Ležite na leđima u mraku. Možete
da gledate, da čujete, da osećate, ali ne možete da delate.
Naprosto ste potpuno bespomoćni.
Ovo je scena iz noćnih mora.
Mnogi od nas imaju noćne more o bespomoćnosti, u kojima
osećaju jeziv strah od demona koji ih proganjaju - i možda
još jači strah od sopstvene bespomoćnosti. Ali ova horor
priča je istovremeno i opis stanja u kojem se nalazi svaka
ljudska beba. Telići, pilići, psići, slončići i mali
delfini, kao i većina drugih životinja, nauče da se kreću
vrlo brzo nakon rođenja. Jedino ljudska bića godinama ostaju
bespomoćna. Kako je pisao rimski pesnik Lukrecije:
„Kada je priroda po prvi put
izbaci na osvetljenu obalu kroz majčine trudove, beba, kao
mornar kojeg su izbacili talasi, leži gola na zemlji,
nesposobna da govori, nesposobna da preživi bez tuđe pomoći.
Ona sve ispunjava žalosnim jecajima, prikladno situaciji u
kojoj se nalazi.“
Politika počinje tamo gde
počinje svako od nas. Većina političkih filozofa su bili
muškarci, i čak i u slučaju da su imali decu, nisu provodili
puno vremena sa njima. Lukrecijeva poetska imaginacija,
vodila ga je na mesta na koja život verovatno nije. Za
veliki napredak filozofije u ovoj oblasti zaslužan je
Žan-Žak Ruso, intelektualni arhitekta revolucionarne
antimonarhističke politike XVIII veka, koji je o obrazovanju
dece pisao sa dubokim razumevanjem psihologije ranog
detinjstva. Ruso je bio sušta suprotnost brižnom roditelju:
svoju decu je poslao u sirotište, a da prethodno nije čak ni
zabeležio datume njihovog rođenja. Međutim, nekako mu je
uspelo da kroz različite eksperimente u podučavanju tuđe
dece, razgovore sa ženama, sećanja na sopstveno detinjstvo,
pažljivo čitanje Lukrecija i drugih rimskih filozofa, kao i
kroz sopstvenu poetsku imaginaciju, razume da je dečija
bespomoćnost kontraindikovana političkom poretku kojem je
stremio. Ukratko, on je razumeo opasnost koju ovakvo stanje
predstavlja za demokratski projekat.
Ruso je shvatio da ljudski život
ne počinje u demokratiji, već u monarhiji. Beba ne može da
preživi drugačije nego oslanjajući se na one koji o njoj
brinu - i na taj način ona od drugih pravi robove. Bebe
moraju ili vladati drugima, ili umreti. Nesposobne za
zajednički rad ili uzajamnost, one dobijaju ono što im treba
jedino naredbama i pretnjama, eksploatišući skoro religioznu
ljubav svojh bližnjih. (U svojim pismima, Ruso objašnjava da
je upravo to razlog zašto je napustio svoju decu: nije imao
vremena da ispunjava bebeće hirove).
Mi dolazimo na svet sa kojim
nismo u stanju da izađemo na kraj. Nesklad između vrlo
sporog fizičkog i vrlo brzog kognitivnog razvoja ljudskog
novorođenčeta čini strah centralnom emocijom ranog
detinjstva. Odraslima je zabavno bebino besmisleno
bacakanje, a njen plač ih ne uznemirava jer znaju da će je
nahraniti, obući, zaštititi i negovati. Novorođenče,
međutim, ne zna ništa o poverenju, redovnosti ili
bezbednosti, a trenuci utehe su nestabilni i prolaze brzo
vodeći ponovo ka bespomoćnosti i strahu. Čak je i radost
ispunjena strepnjom, jer se novorođenčetu čini da mu ona u
svakom trenutku može izmaći.
Većina nas je preživela ovo
stanje, ali su svi koji su ga preživeli bili trajno
oblikovani ili izobličeni tim iskustvom. Neurološko
istraživanje straha pokazuje da ožiljci ranih stimulusa
straha ostaju i nakon detinjstva i vrše stalni uticaj na naš
svakodnevni život.
Strah nije samo najranija
emocija u ljudskom životu, već i najraširenija emocija u
životinjskom carstvu. Kako bi se iskusila drugačija
osećanja, poput saosećanja, neophodan je prefinjen skup
misli: da neko drugi pati, da je patnja loša, da bi bilo
dobro kada bi ova patnja prestala. Ali da biste iskusili
strah dovoljna je svest o dolazećoj opasnosti. Za ovu misao
nije potreban jezik, potrebno je samo opažanje i mutna
predstava o sopstvenoj dobrobiti ili šteti.
Strah nije samo primitivan, već
i asocijalan. Kada saosećamo, okrenuti smo ka spoljašnjosti:
mislimo o onome što se događa drugima i uzroku tog
događanja. Ali da biste osetili strah, društvo vam nije
potrebno; potrebni ste samo vi sami i preteći svet koji vas
okružuje. Zapravo, strah je snažno narcističko osećanje.
Strah novorođenčeta u potpunosti je fokusiran na njegovo
sopstveno telo. Čak i kada kasnije u životu postanemo
sposobni da brinemo za druge, strah je često u stanju da
istisne ovu brigu, vraćajući nas u stanje infantilnog
solipsizma.
Marsel Prust u Potrazi za
izgubljenim vremenom zamišlja dete, svog naratora, koje
ostaje neobično sklono strahu, naročito kada je vreme za
spavanje. Strah nagoni mladog Marsela da zahteva od svoje
majke da ostane u njegovoj sobi što je moguće duže. Strah u
njemu budi želju da kontroliše druge. Njega ne interesuje
šta bi usrećilo njegovu majku. Budući da njime vlada strah,
potrebno mu je da ona bude pod njegovom komandom. Ova
matrica obeležiće sve njegove kasnije odnose, naročito onaj
sa Albertinom, njegovom velikom ljubavlju. On ne može da
podnese Albertininu nezavisnost, jer ga ona čini previše
anksioznim. Nedostatak potpune kontrole dovodi ga do ludila
ispunjenog strahom i ljubomorom. Nesretni rezultat ovakvog
stanja, koji nam on opisuje sa dubokom samospoznajom,
sastoji se u tome da se on oseća sigurnim sa Albertinom samo
kada ona spava. On je nikada ne voli onakvu kakva ona
uistinu jeste, jer ona kakva jeste nije pod njegovom
kontrolom.
Prust podržava Rusoovu tezu da
je strah emocija apsolutnog monarha koji ne brine ni o kome
i ni o čemu drugom. To nije slučaj sa drugim životinjama
koje stiču sposobnost da delaju samostalno skoro otprilike u
isto vreme kada i sposobnost da osećaju strah. Njihov strah
u ranom detinjstvu, koliko nam je poznato, ostaje unutar
određenih granica i ne ometa brigu za druge i saradnju sa
njima. Na primer, slonovi, koji su poznati po svojoj
društvenosti i altruizmu, razvijaju odnose uzajamnosti sa
svojim krdom skoro odmah po rođenju. Mladi slonovi se mogu
pribijati uz odrasle ženke kada im treba uteha, ali se isto
tako igraju sa drugima i postepeno usvajaju bogat
emocionalni rečnik. Bepomoćna ljudska beba, s druge strane,
može samo terorisati druge.
U detinjstvu, briga, ljubav i
uzajamnost predstavljaju zapanjujuća dostignuća, izborena
uprkos snažnim otporima. Donald Vinikot, poznati
psihoanalitičar i pedijatar, smislio je pojam za ono što je
deci potrebno kako bi mogla da razviju brigu za druge. On je
ove uslove nazvao olakšavajućom sredinom. Primenjujući ovu
ideju na porodicu, on je pokazao da dom mora posedovati
elementarno jezgro ljubavi i stabilnosti i da u njemu ne sme
biti sadizma niti zlostavljanja dece. Ali olakšavajuća
sredina ima i svoje ekonomske i socijalne preduslove: u njoj
mora postojati elementarna sloboda od nasilja i haosa, kao i
od straha od etničkog progona; u njoj mora biti dovoljno
hrane i elementarne zdravstvene nege. Radeći sa decom koja
su bila evakuisana iz ratnih zona, Vinikot je razumeo
psihičku cenu spoljašnjeg haosa. Uvideo je da je sposobnost
individue da se otvori prema drugima oblikovana političkim
pitanjima, da su lično i političko neodvojivi. Vinikot se
tokom cele svoje karijere uporno vraćao političkim
pitanjima. Čemu kao nacija treba da stremimo ako želimo da
naša deca postanu sposobna za uzajamnost i sreću?
Vinikot je smatrao da ljudi
postižu „zrelu međuzavisnost“ ako su imali prilike da
odrastaju u olakšavajućoj sredini. On se pre svega bavio
postizanjem takve sredine u porodičnom životu pojedinačne
dece. Ali njegov rad tokom rata naveo ga je da spekuliše i o
jednom širem pitanju: kakvo bi trebalo da bude društvo koje
predstavlja olakšavajuću sredinu za kultivaciju svojih
građana i njihovih ljudskih odnosa?
Razmišljajući o ovom pitanju
tokom Hladnog rata, on je došao do zaključka da bi takvo
društvo moralo da bude demokratija koja štiti slobodu,
budući da jedino takvo društvo u potpunosti i jednako
razvija ljudske sposobnosti za razvoj, igru, delanje i
izražavanje. Vinikot je smatrao da je ključni posao vlade da
podržava porodice. Porodice ne mogu podizati bezbednu i
stabilnu decu, sposobnu da izdrže napade straha, ukoliko su
ona gladna ili lišena odgovarajuće zdravstvene nege, ukoliko
nemaju dobre škole i bezbedno susedstvo. On je uporno
povezivao demokratiju sa psihičkim zdravljem: kako bi mogli
da žive sa drugima u uslovima međuzavisnosti i jednakosti,
ljudi moraju prevazići narcizam koji obeležava početak
svakog ljudskog života. Mi se moramo odreći želje da
porobimo druge, da brigu, dobronamernost i prihvatanje
sopstvenih ograničenja zamenimo infantilnom agresijom.
Ali kako? Ovo je goruće pitanje
i ulozi su vrlo visoki. Strah stalno vri ispod površine
moralne brige i preti da destabilizuje demokratiju. U ovom
trenutku, strah se širi našom nacijom poput šumskog požara:
strah od opadajućeg životnog standarda, od nezaposlenosti,
od nedostatka zdravstvene nege u trenucima kada nam je ona
neophodna; strah od kraja američkog sna, u kojem ste mogli
biti sigurni da ćete vrednim radom obezbediti pristojan i
stabilan život za svoju decu i da će ona živeti još bolje od
vas ako i sama budu vredno radila.
Naš narativ straha govori nam da
se mogu desiti vrlo loše stvari. Građani mogu postati
indiferentni prema istini i umesto nje izabrati utehu
izolovane grupe istomišljenika koji ponavljaju laži koje
čuju jedni od drugih. Oni mogu postati previše uplašeni da
progovore javno, i umesto toga pronaći utehu u vođi koji im
nudi osećaj sigurnosti majčine utrobe. A mogu postati i
nasilni prema drugima, kriveći ih za bol izazvan strahom.
Kada su verovanja koja stoje u
njegovoj osnovi tačna, strah može biti koristan vodič u
mnogim domenima demokratskog života. Strah od terorizma, od
nebezbednih autoputeva i mostova, od gubitka slobode: svi
ovi strahovi mogu podstaći korisnu odbrambenu akciju. Ali
ako je usmeren na budućnost samog demokratskog projekta,
strah može postati opasan i navesti ljude da tragaju za
autokratskom kontrolom i zaštitom od strane nekoga ko će
kontrolisati ishode umesto njih. Martin Luter King je
razumeo da bi na strahu zasnovan pristup budućnosti rasnih
odnosa doveo na vlast one koji pokušavaju da kontrolišu
situaciju nasiljem, odnosno nekom vrstom preventivnog udara.
Njegovo insisitiranje na nadi predstavljalo je pokušaj da se
okrene taj prekidač i da se ljudi navedu na razmišljanje o
dobrim ishodima do kojih se može doći miroljubivim naporima
i saradnjom.
Nada je suprotnost strahu. Oba
osećanja reaguju na neizvesnost, ali na suprotstavljene
načine. Nada proširuje i vuče unapred, strah skuplja i vuče
unazad. Nada je ranjiva, strah je samozaštitnički. U tome je
razlika.
.jpg)
_001.jpg)