autor tekst 004

 

 

Matija Bećković

 

 

Filozofija Matije Bećkovića kao surova istina današnjice:

Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!

 Zaostalost je postala jedna vrsta mode. Pomodno je i popularno biti zaostao… Civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.

 Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred. Danas samo zaostalost može da korača krupnim koracima. 

Jedino zaostali imaju budućnost.

 Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.

 Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još porobljeni mogu sanjati slobodu.

 Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i gluposti.

 Gladni i bosi, puni snova, nade i snage, zaostali će tek doživeti nostalgične trenutke naše lepe prošlosti. Naše najlepše uspomene tek treba da budu njihova stvarnost.

 Kako je Matija Bećković dobio ime: Njegova majka je usnila san!

 Njihovoj dokolici nije potrebna naučna fantastika. Oni sanjaju viljuške, točkove, pegle, prve novine, pronalazak filma, radija i televizije.

Oni su gladni naše sitosti. 

Divnog li uzbuđenja, veličanstvene li gladi i radoznalosti. 

Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!

 Blago još uvek željnima pravde, slobode i jednakosti! Jedino oni imaju za šta i živeti i umreti. Jedino će još oni biti hrabri, časni, slavljeni. Oni će tek imati svoje pesnike!

 Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati blistavije revolucije i voditi spektakularnije ratove.

 Njihov Napoleon biće viši. Njihov Aleksandar Makedonski živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.

 Teško onima koji su na cilju. Oni su bez cilja. Oni koji su ostvarili svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći.

 Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano traže promenu u zlu.

 Civilizovani pune svoja groblja samoubicama, zaostali – gladnima.

 Siti bi hteli da doviknu gladnima, da nije sva sreća ni u sitosti, ali ih gladni ne čuju. Odeveni se skidaju, postaju nudisti, a goli kradu njihova odela, hladno im je i željni su elegancije. 

Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan korakom ka sreći.

 Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da sami sudeluju u igri.

 Međutim, kasno je. Svako samo jedanput prolazi svoj put. Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će zaostali učiniti.

 Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj svoje gladi i koji gutljaj svoje žeđi. 

izvor: stil.kurir.rs ›››

 

autor tekst 003

 

 

Matija Bećković

 

"Hajde da ceo srpski jezik svedemo na OVE DVE REČI"

 Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo ove dve reči, tvrdi Matija Bećković u svom autorskom tekstu.

 “Predlažem da se ceo jezik sažme u dve reči. On je već i sažet, i vi već pogađate da su to reči: jebote i super!

 Ne znam treba li da svoj predlog obrazlažem. Dokle ćemo kaskati za životom? Predlažem nešto što je odavno naša stvarnost (i strepim: da li će moj predlog biti usvojen!) Smešno je zatvarati oči pred realnošću. To, što ja predlažem, većina je već usvojila, i manjini se predlaže da nam se pridruži, kako ne bismo kvarili utisak. Ja ne tražim da se to uvede, nego da se prizna i ozakoni kad je već došlo spontano.

 Ovo je vek brzine, koji je štošta skratio i sažeo. Kako sam razumeo, i sama atomska bomba je rezultat ogromnih sažimanja.

 Hrana je odavno koncentrisana, a da i ne nabrajam – šta se sve obrelo u pilulama? Napredak nauke stvoriće pilule u kojima će se naći najrazličitija znanja i osećanja – biće dovoljno popiti pilulu pa postići ono za šta su ranije bile potrebne decenije.

 Naravno, jezik ne može biti izolovan od sveta i veka. Nije normalno da se sve skraćuje a da se jezik širi i produžuje. Pojavom dve svemoćne reči (jebote i super) pokazalo se da postoje milijarde nepotrebnih pojmova. Moderan čovek ne zna šta će sa tim balastom a mora da se izražava kraće i brže, piše portal opismenise.com

 Pokazalo se da se jednom, od tih reči, može reći više nego vatrometima reči i govorničkim toboganima.

 Neverovatna je sposobnost reči “jebote” i “super”: mogu biti upotrebljene bezbroj puta a da uvek znače nešto drugo.

 Nabijene smislom koji se ne može potrošiti, one su se već pokazale kao uspešna zamena za sve. Prosto je neshvatljivo da se niko ranije nije setio ova dva pojma, koja su nam bila na vrhu jezika, niti zapazio kakva se moć krije u ovih deset slova! Bili su potrebni čitavi tomovi da se izrazi ono što se može daleko uspešnije reći sa jebote i super.

 Kad bi neko bio dokon, pa da razmotava i razlaže ove dve reči, videlo bi se da je u njima zbijeno sve ono što je ispisano na bilionima stranica. Tako bi obrnutim putem, ponovo nestalo ono što kao zakopano blago čami mrtvo u magacinima i policama biblioteka. Ali, čemu taj obrnuti proces?

 Da su te dve reči ranije uočene, ne bismo straćili toliko vremena i potrošili more mastila i papira. Još nisam primetio da postoji neko pitanje na koje se ne može odgovoriti sa super ili jebote. Nema tog doživljaja koji se ne može savršeno izraziti jednom od ovih reči, pa čak i one – po potrebi – mogu biti skraćene.

 Dovoljno je reći “u-je” ili “suu”, pa steći ugled ne samo znalca, nego i slavu govornika! Kako je ovim otkrićem postala smešna čitava gramatika i tolike druge oblasti koje su izrasle iz jezika! Kako su osramoćeni i uhvaćeni na delu toliki praznoslovi, skribomani, i gnjavatori. Nemoguće je jednu od ove dve reči upotrebiti na pogrešnom mestu.

 Niko ih nije izgovorio a da je ispao glup, preopširan, ili da se pogrešno izrazio! Kako su postale suvišne tolike katedre i profesori maternjeg jezika! Kakav su samo posao bili izmislili – da rođenom narodu predaju rođeni jezik?!

 Pametnom čoveku je odmah tu moralo biti nešto sumnjivo. Kakav je to maternji jezik koji se mora učiti. I još imati kompleks da ga ne znaš, i da ne umeš da govoriš, iako ti je maternji!

 Čitavi krajevi neće više pogrešno govoriti, jer je nemoguće izgovoriti pogrešno jebote ili super. Da ne govorimo koliko je njihovom pojavom ušteđeno. Toliki govori, predavanja, dokazivanja, postali su deplasirani. Sa ove dve reči više smo postigli i rekli za kratko vreme nego sa svim rečima otkad smo progovorili do danas. Njihovu veličinu nemoguće je izraziti nekim drugim rečima nego opet njima: “super” i “jebote”.

 Ako ne verujete da se samo s dve reči mogu zameniti sve ostale pokušajte, za početak, da sa super i jebote garnirate sve što govorite. Te dve reči same rade, pa ćete vremenom shvatiti da sve ono drugo i nije bilo potrebno. Niko vam neće reći da brbljate, trtljate, balegarite, lupate, ako budete upotrebljavali samo “super” ili “jebote”. Ne kaže naš narod slučajno da ćete biti pametniji ako ćutite. To je rezultat vremena u kojima se s mnogo reči tako malo reklo. Jebote i super su neka vrsta začina C. Pokušajte da ih udenete u sve što govorite, i tako ćete videti da se slažete sa mnom, iako vam se to sada čini preterano.

 S njima je svaka stvar ukusnija, a bez njih bljutavija!

 Uzmimo, recimo, pesmu Branka Radičevića DEVOJKA NA STUDENCU.

 Pročitajte je sa ovim refrenom, i bez njega, pa odlučite koja je bolja.

  Kad sam sinoć ovde bila

 Jebote!

 I vodice zaitila,

 Super!

 Dođe momče crna oka,

 Jebote!

 Na konjiću laka skoka,

 Super!

 Pozdravi me, zborit ode:

 Jebote!

 “Daj mi, sele, malo vode!”

 Super jebote!

 Moj predlog će, s vremenom, usvojiti čitav svet. Ja ne razumem kako bi se, na nekom drugom jeziku, to isto moglo drukčije reći. Ko ne razume čoveka koji kaže super i jebote!Dolazi dan kad će čitavi svet ukloniti jezičke barijere i sporazumevati se samo sa super i jebote. To će biti, jebote, super. 

izvor: dnevno.rs ›››

 

autor tekst 002

 

 

Matija Bećković

 

Gledano iz ugla majmuna

Gledano iz ugla majmuna, mnoge naoko nelogične i glupe stvari izgledaju sasvim drukčije.

 Na primer: gledajući iz ugla majmuna, sasvim je prirodno živeti na drvetu! Po toj istoj majmunskoj logici, nema ničeg čudnog ni u svemu drugom što majmuni rade – a poznato je šta sve majmuni rade.

 Ako se za trenutak stavimo u ulogu majmuna, nama će mnoge neverovatne stvari postati bliske i razumljive. Tako ćemo drugim očima gledati, recimo na krađe, jer u majmunskom moralu ta kategorija ne postoji. Molimo vas, šta za jednog majmuna znači lepo ponašanje – to jedino može da znači ne ponašati se kao majmun, što je za majmune neprirodno, ako nije i nemoguće!

 Stavite se malo u kožu majmuna, pa vam ništa neće biti prirodnije i bliže nego da se češete, bištete, cerekate i plazite jezik.

 Primer majmuna nas upozorava da stvarima ne prilazimo jednostrano i dogmatski.

 Majmunski pogled na svet nudi nam veliko olakšanje i rešenje za mnoge neuroze savremenog sveta.

 Ako je sve relativno, a jeste, onda nema manje ili više kompetentnih. Ako je istorija tačka gledišta, ugao gledanja, onda se ni ugao majmuna ne može ignorisati, sem na vlastitu štetu.

 Prema tome, kad god vam se desi da nešto ne razumete, ili da vam nešto smeta, pomislite šta bi u toj situaciji uradio i kako bi se postavio jedan majmun. Videćete da rešenje postoji, manje ili više majmunsko, ali je ipak rešenje. Ako i tu ne nađete zadovoljavajući odgovor, pokušajte da istu stvar vidite kao konj, miš ili slon. Sve su to ravnopravni i mogući pogledi na svet i život.

Važno je objasniti stvari, a nije važno kako i iz kog ugla.

 Za mnoge probleme je jedino rešenje staviti se u položaj majmuna, i odatle uživati u harmoniji i logici istorije i sveta.

autor tekst

 

 

autor tekst 001

 

 

Matija Bećković

 

 

MATIJA BEĆKOVIĆ U SVOM STILU:

Najgori đaci su uspjeli, a najbolji su u Njemačkoj ili ovdje bez posla...

 Matija Bećković, u svom stilu, o najgorim đacima i njihovom uspješnom životu. I više nego aktuelan tekst i to ne samo zbog završetka još jedne školske godine.

 “Nedavno smo bili na proslavi stogodišnjice naše škole. Pored profesora, na svečanosti su se okupili i najgori đaci iz svih generacija. A koga drugog da zovu, najgori đaci su jedino i uspjeli u životu. Možete zamisliti kakav je to bio trijumf: najgori učenici u frakovima, a najgore učenice u svečanim toaletama, pod najskupocjenijim nakitom, plešu sa svojim profesorima. Koji su, siroti, još uvijek u onim istim pohabanim, demode odijelima.

 Najboljih učenika, sa druge strane, nigdje nema. Ko zna gdje su zaglavili… Ili su u Njemačkoj ili ovdje, ali bez posla. Neki još uvijek uče, a neki su na nervnim klinikama ili su se nesrećno oženili nekom najboljom učenicom. Ili su se jednostavno razočarali u život, a ko takve uopšte tretira u životu? Njih se više niko i ne sjeća. Pretrpjeli su potpuni fijasko, zaboravili su ih čak i njihovi profesori. Zaboravili, jer su morali.

 Dovedeni pred svršen čin, da čitav njihov život i rad ne bi bili promašeni, profesori su počeli da se ponose svojim najgorim đacima.

 Naknadno ih proglašavaju najboljima, evocirajući uspomene na njihove čuvene odgovore i brilijantno izvršene zadatke. Najgorim đacima je sve to normalno, pa od toga nema ničeg prirodnijeg…

 A sad zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili. Koji djecu uče kako da uspiju u životu, a zna se da u životu uspijevaju jedino oni koji profesore nisu slušali. I kako se osjeća stari strogi profesor koji vjeruje u svoju misiju i svoje kriterijume kad, na primjer, uključi televizor?

 Ugleda nekog od svojih najgorih đaka kako vodi glavnu riječ. Ili ode u bioskop, a u filmu glavnu ulogu tumači njegova najgora učenica.

 Kako se osjeća stari strogi profesor kad vidi da su, po njegovom mišljenju najgori, postali asovi, bardovi, starovi, prvaci, veterani, krem…

 I šta drugo preostaje starom, iskusnom pedagogu nego da u takvoj situaciji najgore proglasi najboljima i da na njihovim primjerima vaspitava nove generacije.”

 izvor: kolektiv.me ›››