“

„Aha.“

„Pa da, mladi smo, zdravi. Virus je jedna velika laž. Sve bolnice su u kovid sistemu, umiru ljudi od najgorih gluposti. Seti se, oboje smo ga preležali. Jel nam nešto falilo?“

„Pa, tvoj ćale je umro.“

„Pa, kad je pušio dve pakle dnevno. Svako bi umro. Sigurno nije od lažnog virusa.“

Idućeg jutra otišla sam na studentsku polikliniku. Nije bilo nikog.

„Izvolite“, iznenađena je bila dežurna sestra.

„Hoću vakcinu.“

„Stvarno?“

„Da.“

„Znate šta, moram da vas upozorim. Priča se da vakcine izazivaju sterilitet, ne preporučuju se mladima.“

„A zašto je danas organizovano pelcovanje studenata, ako vakcina izaziva sterilitet?“

„Pa jel vi gospođice mislite da se vladarima iz senke može tek tako reći ne? Organizovano je pelcovanje, ali su organizovane i grupe studenata koje će kolegama objasniti sve opasnosti vakcinacije.“

„Dobro, svakako želim da me vakcinišete.“

Gledala me nekoliko sekundi velikim zelenim očima i progutala knedlu.

„Okej, popunite ovaj upitnik“, rekla je hladno.

„A koju vakcinu da odaberem?“

„Nema da se bira. Ima samo ova koju niko drugi nije hteo. Sedite ovde i zavrnite rukav.“

Pročitala sam na netu da ova vakcina već posle tri nedelje stvara antitela za lažni virus. Nadala sam se da je zato sterilizacija trenutna. I da neću dobiti trombove, odnosno potpuno razblažavanje krvi, sestra u poliklinici me je upozorila na oba.

Nije se ništa desilo. Nikakve nuspojave. Nikome nisam rekla da sam se vakcinisala. Četiri nedelje kasnije, pojavila se misteriozna bolest, opasni virus, koji je napadao isključivo mlade. Decu, tinejdžere, studente. Ličio je na onaj virus posle koga su umirali stari i hronično bolesti, ali ovo, ovo je bilo totalno ludilo. Umirala su deca, srednjoškolci, studenti, masovno. Neko vreme krizni štab je upozoravao da se pojavio novi soj lažnog virusa, posebno opasan za mlade. Bilo je ključno da se mladi izoluju, da nose maske, da budu na oprezu, jer čak i ako su preležali onaj lažni virus, mogli su da se zaraze ovim, koji je navodno nastao negde u Sudanu, a po mom mišljenju u nekoj laboratoriji.

Možda su popizdeli što nismo hteli da se vakcinišemo, pa rešii da nas jednostavno pobiju. Veselin je otišao sa kolegom na kafu, kolega se razboleo sledećeg dana, Veselin za tri dana, a obojica su umri istog dana, u četvrtak. Neki studenti su, iz očaja, molili za vakcinu, ali vakcina više nije bilo, jer smo onu koju sam ja primila podelili budalama iz regiona, a ostala je samo Ping Pong osam u trećoj fazi ispitivanja, koja je stvarala delimični imunitet tek za 25 nedelja. Dvadeset pet nedelja bez odlaska na kafu? Pa to nijedan student neće preživeti. Dvadeset pet nedelja bez masovnih okupljanja i vrištanja u facu pubertetskim glasovima? Pa to nijedan tinejdžer neće preživeti.

Preživela su samo neka deca, čiji su roditleji bili dovoljno matori da ih bolest zaobiđe, i ja. Zaštitila me vakcina. Godinu dana posle velikog pomora, kako su u Srbiji zvali ovaj talas nepoznate zaraze, otišla sam kod ginekologa, ne samo zato što nisam bila tri godine, nego pre svega da vidim da li je vakcina odradila i svoj glavni deo posla i sterilisala me.

„Odavno nisam imala ovako zdravu i jaku pacijentkinju“, obradovala se babetina od sto godina u čiju sam ordinaciju otišla na pregled. „Bris savršen, rezultati krvi fantastični. Materica, kao juče da je našravljena, jajnici kao da ih je navijao švajcarski časovničar. Predivno. Rađajte, rađajte što više. Trebaće nam dece posle ovog pakla koji nas je zadesio. Nadam se da imate adekvatnog partnera.“

Kraj.

 izvor: 6yka.com ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Marko Vidojković

PEDERBAL 

Sledeće čega je naš junak, konzervativni evroparlamentarac, bio svestan, jeste da obnažen kleči na kolenima, strobovi ga zaslepljuju, elektronska muzika para mu uši, a svuda unaokolo, u visini njegove glave, vitlaju ukrućeni udovi.

 Bio jednom u jednoj evropskoj zemlji jedan konzervativni političar, čovek od najvišeg poverenja svog premijera. Svim silama se trudio da u ovim sumanutim vremenima ponovo nametne zajednicu muškarca i žene kao osnovnu ćeliju društva iz koje će se rađati novi fizički i mentalno zdravi ljudski plodovi, preko potrebni njegovoj zemlji. Naročito je bio netrpeljiv prema homoseksualcima. Prema ženskim još đene đene, ali kad bi zamislio homoseksualni odnos dva muškarca, sva bi mu se brada nakostrešila, a uši zacrvenele.

 Sama pomisao na to da tuđ ukrućeni ud drži u ruci dovodila ga je do razjarenosti, a pomisao da takav objekat stavi u usta terala ga je na povraćanje. Istini za volju, kad je bio mlad, nekoliko puta je pokušao da sopstveni ud stavi sebi u usta, tako što bi ležao na patosu, zadnjicu oslonio o zid i izvio se koliko god je mogao. Ali, nije išlo. Uvek mu je falilo nekoliko centimetara. A i da je išlo, bio je mlad i pun nabujalih hormona, uz to, ud je bio njegov, jednostavno je hteo da proba šta to žene osećaju kada ga stave u usta, iako do tog trenutka nije bio ni sa jednom. O muškom udu u svom anusu razmišljao je svaki put kad bi imao tvrdu stolicu. Gospode, koliko moraš biti izopačen, pa da nešto ovakvo ulazi u tebe, umesto da izlazi napolje.

 Bilo je to na redovnom zasedanju Evropskog parlamenta, kada se u jednoj od pauza ovaj konzervativni političar našao u društvu nekolicine poslanika sličnog opredeljenja.

 “Uf, kako mrzim pedere”, najglasniji je bio Srbin.

 „Izvinite, šta tražite vi u Evropskom parlamentu?“, interesovao se naš junak.

 „Ah, pa ja sam posmatrač, iz zemlje kandidatkinje i mrzim pedere, uf, kako ih samo mrzim!“

 “Prokleti pederi, sve bi ih zaklao”, pridružio mu se Hrvat, ne mareći mnogo za Srbinov formalni status u Evropskom parlamentu.

 “Hm, možda ih ne bi trebalo klati, ali bi ih svakako trebalo zakonom zabraniti”, pridružio je svoje mišljenje naš junak, konzervativni evroparlamentarac.

 “Ja bih to sve u gasne komore!”, dreknuo je predstavnik nemačke veoma ekstremno desne stranke.

 Na sledećoj pauzi ponovila se ista priča, a idućeg dana, tokom novog grupnog naleta mržnje prema homoseksualcima, Srbin je saopštio:

 “Braćo, imam informaciju da su za večeras, u jednom klubu, u jednom mestu, odmah preko granice, u Holandiji, zakazane ozbiljne pederske orgije, sa dosta političara.”

 “Idemo, sve da ih pokoljemo!”, dreknuo je Hrvat.

 “Ne, ne, nećemo nikoga da koljemo”, uznemirio se naš konzervativni evroparlamentarac, ali je odmah zatim naglas zapitao: “Šta imamo od te informacije, gospodine?”

 “Idemo, bre, tamo”, predložio je Srbin, “pravićemo se da smo pederi, a onda ćemo tajno da ih slikamo, pa šaljemo tabloidima!”

 Pre nego što je naš konzervativni evroparlamentarac stigao da razmisli o ovom neobičnom predlogu, Nemac i Hrvat su zagraktali: “Idemo, idemo da raskrinkamo pedersku mafiju!”

 I tako, njih petorica (pridružio im se i ektremno desni Slovak), seli su u Srbinov mercedes te večeri, a pre nego što su pošli na put, glavni strateg svakome je dao po tabletu:

 „Hm, šta je ovo?“, upitao je naš junak.

 „Srpski ekser, najfiniji rad. Moj burazer ima laboratoriju u Pećincima. Niste valjda mislili da ćemo strejt da upadamo na pedersku žurku? Ne bismo mentalno izdržali!“

 „Meni dva, meni dva!“, dreknuo je Nemac.

 „Meni tri, meni tri!“, zaurlao je Hrvat.

 „Dobro, dobro, tebi dva, tebi tri“, podelio je Srbin ostalima ekstazi, a onda im je dao i po limenku energetskog pića. „Ajmo, da zgutamo, tri, četiri... sad!“

 „Hm, ti nisi progutao ekstazi“, primetio je naš junak, konzervativni evroparlamentarac.

 „Jesam“, brecnuo se Srbin.

 „Nisi, nisi“, bio je uporan naš junak.

 „Pa, moram da vozim do jebene Holandije. Zgutaću usput. ’Ajde, šta si se usr’o, idemo da jebemo pederima mater!“

 „Idemo! Idemo!“, zaurlali su Hrvat, Nemac i ekstremno desni Slovak.

 Sledeće čega je naš junak, konzervativni evroparlamentarac, bio svestan, jeste da obnažen kleči na kolenima, strobovi ga zaslepljuju, elektronska muzika para mu uši, a svuda unaokolo, u visini njegove glave, vitlaju ukrućeni udovi. Da nije bio na srpskom ekseru, verovatno bi mu izgledali kao odvratne preteće zmije.

 Jedan od udova se spustio dole, a na njegovom mestu našla se Srbinova glava.

 „Ajde, šta se misliš!?“, dreknuo mu je na uvo. „Puši ga, to jest, puši nam!“

 Posle ovih reči, Srbinov lik otišao je gore, a njegovo mesto zauzeo je Srbinov ukrućeni ud, sa kožicom preko glavića i dlakavim testisima. U nekoj drugoj situaciji, naš junak, konzervativni evroparlamentarac, pobunio bi se, ustao bi, demonstrativno bi napustio to demonsko mesto, ali, bio je to ukrućeni ud njegovog saborca – saveznički ud, u tajnoj operaciji razotkrivanja pederske mafije, pa ga je naš junak nežno uhvatio za jaja, a glavić strpao u usta.

 Ukupno devetnaest udova popušio je te noći naš junak, konzervativni ervoparlamentarac, a u anus mu je penetriralo ko zna koliko njih. Nadrogirani ekstremno desni Nemac, Hrvat i Slovak ukazivali su mu se čas tamo, čas ovamo, čas na kolenima, čas sa po jednim udom u svakoj ruci, plus još dva u ustima, o anusima i klatećim testisima i da ne govorimo. Video bi tu i tamo Srbina, koji je sve to radio rutinski, kao da mu je ovo stota, a ne prva ovakva zabava. Ali, posle toliko litara sperme prolivenih po bradi, nije bilo mesta za bilo kakva pitanja. 

 Naš junak, konzervativni evroparlamentarac, u naredne dve godine obišao je bezbroj ovakvih žurki. Već posle treće, ekseri mu nisu bili potrebni da bi se lepo proveo. Na nekim od tih zabava sretao je ekstremno desnog Nemca, ekstremno desnog Hrvata i ekstremno desnog Slovaka, a na bukvalno svakoj bio je Srbin, koji se učesnicima najčešće obraćao sa: „Jebem vas u usta pederska“.

 Mimo pederbala, kako je Srbin nazivao ove hepeninge, naš junak postao je još konzervativniji nego pre. Sad, kad se iz prve ruke upoznao sa izopačenim svetom raspomamljenih homoseksualaca, vrištao je na konferencijama za medije da je porodica osnovna ćelija društva, kako nju čine muškarac i žena i kako je ona jedini način da se stvaraju deca. Sve ostalo je samo jebeno dobro zezanje, mislio je, ali nije izgovarao.

 U sred gej žurke, tokom zabrane okupljanja više od pet osoba, zbog pandemije korona virusa, u jedan stan u Briselu upala je policija, jer su se komšije žalile na buku. Najebah, ali ovog puta ne bukvalno, pomislio je naš junak, konzervativni evroparlamentarac. Svetla su se upalila, goli bradati muškarci mirno su počeli da se oblače, Srbin je vikao na policiju: „Šta ’oćete pederi, jebem vas u dupe!“, jedino je naš junak spas pokušao da nađe u bekstvu kroz prozor. Tom prilikom je uhvaćen, a pretrpeo je i lakše telesne povrede. Sledećeg dana bio je na naslovnim stranama svih evropskih medija, što je bilo veliko olakšanje, u odnosu na svakodnevne užasne vesti posvećene virusu.

 izvor : 6yka.com ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Marko Vidojković

Marko Vidojković za B92: Jugoslavija nikada nije bila idealna

"Trideset minuta kasnije bio sam skoro sasvim trezan, delom zbog vitamina C, delom zbog protoka vremena, ali najviše zbog onoga što sam na internetu saznao o Jugoslaviji, koja ne samo da ovde nije postojala još od 1991., ne samo što se raspala u krvavom ratu, ne samo što su na njenom mestu nastale nazovidržave..."

"...kojima su u ovom trenutku upravljali kriminalci pod kontrolom belosvetskih bankarskih i korporativnih zločinaca, već su se svi odreda po Jugoslaviji poseravali kao po najvećem zlu koje im se ikada dogodilo. Prekopavao sam po prošlosti, pokušavao da pronađem uzrok rata, i ono što je upadalo u oči jeste podatak da su najodgovorniji za propast Jugoslavije bili Novi narodni heroji. Avionska nesreća iz 1989. u ovom univerzumu nije se dogodila..." 

Ta avionska nesreća momenat je od koga nastaju dva paralelna univerzuma. Jedan naučno i tehnički potpuno savremen, uređen, bogat i stabilan svet SFR Jugoslavije, najbolje zemlje na svetu, u kojoj svi 2017. godine imaju besplatno zdravstvo i školovanje i uživaju u najsavremenijim dostignućima 21. veka. I drugi - onaj potpuno suprotan svemu tome. 

Oba sveta čine mesto radnje poslednjeg romana Marka Vidojkovića "E baš vam hvala", u izdanju Lagune, koji već dva meseca ne silazi sa vrha top-lista najčitanijih izdanja domaćih knjižara. 

Uzbudljiva priča o jugoslovenskom Foksu Molderu, agentu Trinaestog odeljenja Saveznog SUP-a Mirku Šipci, svoju beogradsku promociju imala je na nekadašnji Dan republike 29. novembra. 

Kako komentarišeš promociju romana? Događaj je bio je prilično posećen. 

"Urednica 'Kandži' pokojna Tanja Petrović (nekadašnja urednica izdavačke kuće Samizdat B92, prim. aut.), moja velika prijateljica, upozorila me još kada je ta knjiga izašla: 'Nemoj da se hvališeš! Čak i ako je istina!' Ljudi koji su bili pozadi i videli one koji su ostali napolju prebrojali su čitavih 500 ljudi. Znači da je to bila ubedljivo najposećenija književna promocija, ne u novijoj srpskoj istoriji, nego svih vremena. Skupili su se ljudi koji poštuju moj književni rad, ljudi koji vole Jugoslaviju i ljudi koji vole moj kritički rad, moj novinarski rad... To je bila savršena književna oluja, taj 29. novembar. Sve knjige koje smo doneli su rasprodate. Samo potpisivanje knjiga je trajalo sat i po. Jedino što mogu je da budem presrećan zbog toga", počinje Vidojković svoj razgovor za B92.

Foto: Laguna

Jugoslavije nema više od četvrt veka, a ti si je u romanu ponovo stvorio. To je, naizgled, najnaprednija zemlja na svetu, koja 2017. poseduje sva znanja i svu moguću najsavremeniju tehnologiju. 

"Tema knjige je susret jednog idealnog ili idealizovanog sistema, društva kakvo je jugoslovensko, i ovoga sad, odnosno onoga što je ostalo od Jugoslavije. Dugo sam pokušavao da smestim radnju knjige u pravu Jugoslaviju, u prošlost, u osamdesete, međutim, imao sam problem u nalaženju nekog njenog idealnog perioda, jer ona, koliko god bila dobra, nikada zapravo nije bila idealna. Zamisli da te uče kako ti je zemlja idealna 13 godina i onda se sve to idelano raspadne. To se upravo desilo mojoj generaciji. Želeo sam te dve krajnosti da suočim u ovoj knjizi. Ta ideja je stara devet godina, volim da koketiram sa naučnom fantastikom i sa hororom, a opet nastojim da budem realističan i ubedljiv tokom pisanja. Ovde je to bio naročito težak zadatak, jer kad je sve izmaštano, onda je je izazov biti ubedljiv, a izazov je utoliko veći ako pišeš iz prvog lica. Naročito ako pričaš iz ugla pandura iz Saveznog SUP-a, paralelne Jugoslavije 2017. Bilo je pravo maltretiranje iznova ulaziti u tu glavu." 

Možemo li onda da kažemo da je ta idelna Jugoslavija ona o kojoj neki ljudi govore kada preteruju u idealizovanju Titove Jugoslavije? 

"Nema idealne Jugoslavije. Ni u mojoj knjizi ona nije idealna. Ona je superiorna država, tehnološki je napredna, ima jaku vojsku... Ali to je država u kojoj su Hrvati izbačeni iz saveznih organa, koji su u toj 'mojoj' Jugoslaviji sada glavni, za razliku od republičkih organa, kako je to bilo do '89. U mnogim svojim segmentima, ponavljam, Jugoslavija nikada nije bila idelna." 

Ali se, ipak, ne može poreći da je prava Jugoslavija imala neka dostignuća. 

"Ona se razvijala, ona se gradila, ona je bila tehnološki razvijena, u njoj je vladala fenomenalna kulturno-umetnička scena. Neverovatni filmovi, neverovatna muzika, neverovatna književna dela su stvarali Jugosloveni. Naravno, to je između ostalog rezultat toga što, ipak, imaš jednu sigurnu državu u kojoj živi 24 miliona ljudi. Sve je bilo daleko normalnije. Sad, kad se to rasturilo na ove, nazovi-države, a u jednoj od njih i mi živimo, ne možemo da očekujemo da bilo koja od njih ponaosob bude tako napredna kao što bi bila cela Jugoslavija. Idealna Jugoslavija bi, po mom mišljenju, bila demokratska, građanska, federacija jugoslovenskih naroda. Ono u šta se ona nije pretvorila. Ono čemu je težio Ante Marković, čemu je težio pokojni Ivan Đurić i slični ljudi, koji su ostali u velikoj manjini početkom devedesetih... To je bio jedini pravi recept da Jugoslavija konačno postane normalna država, jer ona je bila dugo na neki način talac, najpre Karađorđavića, pa zatim komunista."

Foto: Laguna

Priču počinješ padom aviona u kome celokupno jugoslovensko rukovodstvo, članovi predsedništva i predsednici republika SFRJ, ginu. 

"Rušenje tog aviona, odnosno pogibija tzv. Novih narodnih heroja, iskorišćena je od strane jugoslovenskih komunista da ojačaju svoje pozicije. I da na toj masovnoj žrtvi, izgrade novi socijalistički poredak. U mojoj knjizi, Jugosloveni su dobili jednu verziju današnjeg kineskog sistema u kome je sistem partijski, ali je ekonomija donekle tržišna." 

Da li to znači da roman (ne)će naći put do kineskog tržišta? 

"Ne znam. Ljudi ga već prevode. Preveden je na nemački. Preveo ga je čovek koji je preveo moj prvi roman i tamo našao izdavača, pre nekih desetak godina. Javio se jedan čitalac koji je počeo da ga prevodi na mađarski, najavljivala je jedna cura prevođenje na poljski, a upravo sam postigao dogovor sa izdavačem iz Slovenije o izdanju koje će biti objavljeno na jesen 2018. Ali, poseban fenomen su zaista dobrovoljci koji sami od sebe prevode knjigu na strane jezike. Zaista, veliki kompliment za onoga ko ju je napisao." 

Kakve su reakcije tamo gde ljudi mogu da je čitaju bez prevoda? 

"U Bosni prolazi dobro, u Republici Srpskoj bolje nego u Federaciji. U Hrvatskoj prolazi veoma dobro. Njen rejting je među top-pet po prodaji u Hrvatskoj. Imao sam lepo promociju u Narodnoj biblioteci u Podgorici, Crnogorci se žale da je hronično rasprodata." 

Pominjao si "stvaralački pakao", kroz koji si prošao dok si pisao "E baš vam hvala"? 

"Bilo je teško. Osim što sam se mučio s komunističkim mozgom glavnog junaka, otkako su ovi na vlasti, nalazim se u egzistencijalnom problemu i gotovo potpunoj medijskoj blokadi, a kad te to snađe na 11. knjizi, ume da bude destimulišuće. Nema tog poleta i elana kakvog ima kad si mlad pisac, kad ti je prva, druga, treća knjiga, tad sam pisao i živeo od vazduha. Najteže od svega je, ipak, bilo što sam, posle osam romana, sa puno autobiografskih elemenata, pisao roman koji je u potpunosti izmaštan. I struktura mu je do zla boga komplikovana. Toliko obrta, toliko likova, toliko paralalnih likova u ovom i u onom univerzumu... A sve te niti treba da budu savršeno istkane."

Foto: Laguna

Kako si u svom tom haosu uspeo da oblikuješ glavnog lika Mirka Šipku? 

"Stalno sam morao da se ubacujem u komunistu, idealistu, u nešto čega ovde nema ni u tragovima. Svi smo mi ukaljani sa poslednjih trideset užasnih godina, čak ni nekadašnji komunistički idealisti nisu svesni koliko ih je duševno unakazio život ovde. Moj junak je komunista koji je rođen u SFRJ, koji je postao pionir, pa omladinac, koji je odgajan u tom duhu. On je čist od malih nogu i posle avionske nesreće iz 1989 nastavlja svoj komunistički život, sve do danas. Tako sam ja zamislio mog glavnog junaka." 

Mirku se u snovima stalno javlja njegov sin iz naše, bivše Jugoslavije, ruine od zemlje u kojoj ništa nije kako treba. Da li je to referenca na ono što su nama naši očevi ostavili od bivše Jugoslavije, u odnosu na ono što su mislili da će nam ostaviti? 

"Ideja je bila da glavni junak, koji ne želi da ima decu u ovom univerzumu, ima dete u drugom univerzumu, i u svojim snovima ostvaruje odnos sa sinom iz drugog univerzuma. To je nešto što se provlači kroz ceo roman, a što je zaista neobjašnjivo i usput potpuno nekomunistički. To je 'hint' čitaocu, sve vreme, da postoji jedna velika neobjašnjiva stvar. To je naš život, to su naše odluke, i to je naša sudbina. To je moja lična poruka čitaocima da ima nekih stvari koje su zaista neobjašnjive, ne samo u životu Mirka Šipke nego i u našim životima. To je ono što nam pomaže da život ne gledamo samo kao skup molekula, fiziku, hemiju i biologiju, nego da pokušamo da ga posmatramo i metafizički." 

Veoma su mi zanimljivi i simpatični pojedini datalji u romanu, kao što je pukovnik Milorad - drug Mićko, i njegova tetovaža petokrake na vratu, ili drugi album Šarla Akrobate. 

"Supermoćnu tajnu jedinicu JNA iz moje knjige pravio sam po Jednici za specijalne operacije. Jasno je da je pukovnik Milorad Mićko, sa istetoviranom petokrakom na vratu, Legijina verzija iz paralenog univerzuma. Isto važi i za drugove Ramba i Beru. Nenada Bujoševića Ramba štaviše lično poznajem, dobio je svoj primerak knjige sa posvetom. Drugi album Šarla Akrobate mi je pao na pamet u poslednjoj ruci. Napisao sam da glavni junaci slušaju jedan strain bend koji postoji i u njihovom univerzumu, ali sam rekao sebi 'Konju, daj neki jugoslovenski saundtrek!' Šarlo Akrobata je moj omiljeni jugoslovenski bend. Zamislio sam da su se u toj superiornoj Jugoslaviji stekli uslovi da se snimi i taj drugi album, što znači da su svi članovi benda tamo i dalje živi."

Kada se pogleda istorija ovakvih pseudoistorjiskih romana, oni su u početku bili utopijski pa su onda postajali distropijski. Ti počinješ utopijski, pa onda sve ode u distopiju. Ne postoji striktno određena lepša ili ružnija realnost. 

"To mora da je zato što sam vaga u horoskopu. Ima onih koji su u fazonu: 'Jao, kako bih otišao tamo!', a ne kontaju da bi ga tamo strpali na Goli otok i bacili u more. Jugoslavija iz drugog univerzima je dobra samo jugoslovenskim državljanima i to onim poslušnim, koji rade na izgradnji novog socijalizma. Nije slučajno to što je trend u globalnim umetnostima pravljenje paralelnih istorija, jer su zaista istorije koje smo proživeli odvratne. Bolje je napraviti neku lepšu realnost, paralelnu, bolju..." 

Kakav je, u paralenom univerzumu "super Jugoslavije", život popularnog beogradskog pisca Bobana Šestića (glavni lik prethodnih Vidojkovićevih romana, piščev alter ego)? Šta je Boban tamo? 

"Zanimljivo je što si me to pitao, pošto je moguće kameo-pojavljivanje Bobana Šestića u sledećem romanu, koji će takođe biti smešten u ovaj jugoslovenski univerzum. A Boban Šestić je, koliko znam, i u onom univerzumu pisac. On od svoje sudbine ne može da pobegne." 

Da li će se Bobanova priča nadovezati na Mirkovu? 

"To će biti 'spin of'. Neće to biti Šestićeva priča. Imam potpuno nove junake i nov zaplet, još luđi, rekao bih, od prethodnog. I to je sve što za sad mogu da otkrijem, pošto ne bi bilo prvi put da otkrivam sadržaj romana kojeg kasnije u romanu ne bude."

Foto: Laguna

Zbog specifične situacije u kojoj se nalaziš i promocije "E baš vam hvala" umeju da specifične. Tražili su od tebe i da puštaš muziku. 

"Pošto sam zabranjen kod budžetskih institucija, koliko god mi knjiga bila prodavana i čitana, biblioteke i kulturni centri me ne zovu. Osim Kulturnog centra Šabac. Tako da su promocije organizovane gerilski, ad hok, od slučaja do slučaja. Tako je bilo u Smederevu, gde mi je promociju organizovala La Pettite Galerie, u Subotici, gde mi je promociju organizovala Klein House, u Inđiji, gde je promociju organizovao anonimni donator, a prostorije hteo da mi ustupi jedino pokret 'Zato što volim Inđiju'. U Požegi mi promociju 16. decembra organizuje Punk parada u kafe baru Old house. Oni su me zamolili da puštam pank posle promocije. Nema frke. Već imam gomilu panka na USB-u, ne moram ništa da spremam, tako da ću sa zadovoljstvom odraditi i svoj di-džej posao." 

Kojom bi pesmom sa tog USB-a bi završio naš razgovor? 

"Video si da sam na promociji nosio Bad Religon majicu, sa opaticama koje se žvalave. U to ime, Bad Religion - "Lost pilgrim", zaključuje Vidojković u razgovoru za B92. 

Razgovarao: Miloš B. Jovanović

 

tekst ›››

 

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

 

tekst ›››