|
G
autor poezija
Matija Bećković
Nijesi ti više mali
Nijesi ti više mali ako te ne nude nemoj da išteš ako te nude nemoj da uzmeš ako te nagone reci sad sam jeo imamo svega kod kuće
Nijesi ti više mali kad bi pjevao sjeti se đe ti je otac kad ti se igra pomisli na braću kad ti je sve potaman upitaj za sestru kad ti se šali znaj da ti i najmanju šalu Bog u grijehe upisuje.
◄► ISKUSTVO
◄► Vera Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilištima u rudnicima boksita Ubedjivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska Grešile su pijane ptice u prostoru Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrcala medju liticama Gonjen tocilima kršima i gubom Do grla u živom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska Mrak je u mraku sjao kao životinja Grom u lancima čamio za brdima Molio sam za sluh fizičkih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladića Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod lažnim imenom leči svoj pepeo U mrčavi medju dvojnicima Dok muzika sneg u uši ubacuje Kleo sam se u obe ruke naročito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolašina Govorio istine na svim jezicima Žario i palio da ih poveruje Dok je ćutala sećao sam se Da si mi najkrupnije laži verovala Vera Pavladoljska Pevao je slavuj sa grlom grlice Sve na svetu me na te podsećalo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaža da ti se uzalud udvara Kako te teram da ideš iz glave I kako nećeš Vera Pavladoljska Kulo crnog zara pod slepim očima Zarazna zvezda sve i svašta sazdi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zavičajne bezdane padao Pričali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska Ronio u najdublje bežao u gore Da te glasno zovem da niko ne čuje Bio sujeveran - pitao prolaznike Kako tvoje lice zamišljaju Čeznuo da ceo dan prolazis kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde Nevidljivi uhoda ima nešto protiv Žedj za rakijom je slična fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih žena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oči jedne žene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve što imam u životu Misleći na tebe Vera Pavladoljska Pita za mene metak lutalica Sada me pogrešno traži oko zemlje Vučen tajnim magnetom mog čela Napija mesec da prokaže gde sam Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje Ti ćeš me izdati Vera Pavladoljska Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlašica sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko država tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna Kablogrami se u dubokoj vodi kvare Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska
◄► Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju. Pun mi je život laži pune uši. Do grla u strašnoj laži što me guši.
Sve što je moje lažni prizvuk ima. Sve što je moje ko da je od dima. Laž je podržana lažnim svedocima. I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem. Kako da ne lažem u tome što dišem. Kad me lažima kao pticu pune: Ko i druge laži moja glava trune.
◄► Ćeraćemo se još
jednako ćerati to da smo načisto nema šta da krijemo neka niko ne misli da nećemo
poštenije je reći da hoćemo pa da se otvoreno ćeramo kad se već ćeramo i da jasno kažemo ćeraćemo se još
nego da upredamo i obećavamo kako više nećemo a svak zna da hoćemo
pa da ispadne neka što smo se ćerali nego smo još i slagali i u laž ućerani
ćeraćemo se još nema od pomirenja ništa moramo se ćerati ne možemo se ne ćerati ni stati na ovome samo bi još trebalo da se i ne ćeramo
dje ste se ćerali nidje šta ste isćerali ništa
◄► Poeziju više niko neće pisati Opevani predmeti napustiće pesme Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i prepevavani. Sve što je bilo predmet poezije Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka! Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu usudili pesnici. More – stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju I vratiti se svome grobu u kome je odraslo. Zalazak sunca izblamiran u pesmama, Zvezdano nebo dovedeno do kiča, Dići će ruke od poezije! Ruže insistiraju na svojoj boji I neće pristati na prevrtljivost pesnika. Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome značenju Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali. Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga I pesme će tada napasti pesnike, Tražeči od njih da ispune obećanja. Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli, Ali će ih stići ono što su izmišljali i predvidjali. Poezija će tražiti njihove živote Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene. U novim generacijama: Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži. Budući pesnici radiće pametnije poslove. Slobodni čovek neće pristati da piše pesme Da bi zbog toga bio pesnik, A pesnik se ne može biti drukčije. Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji, Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti I niko neće moći da ga zameni Jer zna o sebi bolje od ikoga! Pravi pesnici će biti protiv poezije, A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao. Zbog ugleda u očima pravih pesnika, Poeziju više niko neće pisati.
◄► Slamka U onoj noći s petka na subotu Sudnjega časa u tvome životu Čistaja djevo i najređi cvetu Poslednje što si ti od mene čula Bilo je: "Volim te Najviše na svetu!" Ali na čemu bi onaj što ne ume Više živeti održao sebe Da mu na usnama što se ne dvoume Ne dodade slamku I reč "I ja tebe!
◄► "Ti si moja, ipak" Ti si česta slika moje žalosne ljubavi Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje Ti si moja Sinagoga ogradjena žicom Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom Ti si moja igra koja počinje kamenčićima Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold Ti si mojih nekoliko godina od one noći Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля Jedina žena koju menjam svakog dana I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo Ti si moja ljubav slavnih ljudi Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato Ti si moja, ipak Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena Ti si jedna žena koliko i svaka druga Ti si moja uprkos poznatim istinama To su bedni podaci kojima raspolažem To su sva dela moje izvitoperene ljubavi To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga Ionako samo nagadjam i pretpostavljam Ti si moja bolest bolešću izlečena Ti si moje dete ti ništa ne razumeš I ja doslovno moram reći da te volim
◄► Ti Ne mogu da zaspim a ni da se probudim; jedino tebe nema a samo ti postojiš Više je biti pesma nego pesnik; a biti ti više je od oboje
autor poezija
G
virus poezija
Matija Bećković
G |
.jpg)